„Tako ogorčen", prošapta ona.
„Jasno si mi stavila do znanja kako ne želiš da trpiš moje udvaranje. Kraljica i običan vojnik. Čista glupost."
„Više nisam kraljica", odgovori ona.
„Ne po nazivu, Morgaza. Samo u tvom umu."
Jedan list otpade s grane i pade na površinu kladenca. Bio je tamnozelen i trebalo je da još dugo živi.
„Znaš li šta je u svemu ovome najgore?" upita Talanvor. „Najgora je nada. Nada koju sam dozvolio sebi da osetim. Putujući s tobom, čuvajući te, pomislio sam da ćeš možda uvideti. Da ćeš možda početi da mariš. I da ćeš zaboraviti na njega."
„Njega?"
„Gebrila", prasnu Talanvor. „Vidim da još misliš o njemu. Čak i nakon svega onoga što ti je učinio. Ja svoje srce ostavljam ovde, ali ti si svoje ostavila u Kaemlinu." Krajičkom oka vide ga kako se okreće. „Šta god da si u njemu videla, ja to nemam. Ja sam samo jednostavna budala od gardiste, niskoga roda, koja ne ume da se služi rečima. Ti si bila sva posvećena Gebrilu, a on gotovo da i nije obraćao pažnju na tebe. Takva je ljubav. Krvavi pepeo, ja sam isto to radio s tobom."
Ona ništa ne reče.
„Pa", nastavi on, „zato moram da odem. Sada si bezbedna i to je najvažnije. Svetlost mi pomogla, ali i dalje mi je stalo samo do toga!"
On krenu da ode, lomeći grančice svojim koracima.
„Gebril je bio jedan od Izgubljenih", reče mu ona.
Lomljenje grančica prestade.
„Zapravo je bio Rahvin", nastavila je. „Zavladao je Andorom koristeći Jednu moć i prisiljavajući ljude da rade ono što im on nalaže."
Talanvor zasikta, a grančice zapraštaše kada požuri da se vrati kod nje. „Jesi li sigurna?"
„Sigurna? Ne. Ali to ima smisla. Talanvore, ne možemo da zanemarujemo ono što se dešava u svetu. Vreme, to što se hrana kvari za tren oka, potezi tog Randa al’Tora. On nije lažni Zmaj. Izgubljeni mora da su ponovo na slobodi.
Šta bi ti uradio da si jedan od njih? Digao vojsku i počeo da osvajaš? Ili se samo ušetao u neki dvor i uzeo kraljicu za suprugu? Izvrnuo joj um tako da ti dopušta da radiš šta hoćeš. Dobio bi na raspolaganje čitavu državu, i to s najmanjim mogućim trudom. Jedva da bi prst makao..."
Diže glavu i zagleda se u daljinu. Na sever. Ka Andoru. „To se zove Prinuda. Mračno i pogano tkanje koje uništava volju onoga na kom se primeni. Ne bi trebalo da znam ni da postoji.
Kažeš da mislim o njemu. To jeste istina. Mislim na njega i mrzim ga. Mrzim sebe zbog onoga što sam mu dopustila da učini. A jedan deo mog srca zna da kad bi se on ovoga trena pojavio ovde i tražio nešto od mene - to bih mu dala. Bilo bi to jače od mene. Ali to što prema njemu osećam - ova mešavina žudnje i mržnje, poput dva perčina u pletenici - to nije ljubav.“
Okrenu se i pogleda Talanvora. „Znam šta je ljubav, Talanvore, i Gebril me nikada nije voleo. Čisto sumnjam da jedno takvo stvorenje uopšte može da pojmi šta je ljubav."
Talanvor je pogleda pravo u oči. Njegove su bile tamnosive, meke i čiste. „Ženo, opet mi daješ tu čudovišnu nadu. Imaj na umu šta ti je pod nogama."
„Potrebno mi je vreme da razmislim. Da li bi se, za sada, suzdržao od odlaska u Tir?“
On se pokloni. „Morgaza, ako želiš nešto od mene - bilo šta - samo treba da zatražiš. Mislio sam da sam ti to jasno stavio do znanja. Izbrisaću svoje ime sa spiska."
On ode. Morgaza ga je gledala, uma u potpunoj pometnji uprkos spokoju drveća i kladenca pred njom.
22
Kraj legende
Gavin noću nije mogao da vidi rane na Beloj kuli. Čovek u mraku ne može da razlikuje prelepe složene murale od zida prepunog rasparenih pločica. Noću su i najlepše zgrade u Tar Valonu samo tamni oblici.
