Galad shvati da sve vreme klima glavom.
„Ali, sine“, nastavi Brin, naginjući se ka njemu, „čovek je više od jednog nagona, od jednog cilja. Nijedna žena ne želi takvog čoveka. Čini mi se da ljudi koji utroše neko vreme na to da naprave nešto od sebe - umesto što sve vreme izjavljuju kako su nekome posvećeni - budu ljudi koji postanu neko i nešto. I kada je reč o ženama i kada je reč o životu u celini." Brin se počeša po bradi. „Zato, ako imam neki savet za tebe, onda je to sledeće: otkrij ko bi ti bio bez Egvene, a onda iznađi način da je uklopiš u to. Mislim da to jedna žena..."
„Sada si stručnjak za žene?", začu se novi glas.
Gavin se iznenađeno okrenu i ugleda Sijuan Sanče kako otvara vrata.
Brin nije ni trepnuo. „Sijuan, prisluškuješ dovoljno dugo da bi znala kako ovaj razgovor nema veze s tim."
Sijuan frknu, žustro ulazeći u sobu i noseći čajnik. „Trebalo bi da si u krevetu", kaza mu ne obraćajući pažnju na Gavina nakon što ga je ovlaš pogledala.
„Krajnje istinita izjava", smireno odgovori Brin. „Ali, za divno čudo, opšte dobro se ne povinuje mojim hirovima."
„Karte možeš da proučavaš i ujutru."
„A mogu i noću. I po podne. Svaki sat koji tako provedem može da znači lige odbranjenog tla, u slučaju da se Troloci probiju."
Sijuan glasno uzdahnu, pružajući mu šoljicu pa sipajući čaj, koji je mirisao na žutu malinu. Bilo je neobično čudno videti Sijuan - koja je zbog umirivanja ličila na ženu Gavinovih godina - kako tetoši vojskovođu Brina.
Kada Brin prihvati čaj, Sijuan se okrenu da pogleda Gavina. „A ti, Gavine Trakande", reče mu. „Nameravala sam da porazgovaram s tobom. Usuđuješ se da naređuješ Amirlin i da joj govoriš šta bi trebalo da čini? Zaista, ponekad izgleda kao da muškarci misle da su žene ništa više nego njihovi lični glasnici. Vi smišljate svakakve sulude stvari, a onda očekujete da ih mi nekako sprovedemo u delo.“
Odmeri ga pogledom, ne izgledajući kao da očekuje ikakav odgovor sem da posramljeno obori oči. Gavin joj to dade, pa žurno ode kako bi izbegao da mu i dalje soli pamet.
Nije ga iznenadilo ništa od onoga što mu je Brin kazao. Taj čovek je svakako postojan i već je govorio Gavinu iste te stvari. Razmisli umesto što si nagao; budi promišljen. Ali on je nedelje proveo razmišljajući, a njegove zamisli su jurile jedna za drugom u beskrajnim krugovima, kao muve bez glave. Nikuda nije dospeo.
Gavin je išao hodnicima, klimajući Čubajnovim stražarima koji su bili postavljeni u pravilnim razmacima. Govorio je sebi kako se ne penje do Egvene, već samo obilazi stražarske položaje. Ali ubrzo se našao u hodniku blizu Amirlininih odaja. Samo jedan hodnik dalje od njih. Na brzinu će je obići, da vidi šta radi, i...
Gavin se ukoči. Šta ja to činim?, zapitao se.
Veliki deo njegove noćašnje usplahirenosti poticao je od toga što nije znao je li Egvena pod odgovarajućom stražom ili ne. Neće moći da zaspi sve dok...
Ne, snažno je kazao samome sebi. Ovoga puta ću uraditi ono što je tražila od mene. Okrenuo se da ode.
Pokoleba se kada začu neki zvuk, pa se osvrnu preko ramena. Čuo je zvuk koraka i šuštanje tkanine. Prekasno je za polaznice, ali možda sluge raznose odocnele obroke. Brin i Gavin nisu jedini koji su u Beloj kuli budni u čudno vreme.
Opet to začu. Tiho, jedva čujno. Mršteći se, Gavin izu čizme, pa se odšunja napred kako bi bacio pogled iza ugla.
Tu nije bilo ničega. Egvenina vrata - sa zlatnim intarzijama u obliku Avendesore - bila su zatvorena, a hodnik prazan. Uzdahnuvši, Gavin odmahnu glavom, pa se nasloni na zid kako bi opet obuo čizme. Priželjkivao je da Egvena makar Čubajnu dozvoli da postavi stražu pred njenim odajama. To što nisu čuvane je...
