Egvena zadrhta; ono ubilačko tkanje bilo je namenjeno njoj. Previše sam se oslanjala na usmeravanje, pomislila je. Misao se odigrava brže nego što tkanja mogu da se načine. Trebalo je da zamislim konopce oko Alvijarin.
Ne, Alvijarin bi svejedno mogla da iskoči iz konopaca. Egvena nije razmišljala kao Snevač. U poslednje vreme, u mislima su joj Aes Sedai i njihove muke, pa se nagonski oslanja na tkanja. Ali nije smela dopustiti sebi to da zaboravi kako je u tom mestu misao snažnija od Jedne moći.
Egvena diže pogled kada Ninaeva izlete iz Dvorane, a za njom i Elejna - premda opreznije. „Osetila sam usmeravanje", reče Ninaeva. Onda ugleda spaljeni leš. „Svetlosti!"
„Crne sestre", kaza Egvena i prekrsti ruke. „Izgleda da dobro koriste one snevačke ter’angreale. Pretpostavljam da imaju naređenja da noću vrebaju po Beloj kuli. Možda traže nas, a možda pokušavaju da saznaju stvari koje bi mogle upotrebiti protiv nas." Egvena i ostale radile su upravo to za vreme Elaidine vladavine.
„Ne bi trebalo da se sastajemo ovde", kaza Ninaeva. „Sledeči put ćemo na nekom drugom mestu." Oklevala je. „Ako ti odgovara, majko."
„Možda će mi odgovarati", reče Egvena. „A možda neće. Nikada ih nećemo poraziti ako ih ne pronađemo."
„Majko, upadanje u klopke nije baš najbolji način da ih porazimo", ravnim glasom odgovori Ninaeva.
„Zavisi od preduzetih priprema", reče Egvena, pa se namršti. Je U to upravo primetila lelujanje crne tkanine koja zamiče za ugao? Egvena se za tren oka stvori tamo; Elejni se od iznenađenja ote psovka, koja se pronese hodnikom iza Egvene. Ta žena baš ume da psuje.
Sve je bilo prazno. Jezivo i skoro pretiho. To je uobičajeno u Tel’aran’riodu.
Egvena je i dalje bila puna Jedne moći, ali vratila se drugim dvema. Očistila je Belu kulu, ali je zaraza ostala, skrivena u njenom srcu.
Naći ću te ja, Mesana, pomislila je Egvena, a onda mahnula onima dvema da joj se pridruže. Prešli su na padinu na kojoj je ranije bila - na mesto gde može da im detaljnije ispriča o događajima koje su propustile.
15
Iskoristiti oblutak
Ninaeva je žurila kaldrmisanim tirskim ulicama sa Aša’manom Nefom pored sebe. I dalje je osećala onu oluju na severu, daleku ali svejedno strašnu. Neprirodnu. A još se i kreće ka jugu. Lan je tamo. „Svetlost ga saklonila“, prošapta.
„Šta si to rekla, Ninaeva Sedai?“, upita je Nef.
„Ništa." Ninaeva se već navikla na to da bude u društvu muškaraca u crnim kaputima. Ne oseća se nelagodno kada pogleda Nefa. To bi bilo smešno. Saidin je očišćen - i to uz njenu pomoć. Nema nikakve potrebe da se oseća nelagodno - bez obzira na to što Aša’mani ponekad zaista zure u daljinu i mrmljaju sebi u bradu. Baš kao Nef, koji držeći se za mač trenutno gleda u senke što ih baca jedna obližnja zgrada.
„Oprezno, Ninaeva Sedai", kaza joj on. „Prati nas još jedan Mirdraal."
„Jesi li... siguran, Nefe?"
Visoki čovek pravougaonog lica samo klimnu glavom. Nadaren je kada je reč o tkanju - naročito Vazduha, što je za muškarca neobično - i veoma je učtiv prema Aes Sedai, za razliku od nekih drugih Aša’mana. „Da, siguran sam", odgovori joj on. „Ne znam zašto ih ja vidim a drugi ne mogu. Mora da imam neki Talenat koji mi to omogućava. Kriju se u senkama. Mislim da su nekakvi izviđači. Još nisu napali, ali mislim da je to zbog toga što su na oprezu, jer znaju da ja mogu da ih vidim.“
Počeo je da noću obilazi Kamen Tira, motreči na Mirdraale koji su samo njemu vidljivi. Njegovo ludilo se ne pogoršava, ali stare ozlede neće nestati. Nosiće taj ožiljak do kraja života. Jadan čovek. Njegovo ludilo makar nije onako strašno kao kod nekih drugih.
