Ispred vrata nađe drugu haljinu, samo žutu. To je već prikladnije. Dala je sebi malo vremena da je odene, mada nije mogla prestati da se trese, a prsti su joj bili tako slabi da joj je jedva polazilo za rukom da ih natera da se pokreću. Svojom krvlju je umrljala tkaninu.
Sada odevena, osvrnula se kako bi videla gde je. Bila je na nekoj padini u Pustoši, pošto je tle bilo prekriveno korovom sa onim upečatljivim tamnim pegama. Otkud straćara u Pustoši i šta ona traži u njoj?
Osećala se potpuno iscrpljeno. Želela je da se vrati u tu straćaru i da zaspi.
Ne. Nastaviće. Umorno se popela uz padinu. Na vrhu brda, bacila je pogled na krajolik prekriven srušenim zgradama i tamom. Bila su to jezera, ako uopšte mogu da se tako nazovu. Tečnost u njima delovala je gusto i masno. Kroz nju su promicala neka tamna obličja. Malkijer, pomislila je - zatečena zbog toga što je prepoznala to mesto. Sedam kula, sada u ruševinama. Hiljadu jezera, koja su iskvarena. Mesto odakle je Lan.
Pođe napred, ali zakači se za nešto stopalom. U kamenu pod njenim nogama bio je uklesan mali simbol. Šestokraka zvezda.
Uzdahnu od olakšanja. Skoro je gotovo. Poče poslednje tkanje.
Ispod brda, jedan čovek se istetura iza hrpe srušenog kamenja, vešto zamahujući mačem. Prepoznala ga je čak i na toj udaljenosti. Taj snažni stas, četvrtasto lice, plašt koji menja boje i opasan hod.
„Lane!“, vrisnu.
Bio je okružen zverima koje su ličile na prevelike vukove. Krzno im je bio mrko, a zubi su im sevali dok su se bacali na Lana. Psomraci - i to čitav čopor.
Ninaeva za tren oka završi stoto tkanje i lecnu se; nije ni shvatila da ga je nastavila. Kiša raznobojnih žiški rasprsnu se u vazduhu oko nje. Gledala ih je kako padaju, osećajući se istrošeno. Začula je nekakav zvuk iza sebe, ali ničeg nije bilo tu kada se okrenula. Samo straćara.
Šestokraka zvezda lebdela je iznad njenih vrata, načinjena od sitnog dragog kamenja. Ta vrata maločas nisu bila tu. Zakorači prema kolibi, a onda se osvrnu.
Lan je mahao mačem oko sebe, terajući Psomrake da ustuknu. Dovoljan je samo tračak bala od tih zveri da ga ubije.
„Lane“, vrisnu ona. „Beži!“
On je nije čuo. Šestokraka zvezda. Mora da joj priđe!
Trepnu, pa se zagleda u dlanove. U samom središtu oba dlana bio je po jedan sićušni ožiljak. Skoro neprimetan. Nešto u tim ožiljcima probudi sećanje u njoj.
Ninaeva... volim te...
Ovo je iskušenje. Sada se seća toga. Bilo je to iskušenje koje je primorava da odabere između njega i Bele kule. Taj izbor je jednom već učinila, ali znala je da to nije stvarno.
Ni ovo nije stvarno, zar ne? Ona prinese ruku glavi, osećajući se ošamućeno. To je moj suprug tamo dole, pomislila je. Ne. Neću da se igram ove igre.
Vrisnu, pa izatka Vatru i baci je prema jednom od Psomraka. Stvorenje buknu u plamen, ali izgledalo je kao da nije nimalo povređeno. Ninaeva pođe napred, bacajući još vatre. Beskorisno! Pseta su nastavila da napadaju.
Odbila je da se prepusti iscrpljenosti. Prognala ju je, postajući smirena i vraćajući vlast nad sobom. Pretvorila se u led. Hoće da je pritisnu, da vide šta ona može? Pa, neka im bude. Posegnu, pa povuče ogromnu količinu Jedne moći.
A onda izatka kobnu vatru.
Blesak čistog svetla sevnu joj iz prstiju, mreškajući vazduh oko sebe. Pogodi jednog Psomraka i kao da ga probi, a svetlo nastavi kroz njega i zari se u tle. Čitav krajolik zatutnja, a Ninaeva se zatetura. Lan pade na tle. Psomraci skočiše na njega.
NE!, pomislila je Ninaeva pridižući se i opet izatka kobnu vatru. Pogodi još jednog psa, pa još jednog. Još čudovišta iskoči iza stenja. Odakle to dolaze? Ninaeva se zaputi prema njima, sevajući oko sebe zabranjenim tkanjem. Od svakog pogotka tle se treslo kao od bola. Kobna vatra ne bi trebalo da tako probija zemlju. Nešto nije u redu.
