Baci pogled ka zapadu, ne trudeći se da digne durbin.
„Sada“, prošapta – i kao da je to njima zapovedio, dve stotine ljudi s verižnim velovima preko lica u galopu izjuriše iz šume, pa smesta stadoše u mestu, gurajući se ko će gde da stane i mašući dugim kopljima s čeličnim glavama, dok je vođa jurcao među njima razulareno mlatarajući rukama u očiglednom pokušaju da ih dovede u nekakav red.
S te daljine Ituralde čak ni pomoću durbina ne bi mogao da im razazna lica, ali je zato mogao da zamisli srdito lice Torneja Lanasijeta zbog izvođenja te šarade. Zdepasti Zmajuzakleti izgarao je od želje da se uhvati u koštac sa Seanšanima. Bilo kojim Seanšanima. Bilo je veoma teško ubediti ga da ne krene u napade istog časa kada su prešli granicu. Juče je bio vidno savladan radošću kada je napokon sa svog oklopnog prsnika zgulio omražene pruge, koje označavaju odanost Seanšanima. Ali to nije bilo bitno; za sada ni za dlaku ne odstupa od naređenja.
Kada su stražari najbliži Lanasijetu okrenuli svoje atove i galopom ih poterali ka selu i seanšanskom taboru, Ituralde je pogledao u tom smeru i opet digao durbin. Stražari će shvatiti da je njihovo upozorenje suvišno. Logor je stao. Neki ljudi pokazivali su ka konjanicima na suprotnoj strani sela, dok su ostali samo zurili, kako vojnici tako i težaci. Poslednje što je iko očekivao bili su pljačkaši. Bez obzira na aijelske upade, Seanšani su Tarabon smatrali svojim – i to s punim pravom. Brz pogled prema selu pokazao mu je da ljudi stoje nasred ulica i zure prema čudnim konjanicima. Ni oni nisu očekivali napadače. Pomislio je kako su Seanšani u pravu, samo što to mišljenje u bližoj budućnosti neće podeliti ni s jednim Taraboncem.
Ali kada je reč o dobro uvežbanim ljudima, zaprepašćenje ne može da traje doveka. U logoru vojnici potrčaše ka svojim konjima, koji mahom još nisu bili osedlani, mada su konjušari krenuli da rade što su brže mogli. Osamdeset i nešto seanšanskih pešadinaca i lukonoša stadoše u vrstu i potrčaše kroz Seranu. Na taj dokaz da pretnja zaista postoji, narod stade da grabi malu decu a da stariju tera u kuće, na sigurno. Za nekoliko trenutaka, ulice se isprazniše i na njima ostadoše samo užurbani strelci u lakiranim oklopima i s čudnim kalpacima.
Ituralde okrenu durbin prema Lanasijetu i vide kako taj čovek galopom vodi svoje konjanike napred. „Sačekaj“, procedi. „Sačekaj.“
Tarabonac, opet kao da je čuo njegovu zapovest, naposletku diže ruku da zaustavi svoje ljude. Bar su i dalje na pola milje ili više od sela. Ta plahovita budala trebalo je da ostane na milju udaljenosti, na rubu šume, i da njegov odred izgleda kao da je razularen i kao da ga je lako pregaziti, ali i pola milje moraće da bude dovoljno. Jedva se suzdržao da ne protrlja rubin u levom uhu. Bitka je sada počela, a u bici čovek mora one koji ga slede ubediti kako je potpuno smiren i staložen, a ne da želi da izmlati tobožnjeg saveznika. Osećanja kao da umeju da se sa zapovednika prenesu na njegove ljude, a ljudi se ponašaju glupo kada su besni, pa ginu i gube bitke.
Dodirujući lažni mladež u obliku polumeseca na obrazu – čovek bi trebalo da u takvoj prilici izgleda najbolje što može – udisao je sad duboko i odmereno sve dok nije bio siguran da je staložen koliko izgleda, a onda se vratio posmatranju logora. Većina Tarabonaca u nj emu sada je bila u sedlima, ali čekali su dvadesetak Seanšana, predvođenih jednim visokim čovekom s tankom perjanicom na čudnom kalpaku, da galopom uđu u selo pre nego što su poterali konje za njima, pri čemu su jučerašnje pridošlice bile na kraju povorke.
Ituralde je posmatrao priliku na čelu povorke konjanika, gledajući ga kroz razmake između kuća. Jedna perjanica označava poručnika ili možda potporučnika, što može da bude ćosavi mladić koji prvi put zapoveda vojnicima, ili prosedi stari borac koji može da ti skine glavu s ramena ako samo jednom pogrešiš. Za divno čudo, damane – prepoznatljiva po blistavom srebrnastom povocu kojim je bila vezana za ženu na drugom konju – terala je svoju životinju da brže galopira, baš kao i svi ostali. Sve što je čuo govorilo je da su damane zarobljenice, ali ona je delovala jednako žustro kao druga žena, sul'dam. Možda...
