„Zašto želiš da razgovaraš s nama, sine bitaka", začu se šapat iz senki, „ako nisi voljan da se pogađaš?"
„Ne“, odgovori Met. „Nema pogađanja sve dok ne stignemo do velike dvorane, Odaje veza." To je jedino mesto gde će oni biti obavezani sporazumom. Zar Birgita nije tako rekla? Naravno, izgleda da se i ona oslanjala na priče i nagađanja.
Tom nastavi da svira, gledajući čas u jednu čas u drugu stranu, pokušavajući da prati senke pogledom. Noel zasvira malim cimbalima koje je vezao za nogavice, lupkajući njima kao pratnja Tomovoj muzici. Ali senke nastaviše da se kreću.
„Tvoje... utehe neće nas usporiti, sine bitaka", glas se začu iza njih. Met se okrenu i upre svoje oružje. Tamo je stajao drugi Elfin, neposredno u senkama. Bila je to žena, s trakom riđe kose koja joj je rasla niz kičmu i kožnim remenjem ukrštenim preko grudi. Crvene usne izviše joj se u smešak. „Mi smo bezmalodrevni, ratnici poslednje žalosti, znalci tajni."
„Budi ponosan, sine bitaka", zasikta drugi glas. Met se hitro okrenu, a čelo mu se orosi znojem. Žena nestade u senkama, ali drugi Elfin istupi kroz svetlost. Držao je dug i opak bronzani nož, sečiva ukrašenog urezanim ružama i s trnjem koje je štrčalo pri vrhu krsnice. „Izmamio si najveštije među nama. U tebi treba... uživati."
„Šta...“, zausti Met, ali vitki Elfin opasnog izgleda vrati se u senke i nestade. Prebrzo. Kao da ga je tama upila.
Drugi šapati začuše se u senkama. Tihi glasovi su se preklapali. Lica se pojaviše u mraku, neljudske oči razrogačene, usne izvijene u osmehe. Stvorenja imaju šiljate zube.
Svetlosti! U prostoriji je bilo na desetine Elfina. Premeštali su se, kretali, iskakali na svetlo, pa skakali nazad u mrak. Neki su delovali opušteno, drugi žustro. Svi izgledaju opasno.
„Hoćeš li da se pogađaš?" upita jedan.
„Došao si bez sporazuma. Opasno", kaza drugi.
„Sin bitaka."
„Ukus!"
„Osetite mu strah."
„Pođi s nama. Ostavi to svoje strašno svetlo."
„Pogodba mora biti dogovorena. Čekaćemo."
„Strpljivi smo mi. Uvek strpljivi."
„Ukus!"
„Prestanite!", zaurla Met. „Nema pogodbi! Ne dok ne stignemo do središta." Pored njega Tom spusti flautu. „Mete, mislim da muzika više ne radi."
Met odsečno klimnu. Tom mu je potreban da bude spreman sa oružjem. Zabavljač skloni flautu i izvadi noževe. Met nije obraćao pažnju na šaputanje, već je samo bacio kockice na tle.
Dok su se kotrljale, jedna prilika izjuri iz mraka pored najbližeg stuba. Met opsova i spusti koplje, pa udari Elfina koji se na sve četiri kretao po podu. Međutim, njegovo sečivo prolete kroz Elfina, kao da je ovaj od dima.
Je li to pričina? Da li ga oči varaju? Met se kolebao taman dovoljno dugo da jedno drugo stvorenje zgrabi kockice i skoči nazad u senke. Nešto zasvetle u vazduhu. Tomov bodež pronađe svoju metu i zari se stvorenju u ranu. Ovoga puta, sečivo ostade u telu, a mlaz tamne krvi brižnu.
Gvožđe, pomislio je Met, proklinjući svoju glupost. Okrenu ašandarei, služeći se stranom okovanom gvoždem. Zadrhta kada vide da je elfinska krv na podu počela da se puši. Pretvarala se u belu paru, kao što je ona u drugoj odaji, ali ova je sadržala neke oblike. Podsećali su na izvitoperena lica, koja se na tren pojavljuju i urlaju pre nego što nestanu.
Plamen ih spalio! Ne sme dozvoliti da mu popusti pažnja. Ima druge kockice. Gurnu ruku u džep, ali jedan Elfin iskoči iz senki kao da će mu zgrabiti kaput.
Met okrenu oružje i gvoždem udari mušku lisicu u lice. Smrvio je kost i odbacio tog stvora u vazduh kao da je zavežljaj granja.
Okruži ih siktanje i režanje. Oči su se pomerale u mraku, odražavajući svetlost baklji. Elfini su se kretali, zaogrnuti crnilom, opkoljavajući Meta i drugu dvojicu. Met opsova, pa zakorači u smeru Elfina kojeg je udario.
