Nije pobegla zato što joj je taj krug bio mrzak; štaviše, pokazala se krajnje veštom u svemu što se od nje tražilo. Zašto je onda pobegla? Delimično zbog pustolovine, ali delimično - sada je to mogla sebi da prizna - zbog svih pretpostavki. U Saldeji, čovek uvek čini ono što se od njega očekuje. Niko se i ne pita da li ćeš izvršiti svoju dužnost ili nećeš, naročito ako si u srodstvu sa samom kraljicom.
I tako je... otišla. Ne jer je mrzela ono šta će postati, već što je mrzela činjenicu da sve to deluje tako neumitno. A eto je sada, kako se služi svim onim što joj je majka usadila.
Faila zbog toga samo što ne prasnu u smeh. Jednim pogledom ona vidi sijaset stvari u vezi s taborom. Uskoro će morati da nađe kožu za sarače. S vodom je sve u redu, pošto poslednjih nekoliko dana često padaju blagi pljuskovi, ali ponestaje suvog drveta za logorske vatre. Jedna skupina izbeglica - nekadašnji mokrozemski gai'šaini koji Perinove Aijele gledaju sa otvorenim neprijateljstvom - zahteva da se na njih obrati pažnja. Dok je hodala, gledala je oko sebe kako bi se uverila da se u logoru kopaju nužnici kako treba i da se vojnici staraju o sebi. Neki ljudi su u stanju da svojim konjima pruže svu pažnju, a onda da zaborave da jedu, ili makar da pojedu nešto zdravo. Njihovu naviku da pola noći provode razmenjujući glasine oko logorskih vatri ne mora ni da pominje.
Ona odmahnu glavom i nastavi, ulazeći u prsten s potrepštinama, gde su kola s hranom istovarena za hordu kuvara i služavki. Prsten s potrepštinama skoro da je sam po sebi selo, sa stotinama ljudi koji su brzo ugazili staze po blatnjavoj travi. Prošla je pored mladića kaljavih lica koji su kopali rupe, a onda pored žena koje su čavrljale i pevušile dok su gulile krtole, kao i dece dok su sakupljala oguljene kore i bacala ih u jamu. Dece nije bilo mnogo, ali Perinova vojska je usput prikupila izvestan broj porodica koje su gladovale - pa preklinjale da mu se pridruže.
Sluge su nosile košare oguljenih krtola do kazana, koje su mlade žene lagano punile odlazeći do potoka. Pripravnici za kuvare sagorevali su vatru kako bi se dobio žar za pečenje, a stari kuvari stavljali začine u prelive za drugu hranu, što je zapravo bio jedini način da se makar nekakav ukus da tolikim količinama.
Starije žene - ono nekoliko njih u taboru - pogureno su promicale pored nje, mršavim rukama noseći lagane kotarice od pruća pune začinskog i lekovitog bilja, a šalovi su im se mreškali na vetru dok su čavrljale promuklim glasovima. Vojnici su žurno dolazili i odlazili, noseći divljač. Dečaci koji su se nalazili između detinjstva i muškosti skupljali su potpalu; prošla je pored nekoliko njih koji su zaboravili na svoj posao, loveći paukove.
Bio je to kovitlac pometnje i poretka koji istovremeno bivstvuju, kao dve strane istog novčića. Baš je čudno kako se Faila tu dobro uklapa. Posmatrajući sebe od pre svega nekoliko godina, iznenadila se kada je shvatila kako je bila razmaženo i sebično derište. Zar je zaista otišla iz Krajina da bi postala Lovac na Rog? Zapostavila je svoje dužnosti, dom i porodicu. Šta li joj je bilo na pameti?
Prošla je pored nekih žena koje su mlele žito, a onda obišla hrpu divljeg luka na ćebetu pored njih; od tog luka će se kuvati supa. Drago joj je zbog toga što je otišla i upoznala Perina, ali to ne opravdava njene postupke. Namrštivši se, setila se kako je primorala Perina da sam putuje mračnim Putevima. Čak se i ne seća šta je on to učinio da je razljuti, premda mu to nikada ne bi priznala.
Majka joj je jednom kazala da je razmažena - i bila je u pravu. Njena majka je takođe tvrdila da Faila mora naučiti kako da rukovodi imanjima, a Faila je sve to vreme sanjala o tome kako će se udati za nekog Lovca na Rog i život provesti daleko od vojski i dosadnih vlastelinskih dužnosti.
Majko, Svetlost te blagoslovila, pomislila je Faila. Šta bi ona, ili Perin, radili bez te obuke? Da nije bilo učenja njene majke, Faila bi bila beskorisna. Upravljanje čitavim logorom palo bi na Aravinina pleća. Ma koliko ta žena bila sposobna u ulozi Perinovog domostrojitelja u taboru, ne bi mogla sve sama. Niti bi to od nje moglo da se traži.
