„E to je već nešto“, odgovori Noel, češući se po bradi.
Met uze ašandarei, pa pokupi kockice i pođe pravo napred. Ostali pođoše za njim, ostavljajući usnulog Elfina.
Na sledečem raskršću, Met opet baci kockice i dobi devetku. „Vraćamo se putem kojim smo došli?“, mršteći se upita Tom. „To je...“
„Upravo ono što ćemo uraditi", prekide ga Met, pa se okrenu i pođe nazad. Kada stigoše do druge prostorije, videše da Elfin nije tamo.
„Mogli su da ga probude", primeti Noel.
„Ili je ovo možda druga soba", odgovori Met i opet baci kockice. Opet devetka. Bio je okrenut u smeru odakle je došao, tako da devetka znači da će se opet vratiti istim putem. „Aelfini i Elfini imaju pravila", kaza Met, okrećući se i trčeći niz hodnik, a druga dvojica pojuriše za njim. „I ovo mesto ima svoja pravila."
„Mete, pravila moraju da imaju smisla", reče mu Noel.
„Moraju da budu postojana", odvrati Met. „Ali ne moraju da slede naš razum i nazore. Zašto bi?"
To je njemu imalo smisla. Neko vreme su trčali - taj hodnik je delovao daleko duže od ostalih. Malo se zadihao dok je stigao do sledeče prostorije. Opet je bacio kockice, ali pretpostavljao je šta će videti. Devetka. Opet u prvu odaju.
„Vidi, ovo je glupo!", pobuni se Noel kada se okrenuše i potrčaše u suprotnom smeru. „Ovako nikuda nećemo stići!"
Met nije obraćao pažnju na njega, već je samo nastavio da trči. Ubrzo se opet približiše prvoj odaji.
„Mete", molećivo ga pozva Noel. „Možemo li makar da..."
Noel ućuta kada uleteše u prvu odaju. Samo što to nije bila prva odaja. U toj prostoriji pod je bio beo i bila je ogromna, s debelim crnim stubovima koji su se dizali prema tavanici toliko visokoj da se nije ni videla.
Blistava bela para koja se skupljala uz tavanicu hodnika kuljala je u tu prostoriju i dizala se pravo u ono crnilo, kao vodopad koji hrli u pogrešnom smeru. Premda su pod i stubovi delovali kao da su od stakla, Met je znao da su na dodir porozni, kao kamen. Odaja je bila obasjana nizom blistavih žutih pruga koje su vodile uz stubove, obeležavajući mesta gde je isklesani staklokamen bio donekle užlebljen.
Tom ga potapša po ramenu. „Mete, momče moj, to je bilo suludo. I delotvorno. Nekako."
„Otprilike ono što bi od mene i trebalo da očekuješ", reče mu Met i dodirnu obod svog šešira. „Već sam bio u ovoj odaji. Na pravom smo putu. Ako je Moiraina još u životu, biće negde ovde."
54
Svetlost sveta
Tom diže baklju, prelazeći pogledom po ogromnim zvezdastim crnim stubovima i njihovim blistavim žutim linijama. Te linije su čitavu prostoriju obasjavale bolešljivim svetlom, tako da je Tom delovao ispijeno i grozničavo.
Met se priseti koliko to mesto smrdi i priseti se onog smrada ustajale prašine. Sada kada zna šta da traži, osetio je još jedan miris. Mošusni smrad životinjske jazbine. Leglo grabljivca.
Iz te odaje vodilo je pet hodnika, iz unutrašnjih krakova zvezdastog oblika. Setio se da je prošao kroz jedan od tih prolaza, ali zar ranije nije postojao samo jedan izlaz?
„Pitam se koliko su ovi stubovi visoki", reče Tom i više diže baklju, pa začkilji.
Met čvršće stisnu ašandarei, dok su mu se dlanovi znojili. Ušli su u lisičju jazbinu. On opipa svoj medaljon. Elfini ranije nisu koristili Moć na njemu, ali izgleda da je u nekoj meri razumeju, zar ne? Naravno, Ogijeri ne mogu da usmeravaju, pa možda to znači da ne mogu ni Elfini.
S rubova prostorija začu se nekakvo šuškanje. Senke se promeškoljiše i pokrenuše. Elfini su tu, u toj tmini. „Tome", kaza mu Met, „trebalo bi da zasviraš."
Tom je gledao taj mrak. Nije se bunio, već je samo prineo flautu usnama i zasvirao. To je u ogromnoj odaji zvučalo samotno.
„Mete“, pozva ga Noel, kleknuvši blizu središta prostorije. „Vidi ovo.“
„Znam“, odgovori Met. „Izgleda kao staklo, ali na dodir je kao kamen."
„Ne, nije to“, odvrati Noel. „Ovde ima nešto."
