„Ranije sam vas mrzeo“, reče Rand, opet se okrećući prema Egveni. „Poslednjih nekoliko meseci, osećao sam mnogo toga. Čini mi se da sam se od istog onog trenutka kada je Moiraina došla u Dve Reke batrgao i koprcao pokušavajući da izbegnem niti kojima su Aes Sedai pokušavale da me vežu. Međutim, dopustio sam da se druge niti - daleko opasnije - neprimećeno obmotaju oko mene.
Shvatio sam da sam se previše trudio. Bio sam zabrinut da ćete vi vladati mnome ako vas budem slušao. Nisam bio vođen željom za nezavisnošću, već strahom od toga da ću biti nebitan. Strahom od toga da će dela koja budem postigao biti vaša, a ne moja.“ Oklevao je. „Trebalo je da priželjkujem tako zgodna pleća na koja sam mogao da sručim svu krivicu za svoje zločine."
Egvena se namršti. Je li to Ponovorođeni Zmaj došao u Belu kulu samo da bi besposleno filozofirao? Možda on jeste poludeo. „Rande“, kaza mu Egvena blažim glasom. „Zamoliću neke sestre da popričaju s tobom, kako bi utvrdile da li je s tobom... sve u redu. Molim te, pokušaj da to razumeš."
Kada budu bolje upoznali njegovo stanje, moći će da odluče šta će s njim da rade. Ponovorođenom Zmaju jeste potrebna sloboda da čini ono što proročanstva kažu da će činiti, ali mogu li one da ga tek tako puste da odluta, sada kada se našao u njihovim rukama?
Rand se nasmeši. „O, zaista te razumem, Egvena. I žao mi je što moram da to odbijem - ali imam previše posla. Ljudi gladuju zbog mene, drugi žive u strahu od onoga što sam učinio. Jedan prijatelj jaše u smrt bez ikakvih saveznika. Tako je malo vremena ostalo da uradim sve ono što moram."
„Rande", odgovori mu Egvena, „moramo da se uverimo."
On klimnu, kao da je u potpunosti razume. „Zbog ovog dela mi je žao. Nisam želeo da dođem u središte tvoje moći, do koje si tako vešto došla, i da ti prkosim. Ali tome nema pomoći. Moraš da znaš šta nameravam da radim kako bi mogla da se pripremiš.
Kada sam poslednji put pokušao da zapečatim Rupu, bio sam primoran da to učinim bez ženske pomoći. To je bio jedan od razloga koji su doveli do nevolje, mada su one možda i mudro postupile kada su mi uskratile svoju snagu. Pa, krivica mora ravnopravno da se rasporedi, ali ovoga puta neću napraviti iste greške. Ubeđen sam da moraju da se upotrebe i saidin i saidar. Još nemam sve odgovore."
Egvena se nagnu u prestolu i odmeri ga. Izgleda da u njegovim očima nema ludila. Ona zna te oči. Ona zna Randa.
Svetlosti, pomislila je. Nisam u pravu. Ne mogu da o njemu mislim samo kao o Ponovorođenom Zmaju. Ovde sam s razlogom. On je ovde s razlogom. On za mene mora biti Rand, jer Randu može da se veruje, a od Ponovorođenog Zmaja mora da se strahuje.
„Koji si ti?“, prošapta ona, i ne shvatajući da to čini.
Ali on ju je čuo. „Ja sam i jedan i drugi, Egvena. Sećam ga se. Lijusa Terina. Mogu da vidim čitav njegov život, svaki očajnički trenutak. Vidim ga kao san, ali bistar san. Moj san. To je deo mene.“
Behu to reči jednog luđaka, ali izgovorene staloženo. Pogledala ga je i prisetila se mladića kakav je nekada bio. Onog iskrenog mladića. Ne ozbiljnog kao Perin, niti divljeg poput Meta. Stamenog i neposrednog. On je bio čovek kojem u svemu možeš da veruješ.
Čak i kada je reč o sudbini sveta.
„Za mesec dana“, nastavi Rand, „otići ću pred Šajol Gul i slomiti preostale pečate na zatvoru Mračnoga. Hoću vašu pomoć.“
Slomiti pečate? Setila se slike iz svog sna, kako Rand seče konopce kojima je kristalna kugla obmotana. „Rande - ne“, izusti ona.
„Bićete mi potrebne - sve vi“, nastavi on. „Nadam se da ćete mi ovoga puta pružiti podršku. Hoću da se sastanete sa mnom dan pre nego što krenem na Šajol Gul. A tada... pa, tada ćemo razgovarati o mojim uslovima."
„Tvojim uslovima?“, zatraži da čuje Egvena.
„Videćeš", odgovori on, pa se okrenu kao da će da ode.
