Ona je lepa žena. Naravno, ne kao Tuon. Elejna je previše bleda, previše visoka i ima previše kose. Sve to skreće pažnju. Ipak, jeste lepa. Čini mu se kao prava šteta to što je kraljica. Ona bi bila izvrsna služavka. Ah, šta da se radi. Neko mora da bude i kraljica.
Met baci pogled ka Birgiti, koja je bila još jedina prisutna u toj prostoriji. Ona je delovala isto. Baš kao i uvek, s tom zlatnom pletenicom i u dubokim čizmama, ličila je na nekog heroja iz krvavih priča. Samo što je ona upravo to. Prija mu što je opet vidi; ona je jedina žena koju on zna a da se ne breca na njega kada govori istinu.
Tom uđe i stade pored njega, a Met kašljucnu. Ona će zacelo očekivati da se on ponaša svečano i ozbiljno. Pa, on nema namere da se klanja i ulizuje, a ona...
Elejna skoči iz stolice, pa potrča preko sobe čim Birgita zatvori vrata. „Tome, tako mi je drago što si dobro!“ Elejna ga čvrsto zagrli.
„Zdravo, draga devojko", s ljubavlju u glasu reče joj Tom. „Čujem da si se dobro pokazala - i za sebe i za Andor.“
Elejna je plakala! Met zbunjeno skide šešir. Istina, Tom i Elejna su bili bliski, ali Elejna je sada kraljica. Ona se okrenu da pogleda Meta. „Mete, drago mi je što te vidim. Nemoj misliti da je kruna zaboravila uslugu koju si mi učinio. To što si vratio Toma u Andor jeste još jedan dug koji mi imamo prema tebi.“
„Pa, ovaj“, promrmlja Met. „Znaš, Elejna, to stvarno nije ništa. Plamen me spalio. Ti si kraljica! Kako se osećaš zbog toga?"
Elejna se zasmeja, napokon pustivši Toma iz zagrljaja. „Mete, baš si vešt na rečima."
„Samo da znaš, nemam namere da ti se klanjam", upozori je on. „Niti da te zovem veličanstvo, ili slične gluposti."
„Nisam to ni očekivala", odgovori mu Elejna. „Sem ako nismo u javnosti, naravno. Mislim, moramo da se pridržavamo nekih pravila zbog naroda."
„Pretpostavljam da je tako", saglasi se Met. To ima smisla. On pruži ruku Birgiti, ali ona se zasmeja i zagrli ga, pa ga potapša po leđima kao da su dva stara drugara koja se nalaze na pivu. Pa, možda to i jesu. Samo bez piva.
Prijalo bi mu pivo.
„Dođi, sedi“, reče mu Elejna i pokaza ka stolicama pored vatre. „Mete, žao mi je što si morao toliko dugo da čekaš."
„Nema veze", odgovori on. „Zauzeta si."
„To je neprijatno", odgovori mu ona. „Jedan od mojih domostrojitelja strpao te je u isti koš s najamničkim družinama. Tako je teško voditi računa o svima njima! Ako hoćeš, daću ti dozvolu da digneš logor bliže gradu. Bojim se da nema dovoljno mesta za Družinu između zidina."
„To neće biti potrebno", kaza Met sedajući. „Sasvim je dovoljno to što možemo da se približimo gradu. Hvala ti." Tom sede, a Birgita ostade da stoji, mada im se pridružila pored kamina, naslanjajući se na njega.
„Elejna, izgledaš mi dobro", reče joj Tom. „Da li je s detetom sve kako treba?"
„Decom", ispravi ga Elejna. „Biće blizanci. I da, sve ide po dobru. Sem što mene čačkaju i ispituju kad god im se ukaže prilika za to.“
„Čekaj", izusti Met. „Šta?“ Opet pogleda Elejnin trbuh.
Tom prevrnu očima. „Zar ti nikada ne slušaš šta se priča po gradu dok se kockaš?"
„Slušam", progunđa Met. „Obično." Prekorno pogleda Elejnu. „Da li Rand zna za ovo?"
Ona se zasmeja. „Nadam se da nije previše iznenađen."
„Plamen me spalio!", uzviknu Met. „On je otac!"
„U gradu se prilično nagađa ko je otac moje dece", ozbiljno mu odgovori Elejna. „A kruna bi radije da to za sada ostanu nagađanja. Ali dosta o meni! Tome, moraš mi sve ispričati. Kako ste pobegli iz Ebou Dara?"
„Zaboravite na Ebou Dar", prasnu Birgita. „Kako je Olver? Jeste li ga pronašli?"
„Jesmo", odgovori Tom. „I dobro je, mada se bojim da je tom dečku suđen vojnički život."
„Nije to baš ni loš život", primeti Birgita. „Je li, Mete?"
„Ima i gorih", odgovori on, i dalje pokušavajući da se povrati. Kako to da je Elejna manje uobražena sada kada je postala kraljica? Da li je on to nešto propustio? Ona sada deluje čak prijatnije!