A noću su i rupe i ožiljci na Beloj kuli previjeni zavojem tame. Naravno, kada je noć tako mračna - zbog onoliko tmurnog neba - čovek takođe ne može da vidi boju Kule. Bela ili crna - to noću zapravo i nije bitno.
Gavin je obilazio Belu kulu, u krutim pantalonama i kaputu crveno-zlatne boje. Njegova odeća podsećala je na uniformu, ali nije govorila o nekoj određenoj vernosti. On u poslednje vreme kao da i nije veran nečemu određenom. Skoro nesvesno, zateče sebe kako hoda prema istočnom ulazu, kao da će se popeti do Egveninih odaja, u kojima ona spava. Stisnu zube, pa pođe drugim putem.
Trebalo bi da spava. Međutim, nakon nedelju dana čuvanja Egveninih vrata preko noći našao se - kako vojnici vole da kažu - na ponoćnom obedu. Možda je mogao da ostane u svojim odajama i da se odmara, ali sobe koje su mu bile dodeljene u vojničkoj spavaonici Bele kule delovale su mu skučeno i zagušljivo.
Blizu njega, dve male divlje mačke vrebale su u travi, a u očima im se odražavala svetlost baklji koje su gorele na stražarskoj postaji. Mačke su bile priljubljene uz zemlju, gledajući ga kao da razmišljaju - na najkraći mogući tren - da li se isplati da ga napadnu ili ne. Nevidljiva sova šestarila je vazduhom, a jedini trag njenog preleta bilo je pero koje je lagano doletelo odozgo. Noću je lakše pretvarati se. Neki ljudi tako prožive čitav život, više voleći zastore tame od otvorenih prozora dnevne svetlosti, zbog toga što na taj način svet vide zastrt senkama.
Sada je leto, ali premda je dan bio vreo, noć je neobično hladna. On zadrhta zbog trenutnog povetarca. Još od smrti one nesrečne Bele, nije bilo ubistava. Kada če ubica opet napasti? On - ili ona - možda se koliko tog trenutka kreću hodnicima u potrazi za nekom usamljenom Aes Sedai, baš kao što one mačke tragaju za miševima.
Egvena ga je oterala od svojih vrata, ali to ne znači da on ne može da stražari. Šta vredi da obilazi dvorište? Trebalo bi da je unutra, gde ima prilike da postigne nešto dobro. Gavin ode do jednog od ulaza za sluge.
Iza tih vrata, hodnik niske tavanice bio je čist i lepo osvetljen, baš kao ostatak Kule, mada je tu pod bio popločan tamnosivim kamenom a ne porcelanskim pločicama u boji. U jednoj otvorenoj prostoriji s njegove desne strane odzvanjao je smeh i žamor stražara koji su slobodno vreme provodili sa svojim saborcima. Gavin ih pogleda tek krajičkom oka, pa se ukopa.
Opet baci pogled u tu prostoriju, prepoznavši neke od ljudi u njoj. „Mazone? Selarče? Zang? Šta vi to radite?"
Prozvana trojica digoše poglede najpre prenuto, pa postiđeno. Unutra je bilo negde desetak Omladinaca; kockali su se i pušili lule s gardistima Kule koji nisu bili na dužnosti. Omladinci nezgrapno skočiše na noge i pozdraviše ga, mada on više nije bio njihov zapovednik. Izgleda da to nisu shvatili.
Selark, najugledniji među njima, žurno priđe Gavinu. Bio je to vitak čovek, svetlosmeđe kose i debelih prstiju. „Milostivi", kaza. „Ništa bitno, milostivi. Samo malo bezopasne razonode."
„Zaštitnici ne vole ovakvo ponašanje", kaza mu Gavin. „Selarče, ti to dobro znaš. Ako se pročuje da ostajete ovako kasno da biste se kockali, nikada nećete ubediti neku Aes Sedai da vas prihvati."
Selark se namršti. „Da, milostivi."
To njegovo mrštenje bilo je pomalo nevoljno. „Šta je bilo?", upita ga Gavin. „Da čujem, čoveče."
„Pa, milostivi", odgovori mu Selark. „Reč je o tome što neki od nas zapravo baš i nisu sigurni da žele da budu Zaštitnici. Znaš, nismo svi mi ovamo došli zbog toga. Neki su bili poput tebe - želeli su da uče od najboljih. A mi ostali... pa, neke stvari su se sada promenile."
„Kakve stvari?“, upita Gavin.
„Gluposti, milostivi", odgovori čovek i pognu glavu. „Naravno, u pravu si. Sutra nas čeka rano vežbanje. Ali - pa, nagledali smo se rata. Sada smo vojnici. Svako bi trebalo da teži tome da postane Zaštitnik, ali neki od nas - pa, radije ne bismo da dođe kraj ovome što sada imamo. Znaš?“