„Lorde Perine." Džori se ispravi, visok i vižljast, kao ptica koja stoji na jednoj nozi. „Ja..."
„Pa?“, upita ga Perin. „Gukni."
„Hteo sam da se izvinim", žurno mu reče Džori, kao da te reči izbacuje iz sebe.
„Zbog čega?"
„Zbog nekih stvari koje sam kazao", odgovori Džori i skrenu pogled. „Mislim, zbog nekih glupih reči. Vidiš, to je bilo nakon što ti je pozlilo i nakon što su te odneli u šator Prve i... pa, ja..."
„U redu je, Džori", kaza mu Perin. „Razumem."
Džori diže pogled i nasmeši se. „Lorde Perine, zadovoljstvo je biti ovde s tobom. Pravo zadovoljstvo. Ostali i ja sledićemo te svuda."
To rekavši, Džori ga pozdravi pa otrča. Perin se počeša po bradi, gledajući ga kako odlazi. Džori je bio samo jedan od desetak i više Dvorečana koji su u poslednjih nekoliko dana prišli Perinu da mu se izvine. Izgleda da su svi oni osećali grižu savesti zbog toga što su širili glasine o Perinu i Berelajn, mada nijedan od njih nije to otvoreno kazao.
Blagoslovena bila Faila zbog onoga što je uradila.
Nakon što se postarao za sve, Perin je duboko udahnuo, pa pošao uz povorku i prošao kroz kapiju.
Požuri, Rande, pomislio je, a boje mu se rascvetaše pred očima. Osećam da počinje.
Met je stajao s Tomom sa svoje leve a Noelom sa desne strane, gledajući kroz drveće toranj koji se dizao ispred njih. Iza njih je žuborio potočić, pritoka obližnje Arinele. Travnata ravnica prostirala se iza njih, a iza je tekla velika reka.
Je li ranije prošao tuda? Veliki deo njegovog sećanja na to vreme potpuno je rasparčan. Ali zadržalo mu se u mislima da je iz daljine video taj toranj. Čak ni tama Šadar Logota nije mogla da ga odagna iz njegovog uma.
Činilo se kao da je kula načinjena od čistog metala. Čelik se presijavao na sunčevoj svetlosti koja je prodirala kroz oblake. Met je osetio kao neki led između plećaka. Mnogi koji su putovali rekom mislili su da je ta kula nekakva zaostavština iz Doba legendi. Šta drugo da čovek misli o čeličnom stubu koji se diže iz šume i naizgled je nenastanjen? Neprirodan je i nije mu tu mesto, baš kao što je bio slučaj sa onim uvrnutim crvenim dovracima. Oni su i pogled krivih.
Šuma je tu bila previše tiha i nije su čulo ništa sem njihovih koraka. Noel je hodao s dugim štapom, višim od njega. Odakle mu? Drvo je delovalo glatko i masno, kao drvo koje provede više godina kao štap za šetnju nego što je prvobitno bilo drvo. Noel je takođe obukao tamnoplave - skoro crne - čakšire i košulju neobičnog i nepoznatog kroja. Njegov kaput je u ramenima bio krući nego krojevi koji su Metu poznati, a bio je i duži, tako da je padao Noelu skoro do kolena. Zakopčavao se u struku, a onda je bio podeljen kod nogu. Baš neobično. Starac nikada ne odgovara na pitanja o svojoj prošlosti.
Tom se odlučio za svoju zabavljačku odeću. Metu je prijalo što ga opet vidi u njoj, a ne u onoj kicoškoj odeždi dvorskog barda. Plašt sa zakrpama, jednostavna košulja koja se vezuje spreda, uzane čakšire uvučene u čizme. Kada ga je Met pitao zašto se tako obukao, Tom je samo slegnuo ramenima i odgovorio: „Imam neki osećaj da bi to trebalo da nosim ako ću se već videti s njom.“
„Ona“ bi bila Moiraina. Ali šta su joj zmije i lisice uradile? Prošlo je tako mnogo vremena, ali plamen ga spalio ako će dopustiti da prođe još jedan sat. On je bio u odeći šumski-zelene i zemlja-mrke boje, a nosio je i tamnosmeđi plašt. Preko jednog ramena bila mu je prebačena uprtnjača, a u drugoj ruci je držao ašandarei. Vežbao je s novim gvozdenim tegovima na zadnjem kraju kopljišta i baš je bio zadovoljan kako je to ispalo.
Elfini su mu dali oružje. Pa, ako se usude da stanu između njega i Moiraine, videće šta on sve može da izvede s njihovim darom. Plamen ga spalio - videće.