Pa, to nije pošteno. I ranije je bilo trenutaka kada je bila prijatna. Samo što su ti trenuci bili izmešani s vremenom kada je pokušavala da naređuje Metu. On shvati da se smeši dok Tom prepričava pojedinosti u vezi s njihovim bekstvom i Tuoninim zarobljavanjem, a potom putovanjima s gazda Lukinom menažerijom. Kada to prepriča jedan pripovedač, sve je zvučalo daleko upečatljivije nego dok je to proživljavao. Slušajući Toma, Met je skoro pomislio za sebe da je nekakav heroj.
Međutim, neposredno pre nego što Tom stiže do Tuoninih reči kojima je potvrdila svoju udaju za njega, Met se zakašlja i upade. „A onda smo potukli Seanšane, pobegli u Murandiju i na kraju našli jednu Aes Sedai da nam otvori kapiju koja je vodila ovamo. Inače, jesi li u skorije vreme videla Verin?"
„Ne", odgovori Elejna, a Tom sa osmehom pogleda Meta.
„Plamena mu, opsova Met. Pa, propade mu prilika da je iskoristi kako bi mu otvorila kapiju do kule Gendžei. Kasnije će brinuti zbog toga. On izvadi kožne korice za spise, koje su mu bile zadenute za opasač, pa ih otvori i izvadi Aludrine hartije. „Elejna", poče, „moramo da porazgovaramo."
„Da, pomenuo si zvonolivce u svom pismu. U kakvu si nevolju sada upao, Metrime Kautone?"
„To uopšte nije pošteno", odgovori on i raširi listove. „Nisam ja taj koji upada u nevolje. Da ja..."
„Nećeš opet da pominješ to kako su me zarobili u Kamenu Tira, zar ne?“, upita ona prevrćući očima.
On zastade. „Naravno da neću. To se desilo odavno. Jedva da se sećam.“
Ona se zasmeja, a taj lepi smeh odjeknu po prostoriji. On oseti kako crveni. „Bilo kako bilo, nisam u nevolji. Samo su mi potrebne neke stvari."
„Koje stvari?" radoznalo upita Elejna dok je on širio hartije po stolu pored svoje stolice. Birgita se nagnu da i ona pogleda o čemu je reč.
„Pa", poče Met, češkajući se po bradi, „u ovom gradu žive tri zvonolivca; biće mi potrebni. I biće nam potrebni neki praškovi. Navedeni su na ovoj stranici. I... biče nam potrebno malčice metala." Lecnu se i pruži joj jedan od Aludrinih spiskova.
Elejna pročita šta je na stranici, pa trepnu. „Jesi li ti poludeo?"
„Ponekad mislim da jesam", odgovori on. „Ali, plamen me spalio, mislim da će se to isplatiti."
„Šta je to?“, upita Elejna dok je Birgita iščitavala jedan list, pa joj ga na kraju vratila.
„Aludra ih naziva zmajevima", odgovori Met. „Tom kaže da je poznaješ?"
„Da, upoznala sam je", odgovori mu Elejna.
„Pa, to su potisne cevi, kao one koje se koriste za njen vatromet. Samo što su napravljene od metala i što su veće. A umesto da iz njih izleću cvetovi noći, izleću komadi gvožđa veličine ljudske glave."
„Zašto hoćeš da bacaš u vazduh velike komade gvožđa?" upita Elejna, mršteći se još više.
„Ne u vazduh“, izusti Birgita, razrogačivši oči. „Bacaš ih na nečiju vojsku."
Met klimnu glavom. „Aludra tvrdi da ti njeni zmajevi mogu da izbace gvozdenu kuglu na milju daljine."
„Majčino mleko u šolji!" opsova Birgita. „Nisi valjda ozbiljan."
„Ona jeste", odgovori Met, „a ja joj verujem. Trebalo bi da vidiš šta je več napravila, a tvrdi da će ovo biti njeno remek-delo. Vidi, ovde pokazuje kako zmajevi otvaraju vatru na gradske zidove s milje daljine. S pedeset zmajeva i dve stotine pedeset vojnika, mogla bi za nekoliko sati srušiti zidine kao što su ove oko Kaemlina."
Elejna preblede. Da li mu veruje? Hoće li pobesneti na njega zbog toga što joj traći vreme?
„Znam da neće biti od prevelike koristi u Poslednjoj bici", brzo nastavi Met. „Troloci nemaju zidove. Ali pogledaj ovo ovde. Ovde je njen nacrt za širokopojasni hitac. Ako ga ispališ na red Troloka s daljine od četiri stotine koraka, samo jedan od ovih zmajeva obaviće isti posao kao pedeset lukonoša. Plamen me spalio, Elejna, ali mi tamo nećemo biti u prednosti. Senka uvek može da na nas baci više Troloka nego što mi imamo vojnika, a te krvave stvorove je dvostruko teže ubiti nego ljude. Potrebna nam je prednost. Sećam se..."