Nešto se pomeri u senkama odmah pored Egveninog dovratka. Gavin se ukoči. Hodnik tu nije bio preterano zamračen - samo je jedna niša bacala nekoliko palaca široku senku. Ali dok je gledao u nju, teško mu je bilo da na njoj zadrži pogled. Pogled mu je bežao s te senke kao kašika maslaca s vrele repe.
Činilo mu se... činilo mu se da je ta senka zapravo veča nego što je prvobitno mislio. Zašto ne može da gleda pravo u nju?
Nešto sevnu kroz vazduh. Gavin se baci u stranu, a Čelik pogodi kamen. S jednom čizmom navučenom na nogu, on drugu baci i isuka mač. Nož bačen ka njegovom srcu skliznuo je preko popločanog poda.
Gavin napeto proviri iza ugla. Neko je bežao niz hodnik. Neko u potpunosti odeven u crno, s kapuljačom preko glave.
Gavin potrča za tom osobom, držeći mač ispred sebe, mlatarajući rukama i nespretnog koraka, pošto je samo jednu čizmu bio navukao. Ubica je bio izuzetno brz. Gavin je na sav glas dizao uzbunu, a njegova dreka je odjekivala tihim hodnicima Kule; tad je naglo skrenuo ulevo. Ubica će morati da se okrene i dođe niz hodnik s desne strane.
Gavin ulete u drugi hodnik, jureći u smeru koji će mu omogućiti da ubici preseče put. Zađe za još jedan ugao.
Hodnik beše prazan. Je li se ubica vratio? Gavin opsova, nastavivši da trči, pa stiže do kraja prvog hodnika. Bio je prazan. Možda neka vrata? Svuda su slepi krajevi. Ako Gavin sačeka dok ne dođe pomoć...
Ne, pomislio je Gavin, munjevito se okrećući. Tama. Traži tamu. Pored jednog dovratka s njegove leve strane pružala se duboka senka, premala da bi se u njoj neko sakrio, ali kada ju je pogledao, obuze ga isti onaj osećaj ošamućenosti.
Neko iskoči iz nje, zamahujući mačem ka Gavinovoj glavi. On hitro okrenu sečivo u „sasecanje trske“, skrećući udarac u stranu. Ubica je bio daleko niži, tako da bi trebalo da Gavin ima veliku prednost kada je reč o dohvatu. Ali ubica se kretao zaslepljujućom brzinom i mač mu je sevao ka Gavinu u nizu uboda, koji se nisu uklapali ni s jednim mačevalačkim potezom koji je Gavinu bio poznat.
Gavin pade u „izvijanje vetra“, pošto je bio primoran da se ponaša kao da je opkoljen. Jedva mu je polazilo za rukom da se brani od svog napadača. Čuo je dreku u daljini - gardisti odgovaraju na njegov poziv. Opet zavika.
Osećao je bes i osujećenost u pokretima svog napadača; ubica je očekivao da će brzo poraziti Gavina. Pa, Gavin je očekivao isto to, ali bilo mu je veoma teško da se usredsredi na tog protivnika. Njegovi udarci - kada mu je polazilo za rukom da ih zada - sevali su kroz vazduh umesto da se zariju u meso.
Gavin se izvi u stranu i diže sečivo da izvede „juriš vepra niz planinu". Ali to je ubici pružilo priliku; on baci još jedan nož na Gavina, tako ga prisiljavajući da se pomeri u stranu.
Nož tresnu o zid, a ubica pobeže niz hodnik. Gavin pohrli za njim, ali ne mogade da ga sustigne. Ubica je ubrzo pobegao daleko od njega i skrenuo ulevo. Taj smer vodi do niza raskršća.
Takva brzina, pomislio je Gavin zaustavljajući se i boreći se da dođe do daha, držeći se za kolena. To nije prirodno.
Trenutak kasnije, dva Čubajnova stražara dotrčaše sa isukanim mačevima. Gavin upre prst. „Ubica. Osluškivao je pred Egveninim vratima. Otišao onuda."
Jedan otrča u pokazanom smeru, a drugi ode da digne opštu uzbunu.
Svetlosti, pomislio je Gavin. Šta ako ga nisam prekinuo u prisluškivanju? Šta ako sam ga prekinuo pri izlasku?
Gavin pojuri do Egveninih vrata, zaboravljajući na umor. Isukanog mača, uhvati se za kvaku. Vrata su otključana!
„Egvena! “, viknu on, pa otvori vrata i skoči u sobu.
Svetlost iznenada blesnu i začu se zvuk nalik na grmljavinu. Gavin se nađe obmotan nečim snažnim: nevidljive niti digoše ga u vazduh. Mač mu pade na pod, a usta mu ispuni neka nevidljiva sila.