Ninaeva pogleda ispred sebe, žustro hodajući niz široku kaldrmisanu ulicu. Zgrade su bile podignute sa obe strane, navrat-nanos po tirskom običaju. Jedno veliko plemićko zdanje, s dve manje kule i bronzanim vratima nalik na gradske dveri, nalazilo se pored skromne gostionice. Naspram njih je bio niz porodičnih domova s kovanim gvožđem u vratima i prozorima, ali posred tog reda stajala je kasapnica.
Ninaeva i Nef zaputili su se prema jednom kraju zvanom Sveletnje, odmah unutar zapadnog bedema. To nije bio najbogatiji deo Tira, ali svakako jeste imućan. Naravno, u Tiru postoji samo jedna podela: na velmože i na ljude niskog roda. Mnogi plemići obične ljude i dalje smatraju potpuno različitim - i potpuno nižim - stvorovima od sebe.
Upravo prođoše pored nekih od tih ljudi. Muškarci u širokim šalvarama, sa šarenim ešarpama privezanim oko pasa. Žene u haljinama visokih okovratnika, preko kojih behu prebačene kecelje bledih boja. Široki slamnati šeširi ravnih vrhova bili su uobičajena pojava, ili kape od tkanine koje su padale na jednu stranu. Mnogi su nosili nazuvke povezane uzicom i prebačene preko ramena kako bi ih obuli kada se vrate u Malj.
Ljudi koji su prolazili pored Ninaeve sada su bili zabrinutih lica, a neki su se čak osvrtali u strahu. Mehur zla pogodio je grad u tom smeru. Svetlost dala da nije previše ljudi povređeno, jer ona nema mnogo vremena koje bi mogla da odvoji. Mora da se vrati u Belu kulu. Mrsko joj je to što mora da posluša Egvenu, ali pokoriće joj se i otići čim se Rand bude vratio. Otišao je nekud tog jutra. Izluđujući čovek. Makar je poveo Device sa sobom. Navodno je kazao kako mora da ode po nešto.
Ninaeva ubrza korak, a Nef ju je pratio sve dok nisu skoro trčali. Brže bi stigli da su prošli kroz kapiju, ali to ne bi bilo bezbedno; nije mogla da bude sigurna da neće nekoga preseći. Postajemo previše zavisni od tih kapija, pomislila je. Kao da nam naše rođene noge više ne valjaju.
Zađoše za jedan ugao i na ulicu gde je u redu stajao odred usplahirenih Branitelja - u crnim kaputima i srebrnastim oklopnim prsnicima, sa širokim crno- zlatnim rukavima. Razmakoše se da propuste nju i Nefa i, mada su delovali kao da osećaju olakšanje što je ona stigla, svejedno su i dalje bojažljivo i uznemireno grabili kopljišta svojih halebardi.
Deo grada iza njih delovao je nekako... neuglednije nego što bi trebalo. Isprano. Kaldrma je bila svetlije siva, a zidovi nekako manje smeđi ili sivi nego što bi trebalo da jesu.
„Jeste li poslali ljude da traže povređene?", uputa Ninaeva.
Jedan od Branitelja odmahnu glavom. „Ne damo ljudima da ulaze, ovaj, gospo Aes Sedai. Nije bezbedno."
Većina Tairenaca još se nije navikla na to da ukazuje poštovanje Aes Sedai. Sve doskora, usmeravanje je u gradu bilo zabranjeno.
„Pošaljite ljude u potragu", odlučno naredi Ninaeva. „Gospodar Zmaj će biti ljut ako vaša kolebljivost dovede do gubitka života. Počnite sa oboda. Pozovite me ako nađete nekoga kome mogu da pomognem."
Stražari odoše, a Ninaeva se okrenu da pogleda Nefa, i on klimnu. Ona krenu i načini jedan korak u zahvaćeni deo grada. Kada joj noga dodirnu kaldrmu, kamen se pretvori u prah i stopalo joj potonu kroz razmrskanu kaldrmu i tresnu u nabijenu zemlju.
Ona spusti pogled, osećajući kako je hvata jeza. Ona produži, a kamen nastavi da se pretvara u prah kako ga je doticala. Ona i Nef dođoše do jedne obližnje zgrade, ostavljajući za sobom trag koji se sastojao od kamene prašine.
Ta zgrada je bila gostionica s lepim balkonima na spratu, tananim šarama od kovanog gvožđa u staklenim prozorima i tamno obojenim tremom. Vrata su bila otvorena, ali kada je digla nogu da kroči na niski trem, daske se takođe pretvoriše u prah. Ona se ukopa i spusti pogled. Nef priđe do nje, pa kleknu i protrlja prašinu među prstima.
„Meko je“, tiho kaza. „Nikada nisam dodirnuo finiji prah."