Met se primaknu Noelu. Tom im se pridruži, gledajući i svirajući dok je Noel svojom svetiljkom obasjavao rastopljeni grumen na podu, veličine omanjeg kovčega. Bio je crn, ali manje sjajan nego što su bili pod i stubovi.
„Šta misliš, šta je ovo?", upita Noel. „Možda neki kapak?"
„Ne“, odgovori Met. „Nije to."
Druga dvojica ga pogledaše.
„To je dovratak", reče im Met, osećajući mučninu. „Dovratak od crvenog kamena. Kada sam ranije prošao kroz njega, stajao je ovako, u središtu odaje. Kada se istopio na drugoj strani..."
„Istopio se i ovde", završi Noel umesto njega.
Njih trojica su zurili u rastopljeni grumen. Tomova muzika zvučala je jezivo.
„Pa", reče Met, „znali smo da to neće biti izlaz odavde. Moraćemo da sklopimo pogodbu da nas puste." A ja ću se krvavo postarati da me ovoga puta ne obese.
„Hoće li nas kockice povesti?", upita Noel ustajući.
Met ih napipa u džepu kaputa. „Ne vidim zašto ne bi." Ali nije ih izvadio. Okrenu se da osmotri dubine te prostorije. Tomova muzika kao da je smirila neke od senki - ali druge su se i dalje mrdale. Vazduh je odisao nekakvim nemirom.
„Mete?", upita ga Tom.
„Znali ste da ću se vratiti", viknu Met. Glas mu nije odjekivao. Svetlosti! Koliko je ta odaja velika? „Znali ste da ću se sve trčeći vratiti u vašu krvavu zemlju, zar ne? Znali ste da ćete me se s vremenom dokopati."
Tom kolebljivo spusti flautu.
„Pokažite se!“, viknu Met. „Čujem vas kako trčkarate, čujem vas kako dišete."
„Mete", reče mu Tom i uhvati ga za rame. „Nisu mogli znati da ćeš se vratiti. Moiraina nije mogla sa sigurnošću znati da ćeš ti hteti da dođeš."
Met osmotri tamu. „Tome, jesi li nekada vodio stoku na klanje?"
Zabavljač zastade oklevajući, pa odmahnu glavom. „Pa, svako ima svoj način kako to radi", objasni mu Met. „Ali vidiš, stoka zna da nešto nije u redu. Namirisaće krv i preplašiće se, pa neće hteti da uđe u klanicu. A znaš li kako se to rešava?"
„Mete, moramo li da baš sada pričamo o tome?“
„To se rešava", nastavi Met, „tako što češ stoku nekoliko puta provesti kroz klanicu kada je klanica čista i kada miris nije tako snažan. Vidiš, pustićeš stoku da prođe kroz klanicu i da utekne iz nje, pa če stoka tako pomisliti da je to mesto bezbedno." Pogleda Toma. „Znali su da ču se vratiti. Znali su da ču preživeti vešanje. Oni znaju, Tome. Plamen me spalio, ali znaju.“
„Izvući ćemo se, Mete“, obeća mu Tom. „Mi to možemo. Moiraina je to videla."
Met odlučno klimnu. „Krvavo je sigurno da ćemo se izvući. Oni igraju igru, Tome. Ja dobijam u igrama." Izvadi šaku kockica iz džepa. Bar dobijam u večini njih.
Odjednom se iza njih začu šapat. „Dobro došao, sine bitaka."
Met se munjevito okrenu i opsova, šestareći pogledom po odaju.
„Eno", kaza Noel i upre štapom. Pored stuba je stajala jedna prilika, napola obasjana žutom svetlošću. Drugi Elfin, viši i uglastijeg lica. U očima mu se odražavala svetlost baklji. Narandžasto.
„Mogu da vas odvedem tamo kuda žehte da odete", reče im Elfin, glasa grubog i škripavog. Diže ruku da zakloni lice od sjaja baklji. „Ako platite cenu."
„Tome, muzika."
Tom opet zasvira.
„Jedan od vas već je pokušao da nas navede da ostavimo svoje alatke", kaza Met. On prebaci baklju iz uprtnjače preko ruke, pa je gurnu u stranu paleći je na Noelovu svetiljku. „Neće uspeti."
Elfin od tog novog izvora svetlosti ustuknu tiho režeći. „Došli ste tražeći pogodbu, ali namerno nas ljutite? Nismo učinili ništa da bismo ovo zaslužili."
Met strgnu šal s vrata. „Ništa?"
Stvorenje ništa nije odgovorilo, mada je ustuknulo i zašlo u mračni deo prostorije, između stubova. Njegovo lice preoštrih crta sada jedva da je bilo obasjano žućkastom svetlošću.