Troloci u utvrdi pokušaše da se sklone od strela. Jedan veliki čopor golemih zveri iza njih gurnu ih nizbrdo uz riku. Troloci obično jesu kukavički stvorovi, sem ako nisu gladni, ali dobro se bore ako se raspomame.
Seni će slediti nakon prvog talasa. Kada strelci ostanu bez strela, a Troloci smekšaju ljude u podnožju brda. Ituralde se baš i nije radovao tome.
Svetlosti, pomislio je Ituralde. Nadam se da ćemo moći da im pobegnemo. Aša’mani su u daljini čekali na njegovu naredbu. Priželjkivao je da su bliže, ali nije smeo da dozvoli opasnost da poginu od neke zalutale strele - previše su važni.
Uz malo sreće kopljanici će naneti velike gubitke prvim redovima Troloka. Njihove lešine su već naslagane ispred kopalja - a Troloci su počeli da se spotiču i padaju preko sopstvenih krvavih ostataka. Ituraldeovi preostali Saldejci pojahaće na sve koji prežive napade Aša’mana. Onda bi trebalo da kopljanici mogu da se povuku i pođu za ostatkom vojske u povlačenju. Kada prođu Maradon, moći će se pomoću kapija povući na naredni položaj koji je odabrao, jedan šumoviti prolaz nekih deset liga južno odatle.
Njegovi ljudi bi trebalo da mogu da pobegnu. Trebalo bi. Svetlosti, mrzi što je primoran da zapoveda u jednom takvom prebrzom povlačenju.
Budi odlučan, kazao je sebi, nastavljajući da jaše i uzvikuje naređenja da se drži položaj. Važno je da čuju njegov glas. Onaj mladić je Ponovorođeni Zmaj. Održaće svoje obećanje.
„Moj lorde!“, začu se nečiji glas. Ituraldeova straža se razmače da propusti jednog dečaka, koji je dojahao do njega boreći se za dah. „Moj lorde, poručnik Lidrin!“
„Je li poginuo?", zatraži da čuje Ituralde.
„Ne, milostivi. On...“ Dečak se osvrnu. U obližnjem redu kopljanika, vojnici su počeli da se kreću prema troločkom talasu, umesto da se povlače.
„Šta za ime svetlosti?", ote se Ituraldeu, nakon čega mamuznu Zorotkača. Beli škopac zagalopira, a Ituraldeova straža i mladi glasnik pridružiše mu se, tako da se začu grmljavina kopita.
Lidrinovu viku čuo je i kroz svu buku na bojnom polju. Mladi domanski zapovednik bio je ispred kopljaničkog reda, napadajući Troloke mačem i štitom, sve vreme urlajući. Lidrinovi ljudi progurali su se kako bi ga branili, ostavljajući kopljanike da budu zbunjeni i pogubljeni.
„Lidrine, budalo jedna." Ituralde zauzda konja.
„Hajde!", zaurla Lidrin, dižući mač pred Trolocima. Glasno se smejao, glasa napola sluđenog i lica poprskanog krvlju. „Dođite! Suočiću se sa svima vama! Mač mi je žedan krvi!"
„Lidrine!" zurla Ituralde. „Lidrine!"
Čovek se osvrnu. Oči su mu bile razrogačene i iskrile se suludom radošću. Ituralde je to i ranije viđao - u očima vojnika koji su se borili predugo i prejako. „Umrećemo, Rodele", doviknu mu Lidrin. „Ovako ću moći da ih povedem sa sobom! Makar jednog ili dvojicu! Pridruži mi se!"
„Lidrine, vraćaj se ovamo i..."
Čovek ga nije slušao, već se okrenuo i nastavio da napada.
„Vraćajte njegove ljude ovamo", dreknu Ituralde, pokazujući šta da se radi. „Neka kopljanici zbiju redove! Brzo. Ne možemo da..."
Troloci pohrliše napred. Lidrin smejući se pade, dok je krv liptala iz njega. Njegovi ljudi našli su se pod previše snažnim napadom, tako da su se razdelili po sredini. Kopljonoše su se vratile na svoje položaje, ali čitava pesnica Troloka je pošla na njih. Neki Troloci su izginuli.
Većina nije.
Obližnja stvorenja zavrištaše i zaurlaše kada videše rupu u odbrani. Pojuriše preko leševa u podnožju brda, bacajući se na kopljanike.
Ituralde opsova, pa potera Zorotkača napred. U ratu, baš kao u obradi zemlje, čovek ponekad mora do kolena da zagazi u balegu. Zaurlao je dok je udarao u Troloke. Njegova straža dojaha s njim, zatvarajući procep. Vazduhom se pronese olujno treštanje metala po metalu i bolno stenjanje.