Ona stiže do Lana. Noga mu je bila slomljena. „Ninaeva!", kaza joj on. „Moraš da ideš odavde!"
Ona nije obraćala pažnju na njegove reči već je kleknula pored njega i izatkala kobnu vatru u trenutku kada se još jedan pas pojavio iza ruševina. Ima ih sve više, a ona je tako iznurena. Svaki put kada bi usmerila, osećala se kao da će joj biti poslednje.
Ali do toga ne sme da dođe. Ne kada je Lan u opasnosti. Izatka zamršeno Lečenje, ulažući u to svu snagu koja joj je ostala, kako bi mu zacelila nogu. On skoči na noge i zgrabi mač, okrećući se da otera jednog Psomraka.
Borili su se zajedno njih dvoje, ona kobnom vatrom a on čelikom. Ali njegovi zamasi bivali su sve sporiji, a njoj je svaki put bilo potrebno nekoliko otkucaja srca duže da izatka kobnu vatru. Tle se treslo i podrhtavalo, a kamenje je s ruševina padalo na zemlju.
„Lane!“, uzviknu ona. „Spremi se da bežiš!“
„Šta?“
Poslednjim tračkom snage, ona izatka kobnu vatru i usmeri je pravo ispred njih, ali naniže. Tle se ugnu od bola, skoro kao živo biće. U njihovoj blizini, zemlja se rascepi, a Psomraci propadoše u nju. Ninaeva se skljoka, a Jedna moć joj iskliznu iz prstiju. Zamorila se toliko da više ne može da usmerava.
Lan je zgrabi za ruku. „Moramo da idemo!“
Ona se diže na noge, prihvatajući mu ruku. Njih dvoje zajedno ustrčaše uz padinu koja je podrhtavala. Psomraci su zavijali iza njih, a nekoliko ih je preskočilo procep.
Ninaeva je trčala iz sve snage, držeći se za Lanovu ruku. Stigoše na vrh brda. Tle se tako strašno treslo da nije mogla da poveruje kako se straćara nije srušila. Zateturala se nizbrdo prema njoj, skupa s Lanom.
On se spotače i viknu od bola. Šaka mu iskliznu iz njenih prstiju.
Ona se hitro okrete. Iza njih, prava bujica Psomraka pojavi se preko brda. Režali su dok su im zubi sevali a bale letele iz usta. Lan joj razrogačenih očiju mahnu da beži.
„Ne.“ Ona ga zgrabi za ruku, pa ga povuče niz padinu. Njih dvoje se zajedno zateturaše kroz dovratak i...
... i Ninaeva ispade iz ter’angreala, boreći se za dah. Pade na hladni pod, potpuno naga i drhteći. Odjednom se svega seti. Sve i jednog užasnog trenutka za vreme iskušenja. Svake izdaje i svakog tkanja koje ju je dovodilo do ludila. Setila se nemoći, vrištanja dece, umiranja ljudi koje je poznavala i volela. Sklupčala se na podu i jecala.
Čitavo telo ju je bolelo. I dalje je krvarila po ramenima, nogama, rukama i leđima. Veći deo tela bio joj je u opekotinama, a izgubila je i najveći deo svoje pletenice. Raspuštena kosa pala joj je preko lica dok je pokušavala da odagna sećanja na ono što je učinila.
Začula je stenjanje i kroz napola obnevidele oči videla kako Aes Sedai koje su sedele u krugu prestaju da tkaju i kako su nakon toga umorno klonule. Mrzi ih. Mrzi ih sve do jedne.
„Svetlosti!" Bio je to Serinin glas. „Neka je neko Izleči!“
Sve je postalo maglovito. Glasovi su postali prigušeni, kao zvuci koji se čuju pod vodom. Zvuci spokoja...
Preplavi je nešto hladno. Ona oštro uzdahnu i razrogači oči od ledenog talasa Lečenja. Rosil je klečala pored nje. Žena je delovala zabrinuto.
Bol iščile iz Ninaevinog tela, ali iznurenost se udesetostruči. A bol u njoj... to je ostalo. O, Svetlosti. Još čuje decu kako vrište.
„Pa“, začu se Serin kako govori odnekud iz blizine, „izgleda da će preživeti. A sada, da li bi mi neka od vas za ime svega stvorenog rekla šta je ovo bilo?“ Zvučala je besno. „Učestvovala sam u mnogim uzdignućima, pa čak i u jednom kad žena nije preživela. Ali za sve svoje godine nikada nisam videla da je neka žena prošla kroz sve što je ova ovde upravo pretrpela."
„Morala je da bude prikladno iskušana", odgovori Rubinda.
„Prikladno?", izusti Serin, obnevidela od besa.
Ninaeva nije imala snage da ih pogleda. Samo je ležala i disala.