„Upravo suprotno. Ja sam to što jesam baš zbog tog pritiska, Kecuejn. Metal ne može da se oblikuje bez udaraca čekića. Ali to sada nije bitno.
Pokušala si da upravljaš mnome i u tome si pretrpela stravičan neuspeh. Ali tim neuspehom nešto si mi pokazala."
„A to je?“
„Mislio sam da se kujem u mač“, kaza joj Rand, dok mu se pogled gubio u daljini. „Ali nisam bio u pravu. Nisam oružje. Nikada nisam ni bio.“
„Pa šta si onda?“, upita ga Min, zaista radoznala.
On se samo nasmeši. „Kecuejn Sedai, imam jedan zadatak za tebe, ako si voljna da ga prihvatiš."
„Pretpostavljam da će to zavisiti od zadatka", odgovori ona i prekrsti ruke.
„Hoću da pronađeš nekoga. Nekoga ko je nestao, a pretpostavljam da je sada u rukama dobronamernih saveznika. Vidiš, obavešten sam da je Matin Stepaneos u Beloj kuli."
Kecuejn se namršti. „A on ti je potreban?"
„Ni najmanje. Još nisam rešio šta ću s njim, pa može neko vreme da ostane Egvenina briga. Ne. Osoba koja mi je potrebna verovatno je negde u Karalainskoj stepi. Objasniću ti bolje kada ne budemo na otvorenom."
Visoki lordovi i gospe lagano su se prikupljali. Rand baci pogled prema njima, mada opet pogledom zašestari po dvorištu, kao da nešto traži. Nešto zbog čega je bojažljiv.
Opet se okrenu ka visokim lordovima i gospama. Min ih je sumnjičavo gledala. Sa izuzetkom Darlina, niko od njih nikada nije ostavio nekakav veliki utisak na nju. Rand joj spusti ruku na rame. Okupljene velmože delovale su neuredno, očigledno prekinuti u dremanju ili jelu, mada su svi bili u svili i čipki. Delovali su neobično izmešteno u dvorištu Kamena, gde su svi ostali imali svoju svrhu.
Ne bi trebalo da sam toliko stroga prema njima, pomisli Min, prekrštajući ruke. Ali gledala je kako njihovo spletkarenje i ulizivanje dovodi Randa do ludila. Sem toga, nikada nije volela ljude koji sebe smatraju važnijim od svih ostalih.
„Obrazujte red", kaza Rand, prilazeći im.
Visoki lordovi i gospe zbunjeno ga pogledaše.
„Red", glasno i odlučno reče Rand. „Smesta."
Oni tako i učiniše, žurno se nameštajući. Rand pođe niz red plemića, počevši od Darlina, gledajući svakog muškarca ili ženu pravo u oči. Randova osećanja bila su... neobična. Možda je malčice besan. Šta li on to radi?
Dvorištem zavlada muk. Rand je nastavljao niz red, gledajući svakog velmožu ponaosob i ništa ne govoreći. Min skrenu pogled. Na samom kraju reda, Vejramon je sve vreme bacao poglede ka Randu, a onda okretao glavu. Tom visokom čoveku proređene sede kose brada beše nauljena i zašiljena.
Rand na kraju stiže i do njega. „Pogledaj me u oči, Vejramone", tiho mu kaza Rand.
„Moj gospodaru Zmaju, jamačno nisam dostojan da...“
„Učini šta ti kažem.“
Vejramon postupi tako, ali nekako neobično teško. Izgledao je kao da stiska zube, a oči su mu suzile.
„Dakle, to jesi ti“, kaza Rand. Min je osećala njegovo razočaranje. Rand pogleda u stranu, gde je stajala Anaijela - poslednja u redu. Lepa žena je ustuknula od Randa i okrenula glavu. „Oboje.“
„Moj gospodaru...", zausti Vejramon.
„Hoću da preneseš poruku od mene“, prekide ga Rand. „Drugima koji su tvog... opredeljenja. Reci im da više ne mogu da se kriju među mojim saveznicima."
Vejramon pokuša da se buni, ali Rand mu priđe za korak. Vejramon razrogači oči, a Anaijela vrisnu i zakloni lice.
„Recite im", nastavi Rand, glasa tihog ali odlučnog, „da više nisam slep."
„Zašto...", upita Anaijela. „Zašto nas puštaš?"
„Zato što je danas dan novog jedinstva", odvrati Rand. „A ne dan smrti. Odlazite."
Njih dvoje se oteturaše, delujući isceđeno. Ostali u dvorištu gledali su ih iznenađeno i zbunjeno, ali Aijeli počeše da tuku kopljima o štitove. Anaijela i Vejramon kao da su se držali senki u dvorištu dok su zamicali u Kamen.
