Zabrinutost poče da ga napušta. Dopustio je sebi da prihvati stvari kakve jesu, a ne da strahuje zbog toga kakve bi mogle da postanu. Ti vukovi su njegova braća i sestre. Vuk koji trči u stvarnom svetu jeste remek-delo ravnoteže i vlasti nad sobom. Tu - gde se pravila prirode pokoravaju njihovoj volji - oni su nešto daleko više. Vukovi skaču na drveće i s njega i ništa ih ne zadržava na zemlji. Neki čak skaču i na granje, odbacujući se s drveta na drvo.
To je ushićujuće. Da li se ikada osećao toliko ispunjen životom? Da li se ikada osećao u toj meri delom sveta oko sebe, ali istovremeno njegovim gospodarom? Između grubih i kraljevskih kožolista rasla je tisa, a ponegde i kitnjasto začinsko drvo u punom cvatu. Bacio se u vazduh prolazeći pored jednog od njih, a od njegovog prolaska s grana se sručila kiša grimiznih cvetova. Kovitlali su se oko njega, nošeni vazdušnim strujama, i ljuljuškali ga slatkastim mirisom.
Vukovi stadoše da zavijaju. Ljudima svako zavijanje zvuči isto, ali Perinu je svako prepoznatljivo i različito. Ovo je bilo zavijanje iz zadovoljstva i početak lova.
Čekaj. Ovoga sam se bojao! Ne mogu da dopustim da budem u klopci. Ja sam čovek a ne vuk.
Ali u tom trenutku je osetio miris nekog jelena. Bila je to moćna životinja, dostojan plen. Vrlo skoro je prošla tuda.
Perin pokuša da se obuzda, ali iščekivanje se pokazalo previše snažnim. Potrča niz trag divljači, vođen mirisom. Vukovi, uključujući Skakača, nisu jurili ispred njega. Trčali su s njim, a u mirisima im se osećalo da su zadovoljni dok su ga puštali da preuzme vodstvo.
On je glasnik, vrh, glava napada. Čopor urla za njim. Bilo je to kao da predvodi okeanske talase, koji se krše i riču, ali to je takođe bilo kao da ih zadržava.
Ne mogu da ih teram da uspore zbog mene, pomislio je Perin.
A onda je potrčao na sve četiri, odbacivši i zaboravivši na luk, a šake i stopala pretvorili su mu se u šape. Oni iza njega opet zaurlaše zbog veličanstvenosti svega toga. Mladi Bik napokon im se zaista pridružio.
Jelen je bio ispred njega. Mladi Bik ga je razabrao kroz drveće; bio je jarko beo, s najmanje dvadeset šest parožaka, očišćen od zimskog krzna. Ogroman, veći od konja. Jelen se okrenu, oštro gledajući čopor. Pogleda Perina pravo u oči, a on oseti njegov strah. A onda, snažnim trzajem zadnjih nogu - bokova zategnutih od mišića - jelen skoči sa staze.
Mladi Bik izusti izazivački urlik, pa pojuri kroz žbunje u poteri za jelenom. Veliki beli jelen nastavi da skače, svakim skokom prelazeći po dvadeset koraka. Iako je šumsko tle bilo prekriveno klizavom mahovinom, nijednom mu se nije desilo da se spotakne ili zakači za neku granu.
Mladi Bik jurio je pravo za njim, spuštajući šape tamo gde su pre svega nekoliko trenutaka bila kopita, prateći svaki korak. Čuo je kako se jelen bori za dah, video kako mu se pena hvata po dlaci i osećao miris njegovog straha.
Ali ne. Mladi Bik neće prihvatiti slabiju pobedu, koja se sastoji od iznurivanja plena. Osetiće krv iz grla, koja kola od otkucaja zdravog srca. Pobediće svoj plen u usponu njegove snage.
On poče da skače u stranu, ne sledeči jelenov tačan put. Mora da iskoči ispred njega, a ne da ga prati! Jelenu se po mirisu osećalo da ga obuzima još veći strah. To je Mladog Bika nagnalo da pojuri još većom brzinom. Jelen pojuri udesno, a Mladi Bik skoči i na sve četiri šape se dočeka na jedno stablo, pa se odgurnu u stranu kako bi promenio smer kretanja. Taj njegov okret uštedeo mu je vremena koliko za jedan otkucaj srca.
Ubrzo se našao na korak od jelena i svakim skokom se bližio njegovim papcima, sve dok se na kraju nije našao na nekoliko palaca od njih. Stao je da zavija, a njegovi braće i sestre odgovorili su neposredno iza njega. Taj lov su svi oni. Kao jedno.
Ali Mladi Bik predvodi.
