Zapravo, izvesno je da bi Perin povredio čoveka kakav je Bavin isto koliko da bi Faila mogla da zamaše ručicama i poleti. Ali tabor ne gleda to tako. Ljudi su čuli za Perinovu srdžbu u boju, kao i njene povremene svađe s njim - koje je izazvala Faila kako bi njih dvoje vodili pravi razgovor - pa počeli da pretpostavljaju kako on ima groznu narav. To je dobro, sve dok takođe misle da je on častan i blag. Da je prema svojim ljudima zaštitnički nastrojen, ali da besni na one koji ga prevare.
Ona ustade sa stoličice, pa pruži knjige jednom od slugu, čoveku kovrdžave kose i s mrljama od mastila na prstima i kožuhu. Nasmeši se Bavinu, a onda izađe iz prstena s potrepštinama. S nezadovoljstvom primeti da se gomila divljeg luka pored staze u međuvremenu pokvarila, da su mu se stabljike razljigavile, kao da nedeljama stoje na suncu. To kvarenje hrane počelo je u logoru tek u skorije vreme, ali sudeći po izveštajima - u kraju kuda prolaze dešava se sve više i više.
Teško je oceniti koliko je sati, pošto je nebo toliko puno oblaka, ali po mračnijem obzorju čini joj se da je došlo vreme za njen sastanak s Perinom. Faila se nasmeši. Majka ju je upozorila na to šta će joj se desiti, kazala joj je šta se od nje očekuje, a Faila se brinula da će je život uhvatiti u klopku.
Ali Deira nije pomenula koliko će se ona, zahvaljujući svemu tome, osećati ispunjeno. Razlika je u Perinu. Ako je s njim, onda nije u klopci.
Perin je stajao s jednom nogom na izvaljenom deblu, okrenut ka severu. Brdašce mu je omogućavalo da baca pogled preko ravnica prema liticama Garenovog zida, koje su se iz zemlje dizale poput pesnice nekog usnulog diva.
Otvorio je um, tragajući za vukovima. Bilo ih je u daljini, ali njihov zov je bio bezmalo previše slabašan da bi mogao da ih oseti. Vukovi se drže podalje od velikih skupina ljudi.
Tabor se prostirao iza njega, a stražarske vatre plamtele su na obodima. To brdašce bilo je dovoljno daleko da bi bilo zaklonjeno od radoznalih očiju, ali ne predaleko pa da bude potpuno izdvojeno. Nije baš bio siguran zašto ga je Faila zamolila da se u sumrak tu sretne s njom, ali u mirisu joj se osećalo uzbuđenje, pa je on nije propitivao. Žene vole tajne.
Čuo je Failu kako prilazi uz padinu, tiho koračajući po mokroj travi. Ona ume da bude tiha i dobra i u tome - ni izbliza kao Elijas ili neko od Aijela, ali bolja nego što bi se to od nje očekivalo. Međutim, osećao je u njenom mirisu sapun s lavandom. Ona baš taj sapun koristi kada smatra da je neki dan poseban.
Stigla je na vrhunac brdašca, prelepa i zadivljujuća. Nosila je ljubičasti prsluk preko duge svilene bluze, nešto svetlije. Odakle joj ta odeća? On je nije ranije viđao u njoj.
„Mužu moj“, kaza mu ona prilazeći. Slabašno je čuo druge ljude u podnožju brda - verovatno Ča Faile. Ostavila ih je za sobom. „Deluješ zabrinuto."
„Faila, ja sam kriv zbog toga što su Gil i ostali zarobljeni", odgovori joj on. „Moji neuspesi samo se nakupljaju. Pravo je čudo što iko hoće da me sledi."
„Perine", kaza mu ona i dodirnu ga po ruci. „Razgovarali smo o ovome. Ne smeš da pričaš takve stvari."
„Zašto?"
„Zato što nikada nisi bio lažov", odgovori mu ona, tiho i prekorno.
On je pogleda. Pada mrak, mada on i dalje može da razazna pojedinosti. Njoj je zacelo teže da ih vidi.
„Zašto se i dalje boriš s tim?", upita ga ona. „Perine, ti jesi dobar vođa."
„Ne bih dao sebe zbog njih", odgovori joj on.
Ona se namršti. „Kakve to veze ima sa..."
„U Dvema Rekama", prekinu je Perin, okrećući se od nje i opet se zagledajući ka severu, „bio sam spreman da to učinim. Kada su Beli plaštovi zarobili Metovu porodicu i Luhanove, bio sam spreman da se predam u njihove ruke. Ovoga puta to ne bih učinio. Čak i kada sam se obratio njihovom vođi i pitao ga za cenu, znao sam da se neću predati."