Faila stiže do komornikovog smeštaja, jednog malog paviljona u samom središtu logorskih vatri na kojima se kuvalo. Lahor je nosio mešavinu mirisa: salo koje gori na plamenu, krompiri koji se kuvaju, preliv od bibera i belog luka, otužan miris oguljenih kora dok se nose malom krdu svinja koje su uspeli da poteraju iz Maldena.
Komornik Bavin Rokšo bio je bledoliki Kairhijenjanin s plavim vlasima raštrkanim po prosedoj smeđoj kosi, kao da je krzno nekog psa mešanca. Bio je mršav u rukama, nogama i grudima, ali je imao skoro savršeno okrugao trbuh. Izgleda da je radio kao komornik čak i u Aijelskom ratu i da je u tome stručnjak - majstor u nadgledanju snabdevanja kao što je drvodelja majstor u obradi drveta.
Naravno, to znači da je i majstor potkupljivosti. Kada ugleda Failu, nasmeši se i pokloni dovoljno ukočeno da bi to bilo svečano, ali ne i kitnjasto. Ja sam običan vojnik koji vrši svoju dužnost, govorio je taj naklon.
„Gospo Faila!“, uzviknu on, pa mahnu nekim slugama kojima je bio nadređen da priđu. „Pretpostavljam da si ovde kako bi pregledala račune?“
„Da, Bavine“, odgovori ona, premda je znala kako u njima neće naći ništa sumnjivo. On je previše oprezan.
Ipak, svejedno je proverila račune. Jedan čovek joj prinese stoličicu, a drugi donese sto da može da stavi knjige, dok joj je treći doneo šolju čaja. Bila je zadivljena time kako su se stupci s brojkama uredno slagali. Majka joj je često objašnjavala kako komornici imaju običaj da unose mnogo beležaka koje se pozivaju na druge stranice ili druge knjige s računima, razdvajajući različite vrsta potrepština u različite knjige, kako bi bilo teže pratiti šta se dešava. Vojskovođa koji je zbunjen tim beleškama pretpostaviće da komornik sasvim sigurno radi svoj posao.
Ali toga ovde nema. Kakvo god varanje s brojevima da Bavin koristi kako bi prikrio svoj lopovluk, ono je ni manje ni više nego čarobno. A on zaista krade - ili je makar maštovit kada je reč o raspodeli hrane. To je neumitno. Većina komornika to i ne smatra krađom; on je zadužen za potrepštine i to je sve.
„Baš neobično", kaza Faila listajući račune. „Čudan obrt sudbine."
„Milostiva?" upita Bavin.
„Hmm? O, ma ništa. Čudno mi je samo kako logor Torvena Rikšana svake večeri dobija hranu dobrih sat vremena pre ostalih logora. Sigurna sam da je to samo slučajnost."
Bavin se pokoleba. „Nesumnjivo, milostiva."
Ona nastavi da lista račune. Torven Rikšan je kairhijenski velmoža zadužen za jedan od dvadeset logora na koje su izbeglice bile podeljene. U njegovom logoru je neobično veliki broj plemića. Aravina je Faili skrenula pažnju na taj slučaj; nije bila sigurna šta je Torven dao u zamenu za to što dobija potrepštine za obroke brže od ostalih, ali tako više ne može. Ostali logori bi mogli pomisliti kako je Perin naklonjen jednom na štetu ostalih.
„Da“, nastavi Faila kroz nehajan smeh. „Obična slučajnost. Te stvari se dešavaju u ovako velikim taborima. Ma koliko pre neki dan Varkel Tijus mi se žaho kako je podneo zahtev za platno da bi zakrpio pocepane šatore, ali je prošlo već skoro nedelju dana, a on ga nije dobio. A ja sa sigurnošću znam da je Sofi Moraton pocepala svoj šator prilikom prelaska potoka, ali joj je te iste večeri zakrpljen."
Bavin je bio nem.
Faila nije iznosila nikakve optužbe. Majka ju je upozorila da je dobar komornik suviše dragocen da bi bio bačen u zatvor, naročito kada će njegov naslednik verovatno biti upola sposoban a dvostruko iskvaren. Failina dužnost nije da raskrinka ili posrami Bavina, već da u njemu pobudi dovoljno veliku zabrinutost da se on obuzdava.
„Možda bi mogao da učiniš nešto u vezi sa ovim nepravilnostima, Bavine“, kaza mu ona, zaklapajući knjigu računa. „Mrsko mi je što te opterećujem ovim glupavim sitnicama, ali takve muke ne smeju da mom suprugu dopadnu ušiju. Znaš kakav je on kad pobesni."