„Zato što je to čudno", odgovori mu ona, pa stavi na sebe vrpcu s jednim plavim kamičkom. Pogleda se u ogledalo, pa se okrenu, a široki rukavi njene haljine saldejskog kroja zašuštaše. Zastade pored njegovog tanjira i namršti se. „Doručkovaću sa Alijandrom. Pozovi me ako bude nekih vesti."
On klimnu glavom i proguta zalogaj. Zašto bi neko trebalo da jede meso u podne, a da ga ne jede za doručak? To nema nikakvog smisla.
Rešio je da nastavi da logoruje pored Džehanskog druma. Šta mu drugo preostaje, kada je čitava vojska Belih plaštova neposredno ispred njega, između njegovog logora i Lugarda. Njegovim izviđačima je potrebno vreme da procene opasnost. On je mnogo proveo razmišljajući o onim neobičnim prizorima kakvi su mu se ukazali, o vukovima koji jure ovcu prema nekoj zveri i Faili koja hoda prema litici. Nije mogao da razluči šta znače, ali imaju li nekakve veze sa Belim plaštovima? Njihova pojava uznemirava ga više nego što on želi da prizna, ali ipak gaji malu nadu da će se oni pokazati nebitnim i da ga neće previše usporiti.
„Perine Ajbara", začu se nečiji glas ispred šatora. „Dozvoljavaš li mi da uđem?"
„Uđi, Gaule", glasno odvrati Perin. „Moj hlad je tvoj."
Visoki Aijel uđe u šator. „Hvala ti, Perine Ajbara", kaza, pa pogleda šunku. „Prava gozba. Slaviš li nešto?"
„Ništa sem doručka."
„To je silna pobeda", kroz smeh mu kaza Gaul.
Perin odmahnu glavom. Aijelski smisao za šalu. Prestao je i da pokušava da ga razume. Gaul sede na tle, a Perin uzdahnu u sebi pre nego što uze svoj tanjir i krenu da sedne na tepih naspram Gaula. Onda spusti tanjir u krilo i nastavi da jede.
„Ne moraš da sediš na podu zbog mene", reče mu Gaul.
„Ne radim to zato što moram, Gaule."
Gaul klimnu.
Perin odseče još jedan zalogaj. Ovo bi bilo daleko lakše kada bi zgrabio celu šunku i počeo zubima da otkida komade mesa. Vukovima je jednostavnije da jedu. Pribor za ručavanje. Čemu to?
Zastade zbog takvih misli. On nije vuk i ne želi da razmišlja kao vuk. Možda bi trebalo da počne da jede voće za doručak, kao što je Faila kazala. Namršti se, pa se vrati mesu.
„Borili smo se protiv Troloka u Dvema Rekama" reče Bajar tišim glasom. Galadova kaša se zaboravljena ohladila na stolu. „Nekoliko desetina ljudi u našem logoru može to da potvrdi. Ubio sam nekoliko tih zveri sopstvenim inačem."
„Troloci u Dvema Rekama?“, upita Galad. „To je stotinama liga daleko od Krajina!"
„Svejedno su bili tamo", reče Bajar. „Gospodar kapetan zapovednik Nijal mora da je sumnjao u to. Poslati smo tamo po njegovom naređenju. Znaš da Pedron Nijal ne bi delao bez osnova."
„Da. Saglasan sam. Ali Dve Reke?"
„Zaista su prepune Prijatelja Mraka", kaza Bajar. „Bornhald ti je ispričao o Zlatookom. U Dvema Rekama, taj Perin Ajbara je razvio steg drevnog Maneterena i okupio vojsku seljaka. Uvežbani vojnici možda se rugaju seljacima koji su na silu naterani u vojnu službu, ali ako se sakupi veliki broj njih, mogu da budu veoma opasni. Neki su naročito vešti sa štapom ili lukom."
„Svestan sam toga“, bezizražajno odgovori Galad, sećajući se jedne naročito neprijatne pouke koju je jednom dobio.
„Taj čovek, taj Perin Ajbara“, nastavi Bajar. „On je Nakot Senke - to je jasno kao dan. Zovu ga Zlatooki zato što mu oči jesu zlatne, a ne neke nijanse znane ljudima. Bili smo sigurni da Ajbara dovodi Troloke i da ih koristi kako bi naterao narod Dveju Reka da se pridruži njegovoj vojsci. Na kraju nas je oterao odatle. A sada je ovde, pre nas.“
Slučajnost, ili nešto više?