„Rande al’Tore!“, uzviknu ona i ustade. „Nećeš okrenuti leđa Amirlin Tronu!“
On se ukoči, pa se okrenu da je pogleda.
„Ne možeš da slomiš pečate", reče mu Egvena. „To bi dovelo do opasnosti da se Mračni oslobodi."
„To je nešto na šta se moramo odvažiti. Ruševine moraju da se raščiste. Rupa mora da se u potpunosti otvori da bi se mogla zapečatiti."
„Moramo da razgovaramo o ovome", kaza mu ona. „Da se pripremimo."
„Zato sam i došao. Da vam omogućim da se pripremate."
Delovao je kao da mu je to smešno. Svetlosti! Ona besno sede. Tvrdoglav je na oca. „Rande, ima nekih stvari o kojima moramo da popričamo. Ne samo o ovome, več i o drugim stvarima - sestre koje su tvoji ljudi vezali za sebe veoma su bitan deo toga."
„Popričaćemo o tome kada se sledeći put budemo sreli."
Ona se namršti na njega.
„I eto nas", na kraju kaza Rand. Pokloni joj se - bio je to veoma plitak naklon, skoro pa obično klimanje glavom. „Egvena al’Ver, Čuvaru pečata, Plamenu Tar Valona, imam li tvoju dozvolu da se povučem?"
Zamolio ju je ljubazno. Nije mogla da oceni da li joj se on to ruga ili ne. Pogledala ga je pravo u oči. Nemoj me naterati da učinim bilo šta zbog čega bih kasnije žalio, kao da je govorio njegov izraz lica.
Da li ona zaista može da ga tu zatvori? Nakon svega što je kazala Elaidi o tome kako je potrebno da on bude na slobodi?
„Neću ti dozvoliti da slomiš pečate", reče mu ona. „To je ludilo."
„Onda se nađi sa mnom na mestu znanom kao Merilorsko polje, severno odavde. Razgovaraćemo pre nego što pođem na Šajol Gul. Ali sada, ne želim da ti prkosim, Egvena - ali moram da odem."
Ni jedno ni drugo nisu skretali pogled. Ostali u prostoriji kao da nisu ni disali. U odaji je vladao takav muk da je Egvena čula slabašni povetarac od kojeg je ružičasti prozor stenjao u svom olovnom okviru.
„U redu", odgovori Egvena. „Ali ovome nije kraj, Rande."
„Nema krajeva, Egvena", odgovori on, pa joj klimnu i okrenu se da izađe iz Dvorane. Svetlosti! Nema levu šaku! Kako se to desilo?
Sestre i Zaštitnici nevoljno se razmaknuše da ga propuste. Egvena se uhvati za glavu, osećajući vrtoglavicu.
„Svetlosti!", izusti Silvijana. „Majko, kako si samo smogla snage da razmišljaš za vreme tog razgovora?"
„Molim?" Egvena pređe pogledom po Dvorani. Mnoge Predstavnice sedele su vidno pogureno.
„Nešto me je stislo za srce", reče Barasina, pa prinese ruku nedrima, „tako čvrsto da se nisam usudila ništa da kažem."
„Ja sam pokušala da progovorim", javi se Jukiri. „Usta nisu htela da mi se otvore."
„Ta'veren", primeti Serin. „Ali tako snažno delovanje... Osećala sam se kao da će me smrviti iznutra."
„Majko, kako si se oduprla tome?“, upita Silvijana.
Egvena se namršti. Ona se nije tako osećala. Možda zbog toga što je o njemu razmišljala kao o Randu. „Moramo da razmotrimo njegove reči. Dvorana Kule opet će se sastati za jedan sat kako bi održala tu raspravu." Taj razgovor biće Zapečaćen za Dvoranu. „I neka ga neko sledi kako bismo se uverile da će zaista otići."
„Garet Brin to radi", javi se Čubajn ispred Dvorane.
Uzdrmane Predstavnice ustadoše na noge. Silvijana se nasloni na stolicu. „U pravu si, majko. Ne sme mu se dopustiti da slomi pečate. Ali šta da radimo? Ako nećeš da ga zarobiš..."
„Čisto sumnjam da smo mogle da ga zadržimo", odgovori Egvena. „Ima nečega u vezi s njim. Ja... imala sam neki osećaj da je bez po muke mogao da slomi onaj štit."
„Kako onda? Kako da ga zaustavimo?"
„Potrebni su nam saveznici", odgovori Egvena, pa duboko uzdahnu. „Možda će ga ubediti ljudi kojima veruje. Ili će možda biti primoran da se predomisli ako se suoči s dovoljno brojnom skupinom ujedinjenom u nameri da ga zaustavi.