„Lih", kaza Rand. „Povedi još dve. Držite ih na oku."
Tri Device od onih koje su čuvale Randa odvojiše se i pohrliše za nekadašnjim velmožama. Min priđe Randu i uze ga za ruku. „Rande? Šta je to bilo? Šta si video u njima?"
„Prošlo je vreme za skrivanje, Min. Senka je pokušala da me preuzme i izgubila. Sada je vreme za rad, a ne obmane."
„Dakle, oni su Prijatelji Mraka?", mršteći se upita Min.
Rand se okrenu ka njoj i nasmeši se. „Više ne predstavljaju pretnju. Ja..." Odjednom zaćuta, gledajući u stranu. Min se okrenu i zaledi.
U blizini je stajao Tam al’Tor. Upravo je izašao iz obližnjeg ulaza u Kamen, pa zastao na niskim stepenicama koje su vodile u dvorište. Randa opet preplavi strepnja, a Min shvati za čim je maločas tragao.
Tam pogleda svog sina i ukoči se. Kosa mu je bila seda a lice prepuno bora, ali delovao je postojano kao malo ko.
Rand diže ruku a gomila se - uključujući i Aes Sedai - razdvoji da ga propusti. Rand prođe kroz njih, dok ga je Min sledila, prilazeći stepeništu što je vodilo u Kamen, pa se kolebljivo pope uz nekoliko stepenika. Dvorištem zavlada mrtvi muk; čak su i galebovi zaćutali.
Rand stade na stepeništu, a Min oseti njegovu nevoljnost, stid i užas. To joj je delovalo tako čudno. Rand - koji je znao da se suoči sa Izgubljenima a da ne trepne - boji se rođenog oca.
U dva iznenadna koraka, Rand pređe poslednjih nekoliko stepenika i čvrsto zagrli Tama. Stajao je jedan stepenik niže, tako da su bili skoro jednake visine. Zapravo, u tom položaju Tam je delovao skoro kao div, a Rand kao dete koje se drži za njega.
A onda, držeći se za oca, Ponovorođeni Zmaj zajeca.
Okupljene Aes Sedai, Tairenci i Aijeli nemo su gledali. Niko nije ni mrdnuo niti se okrenuo. Rand čvrsto sklopi oči. „Žao mi je, oče“, prošapta. Min je jedva mogla da ga čuje. „Tako mi je žao.“
„Sve je u redu, sine. Sve je u redu."
„Učinio sam tako mnogo užasnih stvari."
„Niko ne hoda teškom stazom a da se povremeno ne spotakne. Nisi se polomio kada si pao. To je sada najvažnije."
Rand klimnu. Neko vreme su ostali zagrljeni. Rand se na kraju odvojio od njega, pa pokazao Min, koja je stajala u podnožju stepeništa.
„Dođi, oče", kaza mu Rand. „Hoću da te upoznam s nekim."
Tam se tiho zasmeja. „Rande, prošla su tri dana. Već sam je upoznao."
„Da, ali nisam te ja predstavio. Potrebno mi je da to učinim." On mahnu Min, a ona izvi obrvu pa prekrsti ruke, ali on je molećivo pogleda, na šta ona uzdahnu i pođe uz stepenište.
„Oče", kaza Rand, spuštajući ruku Min na leđa. „Ovo je Min Faršo - i ona mi je veoma draga."
14
Zavet
Egvena je hodala uz blagu padinu, trava pod njenim nogama bila je zelena, a vazduh svež i prijatan. Leptiri su lagano leteli s cveta na cvet, kao radoznala deca koja vire u kredence. Egvena je učinila da joj cipele nestanu, da bi mogla da pod tabanima oseća vlati trave.
Duboko udahnu, nasmeši se, pa se zagleda u uskomešale crvene oblake. Bili su besni, nasilni i nemi - uprkos bleštanju ljubičastih munja. Stravična oluja gore, tiha i spokojna livada dole. Dvojnost Sveta snova.
Za divno čudo, Tel’aran’riod sada joj deluje daleko neprirodnije nego prilikom njenih prvih poseta, kada se služila Verininim ter’angrealom. Ponašala se kao da je to mesto igralište i menjala je odeću kako je hir ponese, pretpostavljajući da je bezbedna. Nije razumela. Tel’aran’riod je bezbedan taman koliko klopka za medvede obojena u neku lepu boju. Da je Mudre nisu izvele na pravi put, možda ne bi doživela da postane Amirlin.
Da, mislim da je ovde. Zatalasana zelena brda i lugovi. To je prvo mesto na koje je došla, pre više od godinu dana. Ima nečeg značajnog u tome što je sada tu, nakon što je prešla toliki put. Ali opet joj se čini da će pre nego što se sve završi morati da pređe isto toliki put, ali za daleko manje vremena.