Bajar očigledno ima slične stvari na umu. „Moj gospodaru kapetane zapovedniče, možda je trebalo da ovo pomenem ranije - ali Dve Reke nisu moje prvo iskustvo s tim stvorom Ajbarom. On je ubio dva deteta na jednom zaboravljenom putu u Andoru pre dve godine. Tada sam putovao sa Bornhaldovim ocem. Susreli smo se sa Ajbarom u jednom bivaku pored puta. Trčao je s vukovima kao luđak! Ubio je dvojicu pre nego što smo stigli da ga savladamo, a onda je pobegao u mrak nakon što smo ga zarobili. Moj lorde, trebalo je da bude obešen."
„Ima drugih koji to mogu da potvrde?" upita Galada.
„Može Dete Oratar. A Dete Bornhald može da potvrdi ono što smo videli u Dvema Rekama. Zlatooki je bio i u Falmeu. Trebalo bi da bude priveden pravdi samo zbog onoga što je tamo učinio. To je jasno. Svetlost nam ga je predala u ruke.“
„Siguran si da su naši ljudi s Belim plaštovima?", upita Perin.
„Nisam mogao da im vidim lica", odgovori Gaul, „ali Elijas Mačera ima veoma oštar vid. Kaže da je siguran da je video Bazela Gila."
Perin klimnu. Elijas zlatnim očima vidi oštro koliko i Perin.
„Sulin i njeni izviđači imaju slične izveštaje", nastavi Gaul, prihvatajući pehar piva nasutog iz Perinovog ibrika. „S vojskom Belih plaštova ide i veliki broj kola, veoma nalik onima koje smo mi poslali ispred nas. To je otkrila jutros, ali me je zamolila da ti te reči prenesem kada se probudiš, pošto zna da su mokrozemci plahoviti kada ih uznemire ujutru.“ Gaul očigledno nema predstave da vređa. Perin je mokrozemac. Mokrozemci su plahoviti, makar po aijelskom mišljenju. Stoga - Gaul samo ističe opšteprihvaćenu činjenicu.
Perin odmahnu glavom, pa isproba jedno jaje. Bilo je prekuvano, ali jestivo. „Je li Sulin prepoznala nekoga?"
„Ne, premda je videla neke gai'šaine", odgovori Gaul. Međutim, Sulin je Devica, pa bi možda trebalo da pošaljemo nekoga da potvrdi to što je rekla - nekoga ko neće zahtevati da nam pere rublje."
„Muke sa Bain i Čijad?“, upita Perin.
Gaul se namršti. „Kunem se, te žene će me dovesti do ludila. Zar se može od bilo kog muškarca očekivati da trpe takve stvari? Skoro da je bolje da imaš lično Slepnika za gai'šaina nego njih dve.“
Perin se zasmeja.
„No zarobljenici deluju neozleđeno i zdravo. U izveštaju ima još nečega. Jedna od Devica je videla zastavu kako se vijori nad logorom, koja joj je delovala kao da se razlikuje od drugih, pa ju je nacrtala za tvog pisara Sebana Balvera. On kaže kako to znači da je lično gospodar kapetan zapovednik s tom vojskom."
Perin pogleda poslednje parče šunke. To nisu dobre vesti. Nikada nije upoznao gospodara kapetana zapovednika, ali jednom prilikom se jeste sreo s jednim od lordova kapetana Belih plaštova. To je bila noć kad je Skakač poginuo - noć koja Perina muči već dve godine.
Bila je to noć kada je prvi put nekoga ubio.
„Šta ti je još potrebno?" Bajar se nagnu prema njemu, a njegove upale oči zaplamteše od žara. „Imamo svedoke koji su videli kako je taj čovek ubio dvojicu naših! Zar ćemo ga pustiti da prođe pored nas kao da je nevin?"
„Ne", reče Galad. „Ne, tako mi Svetlosti - ako je to što kažeš tačno, onda ne možemo da okrenemo leđa tom čoveku. Naša dužnost je da podarimo pravdu onima kojima je učinjeno zlo."
Bajar se nasmeši, delujući željno. „Zatvorenici su otkrili da se kraljica Geldana njemu zavetovala na vernost."
„To bi moglo da znači nevolju."
„Ili priliku. Možda je Geldan upravo ono što je Deci potrebno. Novi dom - mesto da se povratimo. Pominješ Andor, moj gospodaru kapetane zapovedniče, ali koliko će nas dugo tamo trpeti? Govoriš o Poslednjoj bici, ali ona je možda mesecima daleko. Šta ako oslobodimo čitavu državu iz šaka jednog strašnog Prijatelja Mraka? Zacelo će kraljica - ili njen naslednik - osećati da nam duguje zahvalnosti."
„Pod pretpostavkom da možemo da porazimo tog Ajbaru."
„Možemo. Naša vojska je manja od njegove, ali većina njegovih vojnika su seljaci."
„Upravo si istakao da seljaci umeju da budu opasni", primeti Galad. „Ne bi trebalo da ih potcenjujemo."