„Postaješ bolji vođa."
„Kako to možeš da kažeš? Postajem nehajan, Faila. Kada bi samo znala šta sam sve učinio da bih te vratio, šta bih sve učinio..." Dodirnu čekić za bokom. Zub ili kandža,Mladi Biče, nije bitno. Odbacio je sekira, ali zar može da okrivljuje nju zbog svoje surovosti? To je samo alatka. On iste te užasne stvari može da čini i čekićem.
„To nije nehajno", kaza mu Faila, „niti sebično. Ti si sada vlastelin i ne možeš dopustiti da se pročuje da će zarobljavanje tvojih podanika potkopati tvoju vlast. Zar misliš da bi se kraljica Morgaza odrekla prestola u korist tirana koji joj otimaju podanike? Nijedan vođa ne može da vlada na taj način. Tvoja nemoć da staneš u kraj zlim ljudima ne čini i tebe zlim."
„Ne želim ovo breme, Faila. Nikada ga nisam želeo.“
„Znam.“
„Ponekad priželjkujem da nikada nisam ni otišao iz Dve Reke. Voleo bih da sam pustio Randa da odjuri u susret svojoj sudbini, samo da obične ljude ostavi da žive svoje živote."
A onda oseti razdraženost u njenom mirisu.
„Ali da sam ostao", on žurno dodade, „nikada ne bih upoznao tebe. Zato mi je drago što sam otišao. Samo kažem da će mi takođe biti drago kada se sve ovo okonča, pa da mogu da se vratim jednostavnom životu."
„Zar misliš da će Dve Reke ikada opet biti onakve kakve pamtiš?" [
On se pokoleba. Bila je u pravu - znaci promene već su se videli kada | su oni odlazili. Doselile su se izbeglice preko planina, sela su se povećala. A sada, kada je tako mnogo muškaraca s njim otišlo u rat, utuvivši sebi u glave kako im je potrebno da imaju vazalnog gospodara...
„Mogao bih da nađem neko drugo mesto“, tvrdoglavo odvrati on. „Ima i drugih sela. Neće se sva promeniti."
„A ti bi me odvukao u neko od tih sela, Perine Ajbara?", upita ona.
„Ja...“ Šta bi se desilo kada bi Faila, njegova prelepa Faila, bila sputana u nekom učmalom selu? On je oduvek uporno tvrdio kako je samo kovač. Ali da li je Faila kovačeva žena? „Faila, nikada te ne bih terao da učiniš bilo šta što ne želiš", reče joj on, prislonivši joj dlan uz lice. Oduvek se osećao nezgrapno kada svojim debelim žuljevitim prstima dodiruje njene satenske obraze.
„Otišla bih, ako bi ti to zaista želeo", odgovori mu ona. To beše čudno.
On bi obično od nje očekivao prasak zbog svog nespretnog izražavanja. „Ali da li ti to želiš? Zaista?"
„Ne znam šta želim", iskreno joj odgovori on. Ne, ne želi da odvuče Failu u neko selo. „Možda... život kovača u nekom gradu, negde?"
„Ako ti tako hoćeš", ponovi ona. „Naravno, tako bi Dve Reke ostale bez vlastelina. Morali bi da pronađu nekog drugog."
„Ne. Njima nije potreban velmoža. Zato ih moram naterati da prestanu da se prema meni ophode na taj način."
„A zar misliš da će oni tek tako odustati od te zamisli?", upita Faila, a u mirisu joj se oseti kako su joj njegove reči smešne. „Nakon što su videli kako svi ostali rade te svari? Nakon što su se ulizivali onoj budali, Luku? Nakon što su prihvatili sve one ljude sa Almotske ravnice koji su navikli na vlastelu?"
Šta bi zaista Dvorečani učinili ako bi on prestao da bude njihov vlastelin? On klonu kada shvati da je Faila u pravu. Valjda bi odabrali nekoga ko bi taj posao radio bolje od mene, pomislio je. Možda gazda Al’Vera.
Ali može li Perin da se uzda u to? Ljudi kao što su gazda Al’Ver ili Tam mogli bi da odbiju taj položaj. Je li moguće da bi na kraju odabrali nekoga poput matorog Cena Bjuija? Da li bi imali izbora? Ako se Perin skloni u stranu, bi li neko ko za sebe smatra da je plemenitog roda prigrabio vlast?
Ne budi budala, Perine Ajbara, pomisli on. Skoro svako bi bio bolji od tebe.