I tako se on našao da visi s tavanice, potpuno razoružan i batrgajući se, dok je sama Amirlin izašla iz svoje spavaće sobe. Bila je budna i potpuno obučena - u grimiznu haljinu opervaženu zlatom.
Nije delovala ni najmanje srećno.
Met je sedeo pored ognjišta u gostionici priželjkujući da vatra malo manje greje. Osećao je vrelinu kroz slojeve svog dronjavog kaputa i bele košulje, uparenih sa debelim težačkim čakširama. Čizme su mu imale dobre đonove, ali bile su iznošene sa strane. Nije nosio šešir, a šal mu je bio navučen preko donje polovine lica dok je sedeo zavaljen u stolicu od planinskog hrasta.
Njegov medaljon je i dalje kod Elejne. Bez njega se oseća kao da je nag. Kratki mač mu je bio pored stolice, ali služio mu je uglavnom da skreće pažnju na sebe. On bi radije koristio štap za šetnju, naslonjen pored mača potpuno nevino, ili pak noževe skrivene u kaputu. Ali mač je upadljiviji i nateraće ulične razbojnike koji se kočopere ulicama Donjeg Kaemlina da porazmisle.
„Znam zašto se raspituješ za njega“, kaza Čet. Skoro svaka krčma ima jednog čoveka kao što je Čet: dovoljno starog da je imao prilike da vidi ljude poput Meta kako se rađaju, odrastaju i umiru - i dovoljno voljnog da priča o svim tim godinama ako u njega saspeš dovoljno pića. A počesto i bez toga.
Brada stara nekoliko dana na Četovom izduženom licu bila je proseda, a na glavi mu se kapa naherila. Zakrpljeni kaput nekada mu je bio crn, a crveno-belo znamenje na džepu previše izbledelo da bi se moglo pročitati. Podsećalo je na nešto vojno, a čovek obično ne dobija ožiljke poput debelog i upadljivog traga na njegovom obrazu i vratu u krčmarskoj tuči.
„Jašta“, nastavi Čet, „mnogi se raspituju za vođu one Družine. Dakle, zahvalan sam ti na ovome pivu, pa ću ti dati dobar savet. Držiš se kao čovek koji zna čemu služi mač, ali bio bi budala kada bi izazvao njega. Princa Gavranova, Gospodara sreče. Taj se suočio s matorom smrti lično i kockao se za svoju budućnost. Nikada nije izgubio bitku."
Met ništa nije odgovorio. Samo se zavalio u stolicu. To je četvrta koju je te noći obišao i u tri je čuo glasine o Metrimu Kautonu. Jedva da je nešto u svim tim glasinama imalo primesa istine. Krv i krvavi pepeo!
O, priča se i o drugim ljudima. Uglavnom o Randu, a od svake priče koju je čuo boje su mu se zakomešale u glavi. Tir je pao u ruke Seanšanima; ne, osvojio ga je Ilijan; ne, Rand ih je sve pobedio i trenutno se bori u Poslednjoj bici. Ne! On posećuje žene u snovima i pravi im decu. Ne, to je Mračni. Ne, Met je Mračni!
Krvave priče. Trebalo bi da ostave Meta na miru. Met je neke priče mogao da dovede u vezu s Družinom - kao onu o gradu punom mrtvaka koji su se digli na noge. Ali mnogi ljudi tvrde da su priče čuli od svog ujaka, rođaka ili nećaka.
Met baci Četu jedan bakrenjak. Čovek učtivo naheri kapu, pa ode po još jedno piće. Metu nije bilo do toga da pije. Sumnjao je da su oni njegovi crteži deo razloga zašto se priče šire toliko brzo. U poslednjoj krčmi koju je obišao, jedan čovek je čak izvadio primerak tog crteža - ispresavijan i izgužvan - i pokazao mu ga. Ali za sada ga niko nije prepoznao.
Vatra je i dalje pucketala u ognjištu. Donji Kaemlin raste, pa su preduzimljivi ljudi shvatih da može lepo da se zaradi na sobama i piću za ljude u prolazu. I zato su straćare počele da se pretvaraju u krčme, a krčme da izrastaju u prave gostionice.
Drvo je bilo veoma traženo, pa su mnoge najamničke družine počele da se bave sečom. Neke od njih rade pošteno i plaćaju kraljici danak, dok druge rade nešto manje zakonito. Neki su već obešeni zbog toga. Ko bi pomislio da će doći do toga da ljude vešaju zbog krađe drveta? Šta će biti sledeće? Da ih vešaju zbog krađe blata?
Donji Kaemlin se neverovatno promenio - ulice su nicale, a zgrade se proširivale. Za nekoliko godina Donji Kaemlin će biti grad za sebe! Moraće podići još jedan zid kako bi i njega opkolili.