Njegovo zavijanje pretvori se u pobedničko režanje kada jelen opet skrenu. Prilika se ukazala! Mladi Bik preskoči jedno deblo i čeljustima zgrabi jelena. Osećao je znoj, krzno i toplu krv koja mu se skupljala oko očnjaka. Sopstvenom težinom obori jelena na tle. Dok su se prevrtali, Mladi Bik nije puštao, već je primoravao jelena da leži na šumskom tlu, dok mu krv boji kožu u skerlet.
Vukovi počeše da pobednički zavijaju, a on na tren pusti plen, nameravajući da ga ujede za vrat i prekolje. Nije ostalo ništa drugo. Šuma je nestala. Zavijanje je utihlo. Ostalo je samo ubijanje. Slatko ubijanje.
Neka prilika tresnu u njega i odbaci ga u žbunje. Mladi Bik ošamućeno odmahnu glavom i zareža. Neki drugi vuk ga je sprečio. Skakač! Zašto?
Jelen skoči na noge, pa onda opet odjuri kroz šumu. Mladi Bik zaurla od srdžbe i besa, spremajući se da pojuri za njim. Skakač opet skoči i svom težinom tresnu o Mladog Bika. Ako ovde umre, umreće poslednjom smrću, posla mu Skakač. Ovaj lov je završen, Mladi Biče. Opet ćemo loviti neki drugi put.
Mladi Bik samo što se ne okrenu da napadne Skakača. Ali ne. Jednom je to pokušao - i to je bila greška. On nije vuk. On je...
Perin je ležao na zemlji, osećajući ukus krvi koja nije njegova, duboko dišući i lica mokrog od znoja. Diže se na kolena, pa zadihano sede, drhteći od onog prelepog, užasavajućeg lova.
Ostali vukovi sedoše, ali nisu progovarali. Skakač je ležao pored Perina, spustivši prosedu glavu na ostarele šape.
„Eto“, naposletku kaza Perin, „toga se bojim."
Ne, ne bojiš se, posla mu Skakač.
„Zar mi govoriš kako se ja osećam?"
Ne mirišeš uplašeno, posla Skakač.
Perin leže na leđa i zagleda se u granje iznad sebe, dok su se grančice i lišće mrvili pod njim. Srce mu je divlje lupalo od potere. „Onda se brinem zbog toga."
Briga nije isto što i strah, posla mu Skakač. Zašto kažeš jedno, a misliš na drugo. Briga, briga, briga. Samo to radiš.
„Ne. Takođe ubijam. Ako ćeš me učiti kako da ovladam vučjim snom, da li će se to ovako odigravati?"
Da.
Perin skrenu pogled. Jelenska krv prolila se po jednom suvom brvnu i natopila drvo. Takvo učenje dovelo bi ga na sam rub toga da se pretvori u vuka.
Ali on to već predugo izbegava, praveći u kovačnici potkovice a ne baveći se težim i zahtevnijim kovanjem. Oslanjao se na čulo njuha koje mu je podareno i zvao je vukove u pomoć kada su mu bili potrebni - ali inače ih je zanemarivao.
Ne možeš da napraviš nešto dok ne shvatiš od čega se sve sastoji. On neće znati kako da izađe na kraj - ili odbaci - vuka u sebi sve dok ne bude razumeo vučji san.
„U redu", reče Perin. „Neka bude."
Galad potera konja kroz logor. Deca su sa svih strana dizala šatore i kopala jame za logorske vatre, pripremajući se za noć. Njegovi ljudi su skoro svakog dana marširali do sutona, a onda ustajali rano ujutru. Što pre stignu do Andora, to bolje.
Ona močvara, Svetlost je proklela, ostala je iza njih, pa sada putuju preko travnate ravnice. Možda bi bilo brže da preseku na istok i uhvate jedan od velikih puteva koji vode na sever, ali to ne bi bilo bezbedno. Bolje da se drže podalje od vojski Ponovorođenog Zmaja i Seanšana. Svetlost će obasjati Decu, ali nije jedan hrabri junak poginuo pod tom Svetlošću. Ako nema opasnosti od pogibije nema ni hrabrosti - ali Galad bi radije da ga Svetlost obasjava dok diše.
Digli su logor blizu Džehanskog druma, koji će ujutru preći i nastaviti na sever. Poslao je izvidnice da paze na put, pošto želi da zna ko se po njemu kreće, a i zalihe su mu potrebne.
Galad nastavi da obilazi logor, u pratnji šačice konjanika, ne obraćajući pažnju na razne rane koje ga muče. Logor je uredan. Šatori su razvrstani po legijama, a onda podignuti u prstenovima - i to tako da između njih ne vode pravi putevi. Cilj toga je da se napadači zbune i uspore.