Odjednom mu dah zastade i on potpuno zaboravi na damane. Na ulici još ima ljudi, sedmoro ili osmoro mušaraca i žena, koji u skupini hodaju tačno ispred povorke konjanika u galopu i kao da ne čuju grmljavinu kopita iza sebe. Sve i da hoće, Seanšani nemaju vremena da se zaustave, a pošto je neprijatelj pred njima – imaju dobrog razloga da to i ne pokušavaju. Međutim, izgledalo je da onaj visoki čovek nije ni prst mrdnuo na uzdama dok su on i ostatak povorke gazili preko tih ljudi. Dakle, reč je o iskusnom i prekaljenom vojniku. Mrmljajući molitvu za mrtve, Ituralde spusti durbin. Ono što sledi najbolje je gledati bez njega.
Dve stotine koraka izvan sela, zapovednik poče da raspoređuje vojnike tamo gde su se lukonoše već zaustavile i čekale sa strelama na lukovima. Pokazujući Taraboncima iza sebe kuda da idu, zapovednik se okrenu da kroz durbin pogleda Lanasijeta. Sunčeva svetlost odblesnu o okov durbina. Sunce je sada već izranjalo iza obzorja. Tarabonci se vešto razdvojiše, a vrhovi njihovih kopalja zabelasaše se na suncu i spustiše pod istim uglom – dobro uvežbani, iskusni i poslušni ljudi uredno su se rasporedili levo i desno od strelaca.
Zapovednik se nagnu u sedlu kako bi porazgovarao sa sul'dam. Sve se to još može završiti propašću ako on pusti nju i damane da reše stvar. Naravno, moglo bi se završiti propašću i ako to ne učini. Poslednji Tarabonci, one kasne pridošlice, počeše da se razvlače u red pedeset koraka iza ostalih, zarivajući koplja u zemlju i vadeći konjaničke lukove iz tobolaca privezanih iza sedala. Lanasijet, proklet da je, terao je svoje ljude galopom napred.
Osvrnuvši se na trenutak, Ituralde progovori dovoljno glasno da ga ljudi iza čuju. „Spremite se.“ Sedla zaškripaše kada ljudi prikupiše uzde. A onda promrmlja još jednu molitvu za mrtve i prošapta: „Sada.“
Kao jedan, tri stotine Tarabonaca u dugom redu, njegovih Tarabonaca, diže lukove i pusti strele. Nije mu bio potreban durbin da vidi kako su sul'dam, damane i zapovednik odjednom načičkani strelama. Kada ih odjednom pogodi po desetak strela, skoro da padoše iz sedala. Zabolelo ga je kada je to naredio, ali te žene su najopasniji učesnici na bojištu. Ostatak strela obori većinu strelaca iz sedala, a dok su oni padali na zemlju, drugi talas strela vinu se u nebo i obori poslednje preostale lukonoše, prazneći još sedala.
Iznenađeni, Tarabonci odani Seanšanima pokušaše da se bore. Od onih koji su još bili na konjima, neki okrenuše atove i spustiše koplja kako bi jurnuli na napadače. Drugi, možda izgubivši razum kao što to ume da se desi ljudima usred bitke, baciše koplja i pokušaše da izvuku lukove. Ali polete i treći talas i strele uzanih glava zariše se kroz oklopne prsnike s tog kratkog rastojanja i preživeli odjednom izgleda shvatiše da su preživeli. Većina njihovih saboraca nepomično je ležala na tlu ili pokušavala da ustane, proburažena s dve ili tri strele. Oni i dalje u sedlima, sada su bili brojčano nadjačani. Nekoliko njih okrenu konje i za tren oka svi ih galopom poteraše na jug, praćeni poslednjom kišom strela, koja obori još neke.
„Stanite“, promrmlja Ituralde. „Ne mrdajte odatle.“
Šačica konjanika pusti još nekoliko strela, ali ostali su bili dovoljno pametni da se suzdrže. Možda bi mogli da ubiju još nekolicinu pre nego što im uteknu iz dometa, ali ta skupina vojnika je poražena i neće proći još mnogo a svaka će im strela biti važna. A najbolje od svega je što niko nije pojurio u poteru za njima.
Nije se isto moglo reći i za Lanasijeta. On i njegovih dve stotine mahnito su galopirali za vojnicima u bekstvu, a plaštovi su se vijorili za njima. Ituralde je zamišljao da ih čuje kako zavijaju, kao lovci na tragu odbeglog plena.