Trojica priđoše kuli. Činilo se kao da nema nijednog otvora nigde na tom dve stotine stopa visokom tornju. Nije bilo ni prozora, ni spoja, ni ogrebotine. Met diže pogled, osećajući vrtoglavicu dok je gledao uz blistavu kulu prema dalekom sivom nebu. Odražava li kula previše svetlosti?
Zadrhta i okrenu se prema Tomu, pa klimnu glavom.
Kolebajući se samo na trenutak, Tom izvadi bronzani nož iz kanija za pojasom, pa priđe i prisloni ga uz toranj. Smrtno ozbiljnog lica, povuče nož u obliku trougla, otprilike jedan dlan širokog, vrha okrenutog nadole. Metal je škripao o metal, ali nije ostavljao nikakav trag za sobom. Tom završi tako što iscrta vijugavu liniju kroz središte trougla, kao kada se počinje igra „zmija i lisica".
Sva trojica su nemo stajali. Met pogleda Toma. „Jesi li to uradio kako treba?"
„Mislim da jesam", odgovori mu Tom. „Ali otkud znamo šta je tačno kako treba? Ta igra se prenosila..."
Ućuta kada se na licu kule pojavi traka svetlosti. Met odskoči i spusti koplje. Blistave linije koje su obrazovale trougao poklapale su se sa onima koje je Tom povukao, a onda - brzo kao lepet moljčevih krila - čelik u središtu trougla samo nestade.
Noel odmeri tu rupu veličine dlana. „Ovo je malčice preusko da bismo se provukli." Priđe i pogleda kroz rupu. „S druge strane je samo mrak."
Tom pogleda nož. „Izgleda da su vrata zapravo onaj trougao. To crtaš kada počinješ igru. Da probam da povučem veći?"
„Valjda", odgovori mu Met. „Sem ako te golam nije naučio kako da se provučeš kroz rupe veličine pesnice."
„Nema potrebe da budeš neprijatan", reče mu Tom i nožem povuče novi trougao oko prvog, ali ovoga puta dovoljno veliki da kroz njega prođu. Završi vijugavom linijom.
Met poče da broji. Trebalo je sedam otkucaja srca da se pojave bele linije. Čelik između izblede, otvarajući trouglasti hodnik koji je vodio u kulu. Unutrašnjost kule kao da je bila od čistog čelika.
„Svetlost me spalila", prošapta Noel. Hodnik se gubio u mraku; sunčevi zraci kao da su se kolebali da uđu u taj otvor, mada je lako moguće da je to bila samo svetlosna varka.
„I tako počinjemo igru koja ne može da se dobije", primeti Tom, vraćajući nož u korice. „Hrabrost da osnaži", prošapta Noel, prilazeći i noseći svetiljku s treperavim plamenom. „Vatra da zaslepi. Muzika da omami. Gvožđe da veže."
„I Metrim Kauton", dodade Met, „da krvavo izjednači izglede." Prođe kroz prolaz.
Svetlost blesnu, jarkobela i zaslepljujuća. On opsova i stisnu oči, i spusti ašandarei, zauzimajući - nadao se - preteći stav. Trepnu i belilo iščile. Nalazio se u središtu široke prostorije s trouglastim otvorom koji je iza njega slobodno stajao vrhom okrenutim prema podu. Bio je potpuno crn, i načinjen od izuvijanih vrpci koje su negde delovale kao da su od metala, a drugde kao da su od drveta.
Prostorija je takođe bila crna i oblika iskrivljene kocke. Bela para nadirala je iz rupa smeštenih u sva četiri ugla; ta magla je blistala od bele svetlosti. Iz te prostorije četiri hodnika vodila su u četiri pravca.
Odaja nije bila potpuno četvrtasta. Svaka stranica bila je neznatno različite dužine od ostalih, tako da su se zidovi spajali pod čudnim uglovima. A ona para! Odavala je neki sumporasti smrad od kojeg mu je došlo da diše na usta. Zidovi boje oniksa nisu bili od kamena, već od nečeg svetlucavog, poput krljušti neke ogromne ribe. Para se skupljala ispod tavanice, malčice svetleči.
Plamen ga spalio! Ovo nije ni nalik prvom mestu koje je posetio, sa uvrnutim hodnicima i kružnim vratima, ali nije ni nalik onom drugom, sa zvezdastim odajama i linijama žute svetlosti! Gde je on to? U šta je to upao? Uznemireno se osvrnuo oko sebe.
Tom se zatetura kroz dovratak, ošamućeno trepćući. Met spusti svoju uprtnjaču i uhvati zabavljača za ruku. Potom kroz dovratak prođe Noel. Koščati čovek nije izgubio ravnotežu, ali je očigledno bio zaslepljen, pošto je svetiljku držao kao da je spreman da se njome brani od nečega.