„Mete!“, viknu Tom, hvatajući ga za kaput. „Ne možemo da zađemo među njih.“
Met se pokoleba. Činilo mu se da je smrad pred njim sve snažniji, smrad životinja. Senke su se na sve strane kretale, sada sve srditije, dok je njihov šapat postao besan i izmešao se s kevtanjem.
„Oni upravljaju tamom“, reče Noel. Stajao je leđima uz leđa s Metom i Tomom, na oprezu. „Ona žuta svetla služe da nam skrenu pažnju; između njih su razmaci i zaklonjene niše. To je sve varka.“
Met je osećao kako mu srce brzo kuca. Varka? Ne, ne samo varka. Ima nečeg neprirodnog u tome kako se ta stvorenja kreću u senkama. „Plamen ih spalio", reče Met, pa se otrgnu od Toma ali ipak nije odjurio u mrak.
„Gospodo", kaza im Noel. „Pripremite oružje..."
Met se osvrnu. Dvostruki talas Elfina izronio je iz senki i pošao na njih - prva skupina je išla na sve četiri ispred druge. Drugi talas je bio naoružan onim opakim bronzanim noževima.
Senke iz dubina prostorije kao da su se pružale prema Elfinima, sklapajući se oko Meta i njegove družinice. Srce mu je zakucalo još brže.
Elfinima su oči blistale, a oni koji su hodali na sve četiri zatrčali su se napred. Met zamahnu kada Elfini stigoše do njega, ali se oni razdvojiše i baciše u stranu, ometajući ga.
Iza!, pomislio je Met uplašeno. Iz tame je iskočila još jedna skupina Elfina.
Met se okrenu prema njima i zamahnu. Oni ustuknuše pre nego što ih pogodi. Svetlosti! Ima ih na sve strane, izviru iz mraka i približavaju se tek toliko da postanu opasni po njih, a onda uzmiču.
Tom izvadi dva bodeža i baci ih, dok je Noel držao svoj kratki mač u pripravnosti, a drugom rukom mahao bakljom, dok mu je gvoždem okovani štap bio pred nogama. Jedan od Tomovih noževa sevnu, tražeći meso, ali promaši i odlete u tamu.
„Ne traći noževe!“, viknu Met. „Krvavi kozji sinovi, pokušavaju da te nateraju da ih protraćiš!“
„Opsedaju nas!“, procedi Noel. „Ubrzo će nas nadvladati. Moramo da se sklonimo odavde!"
„Kuda?“, žurno upita Tom. Opsova kada se dva Elfina pojaviše iz senki noseći koplja s bronzanim glavama. Uperiše ih, primoravajući Meta, Toma i Noela da ustuknu.
Nema vremena za kockice. Svejedno će ih oteti. Met otvori uprtnjaču i izvuče cvet noći. „Kada ovo prasne, sklopiću oči i okrenuti se u mestu."
„Šta?“, izusti Tom.
„Već je jednom uspelo!", odvrati Met, pa zapali cvet noći i baci ga što je jače mogao u mrak. Izbroja do pet i prasak koji nakon toga usledi uzdrma čitavu odaju. Njih trojica skrenuše poglede, ali raznobojni blesak beše toliko silan da su ga videli kroz sklopljene kapke.
Elfini vrisnuše od bola, a Met začu zveket metala kako je oružje padalo po podu. Nema sumnje da su digli ruke da zaštite oči.
„Evo nas!“, viknu Met, okrećući se u mestu.
„Ovo je plameno suludo", kaza Tom.
Met se okretao, pokušavajući da stekne osećaj. Gde mu je ta sreća? „Onuda!", viknu, pokazujući u nasumice odabranom smeru.
Otvori oči taman na vreme da preskoči Elfina koji se zgrčio na tlu. Noel i Tom pođoše za njim, a Met ih povede pravo u mrak. Pojurio je toliko ispred njih da je jedva video svoje prijatelje kada bi se osvrnuo. Nije mogao da razmišlja ni o čemu sem o onim žutim linijama.
O, krvavi pepeo, pomislio je. Ako me sreća sada izneveri...
Uleteše u petostrani hodnik, a mrak oko njih nestade. Iz one prostorije nisu mogli da vide taj hodnik, ali eto ga.
Tom podvrisnu. „Mete,vunoglavi čobanine! Samo zbog ovoga - pustiću te da sviraš moju harfu!"
„Neću da sviram tvoju krvavu harfu", odvrati mu Met, osvrnuvši se. „Ali možeš da me častiš s nekoliko krčaga kada izađemo odavde."
Iz mračne sobe čulo se vrištanje i kreštanje. To je jedna varka koju je potrošio; sada će očekivati cvetove noći. Birgita, bila si u pravu, pomislio je. Verovatno si nekoliko puta prošla pored hodnika koji ti je bio potreban, a da nisi ni shvatila da je svega nekoliko stopa od tebe.