U toj prostoriji smrdelo je na prljavštinu i znoj, ali ništa više nego u drugim krčmama. Prosuto piće brzo se čistilo, a služavke su delovale željne posla. Naročito mu se jedna tiho smešila dok mu je punila krčag, pokazujući gležanj. Met se potrudio da je zapamti; biće dobra za Talmanesa.
Met spusti šal da bi otpio pivo. Osećao se kao budala zato što tako nosi šal, ali pretopio je da bi nosio plašt s kapuljačom, a brada mu je bila pravo mučenje. Čak i sa šalom na licu, nije se previše isticao u Donjem Kaemlinu, pošto nije bio jedini koji se šeta zaklonjenog lica. Objašnjavao je kako ima gadan ožiljak koji želi da sakrije, dok su njegovi sagovornici pretpostavljali da mu je glava ucenjena. Nažalost, bilo je tačno i jedno i drugo.
Neko vreme je sedeo i zurio u razigrani plamen. Zbog Četovog upozorenja Metu je srce sišlo u pete. Što je poznatiji, to je veća verovatnoća da će ga izazivati. Onaj ko bude ubio princa Gavranova postaće veoma zloglasan. Odakle li su čuli za taj naziv? Krv i krvavi pepeo!
Jedna prilika mu se pridruži kraj vatre. Vižljast i koščat, Noel je ličio na strašilo koje se otreslo i rešilo da izađe u grad. Iako je bio potpuno sed i lica naboranog i opaljenog vetrom i suncem, Noel je bio gibak kao upola mlađi čovek - makar kada mu je oružje u ruci. U ostalim slučajevima deluje trapavo kao mazga u trpezariji.
„Ti si baš poznat čovek", kaza Noel Metu, pružajući dlanove ka vatri kako bi ih ugrejao. „Kada si nabasao na mene u Ebou Daru, nisam imao nikakve predstave da ću se naći u tako uglednom društvu. Ako ovo potraje još nekoliko meseci, postaćeš poznatiji od Džaina Lakonogog."
Met se još više pogrbi u stolici.
„Ljudi uvek misle kako je sjajno biti poznat u svakoj krčmi u svakome gradu", tiho kaza Noel. „Ali plamen me spalio ako to nije samo glavobolja."
„Šta ti znaš o tome?"
„Džain se često žalio na to", tiho kaza Noel.
Met samo nešto zagunđa u odgovor. Potom stiže Tom. Bio je odeven kao trgovački sluga, u plavu odeću koja nije bila previše dobra i skupa, ali nije bila ni iznošena ni neuredna. Tvrdio je kako je došao u Donji Kaemlin da bi utvrdio bi li njegovom gospodaru bilo pametno da tu otvori radnju.
Tom se vešto prerušio i izvodio je svoju obmanu nastupajući krajnje sigurno; usukao je brkove i govorio sa slabašnim muranđanskim naglaskom. Met se ponudio da mu smisli pozadinu za taj njegov nastup, ali Tom se samo zakašljao i kazao da ju je već razradio. Plameni lažov od zabavljača.
Tom privuče stolicu, pa pažljivo sede, kao da je neki uobraženi sluga s previsokim mišljenjem o sebi. „Ah, kakvo je ovo bilo traćenje vremena! Moj gospodar uporno zahteva da budem u društvu ovakvog šljama! A evo kako sam našao najgore među njima."
Noel se tiho zasmeja.
„Kamo sreće", dramatično kaza Tom, „da sam umesto toga bio poslat u tabor veličanstvenog, neverovatnog, neuništivog, čuvenog Metrima Kautona! Onda bih zacelo..."
„Plamen me spalio, Tome", prekide ga Met. „Pusti me da patim na miru."
Tom se zasmeja, pa pozva služavku i naruči piće za svu trojicu. Dade joj još jedan novčić i tiho je zamoli da tera besposlene slušaoce od ognjišta.
„Jesi li siguran da želiš da se sastajemo ovde?“, upita Noel.
„Poslužiče“, odgovori mu Met. Ne želi da ga neko vidi kako se vraća u logor, da ga golam ne bi tamo tražio.
„Onda u redu.“, reče Noel. „Znamo gde je kula i možemo da stignemo tamo, pod uslovom da Met uspe da nam obezbedi kapiju.“
„Hoću", reče Met.
„Nije mi pošlo za rukom da nađem nikoga ko je ušao u nju“, nastavi Noel.
„Neki kažu da je ukleta", ubaci se Tom, otpijajući gutljaj iz svog krčaga. „Drugi kažu da je to nešto što je preostalo iz Doba legendi. Priča se da su joj stranice od glatkog čelika, bez ikakvog otvora. Jesam našao mlađeg sina udovice nekog kapetana, koji je jednom čuo kako se priča da je neko u toj kuli došao do velikog blaga. Ali nije rekao kako je taj mladić uspeo da uđe.“