Zorotkač je frktao i poigravao dok je Ituralde vitlao mačem oko sebe. Bojnom atu nimalo se nije dopadalo to što je blizu Nakota Senke, ali je dobro naučen. Ituraldeu ga je poklonio jedan od Bašerovih ljudi. Čovek je tvrdio da je jednom vojskovođi u Krajinama potreban at koji se već borio protiv Troloka. Ituralde je sada u sebi blagosiljao tog vojnika.
Vodila se okrutna borba. Prvi red kopljanika, kao i red iza njega počeše da popuštaju. Ituralde na tren začu Ankerov glas kako preuzima zapovedništvo i urla na ljude da se vrate u red. Zvučao je usplahireno. To ne valja.
Ituralde zamahnu, izvodeći „čaplju na panju“ - mačevalački potez koji se izvodi iz sedla - i raseče jednog Troloka s bivoljom glavom preko grla. Mlaz smrdljive smeđe krvi pokulja, a stvorenje se zanese unazad i pade preko jednog drugog čudovišta, s glavom nerasta. Veliki crveni steg - na kojem se videla jareća lobanja iza koje gori vatra - pojavio se povrh brda. Znamenje družine Gob’lin.
Ituralde okrenu konja, sklanjajući se od udarca jedne gadne sekire, pa potera ata napred i zari mač Troloku u bok. Oko njega, Velborn i Lejnen - dvojica njegovih najboljih vojnika - poginuše dok su ga branili. Svetlost spalila Troloke!
Čitav bojni red počeo je da se raspada. Ljudi je premalo, ali većina njegovih snaga već se povukla. Ne, ne, ne!, pomisli Ituralde, pokušavajući da se izvuče iz bitke i preuzme zapovedništvo. Ali Troloci će se probiti ako se on povuče.
Moraće da se kocka s tim. Spreman je za ovakve nevolje.
Jedna truba oglasi povlačenje.
Ituralde se zaledi, sa užasom slušajući kako se taj jezivi zvuk pronosi bojnim poljem. Rogovi ne bi trebalo da se oglase, sem ako naređenje ne dođe od njega ili pripadnika njegove telesne straže lično. Prerano je, veoma prerano.
Neki drugi trubači začuše zov i prihvatiše ga, premda drugi nisu. Videli su da je prerano. Nažalost, to je stvari još pogoršalo. To znači da je pola kopljanika počelo s povlačenjem, dok je druga polovina ostala na svom položaju.
Bojni red oko Ituraldea jednostavno se rasprsnu, a ljudi se raštrkaše kada ih Troloci pregaziše. Beše to potpuna propast - gora od svih u kojima je Ituralde učestvovao. Prsti mu omlitaviše.
Ako padnemo, Nakot Senke će uništiti Arad Doman.
Ituralde zaurla, pa povuče uzde svog konja i galopom pobeže od naleta Troloka. Preostali pripadnici njegove telesne straže pođoše za njim.
„Helmke, Katarise", dreknu Ituralde dvojici svojih ljudi. Bili su to stameni Domanci, dugih udova. „Idite do Daremove konjice i recite im da napadnu središte čim se ukaže prilika! Kapre, idi do Alinove konjice. Naredi mu da napadne Troloke na istočnom krilu. Sorentine, idi kod onih Aša’mana! Hoću da ovi Troloci buknu u plamen!"
Konjanici odgalopiraše. Ituralde se zaputi na zapad, ka mestu gde su se kopljanici još držali. Krenu da okuplja jedan od zadnjih redova i da ga vodi ka probijenom delu. Skoro da mu je to upalilo, ali onda Mirdraali dođoše, klizeći kroz troločke redove kao zmije i napadajući glatko i brzo, nakon čega se jato Dragkara stušti s neba.
Ituralde stade da se bori da sačuva živu glavu.
Bojno polje oko njega bilo je u potpunom metežu: bojni redovi bih su uništeni, Troloci su tražili koga mogu lako ubiti, Mirdraali su pokušavali da ih nateraju da umesto toga napadnu ono malo preostalih kopljaničkih odreda koji su ostali na svojim položajima.
Vatre poleteše kroz vazduh kada Aša’mani napadoše Troloke, ali te njihove vatre behu manje i slabije nego pre nekoliko dana. Ljudi su vrištali, oružje je zveketalo, a zveri su urlale obavijene dimom ispod neba zastrtog pretmurnim oblacima.
Ituralde se zadihao. Njegovi telohranitelji su izginuli. Bar je video da su Staven i Ret poginuli. Šta je sa ostalima? Njih nije video. Poginulo je tako mnogo njih. Tako mnogo. Oči su mu bile pune znoja.
Svetlosti, pomislio je, bar smo ih namučili. Izdržali smo duže nego što sam mislio da je moguće.