Лорд Фоксхем је био положен на кревет, преко крзненог огртача. Мала светиљка горела је слабим пламеном пред Девицом у удубљењу зида, и Дик је према њеном светлуцању могао видети рањениково бледо лице и упале очи.
— Тешко сам рањен, рече он. Приђите ми ближе, млади Шелтоне, да имам поред себе бар некога од високог рода. Све дане свог живота провео сам живећи отмено и богато, и ово је мој зао удес што сам рањен у малом, безначајном окршају и што морам умрети овде, у прљавом, хладном броду, на мору, окружен самим пропалицама и простацима.
— Лорде, рече Дик, ја се молим свецима да преболите рану и да ускоро изиђемо живи на обалу.
— Како? упита зачуђено лорд. Да живи изиђемо на обалу? Зар то долази у питање?
— Брод једва плови, море је узбуркано и ћудљиво, одврати младић, и, како сам сазнао од свог човека који управља бродом, имаћемо, заиста, срећу ако сувих ногу изиђемо на копно.
— Ах! уздахну лорд тужно. И тако ће ме свако зло снаћи на самртном часу! Господине, боље се молите да живите тешко, да би вам смрт била лакша, него да се целог живота заваравате свирком, песмом и почастима, а у последњем часу да се нађете у љутој невољи! Него, ја имам нешто на души што се не сме одлагати. Немамо свештеника на броду?
— Немамо, одговори Дик.
— Да пређемо, онда, на моје световне послове, настави лорд Фоксхем. Ви ми и мртвом морате бити исто тако добар пријатељ као што сте ми живом били племенит непријатељ. Одлазим са овог света у зао час по себе, по Енглеску и по оне који су ми веровали. Моје ће људе довести Хемли, онај што је био ваш супарник; они ће се састати у дугачкој соби у Холивуду. Овај прстен ће вас овластити да издајете заповести у моје име. Сем тога, написаћу две-три речи Хемлију и наредићу му да вам уступи девојку. Да ли ће те послушати? Не знам.
— Али, лорде, у чему да вас послушам? Какве заповести имате за мене? упита Дик.
— Да, рече лорд, да... заповести, и он, оклевајући, погледа у Дика. Јесте ли ви присталица Ленкастера или Јорка? упита најзад.
— Стидим се и рећи да једва могу јасно на то да одговорим, одврати Дик. Али оволико је, мислим, извесно: пошто сам у дружини Елиса Дакворта, значи да служим Јорку. И, према томе, изјашњавам се за Јорк.
— Добро, одговори лорд. Врло добро. Збиља, да сте се изјаснили за Ленкастер, не бих знао шта да урадим. Али пошто сте за Јорк, саслушајте ме. Дошао сам овамо да мотрим на лордове у Шоребају, док мој изврсни млади лорд Ричард од Глостера[8] не спреми довољно војске да удари на њих и да их растера. Ја сам прибележио податке о њиховој снази, стражама и положају, и ове белешке требало је да предам младом лорду у недељу око једанаест часова код крста св. Бригите, поред шуме. Нема изгледа да ћу моћи да одем на тај састанак, па вас молим да будете љубазни и да одете ви место мене. Постарајте се да вас ни задовољство, ни бол, ни бура, ни рана, ни куга не задрже да не будете на уговореном месту у заказани час, јер од тога зависи добро Енглеске.
— Узимам то озбиљно на себе, рече Дик. Ваша жеља биће испуњена.
— Добро је, рече рањеник. Даља наређења даваће вам војвода, и ако га будете храбро и ревносно слушали, срећа вам је осигурана. Принесите ми лампу ближе очима, да напишем тих неколико речи за вас.
Он написа кратко писмо своме „Уваженом рођаку сер Џону Хемлију“, а затим друго, на које не стави споља адресу.
— Ово је за војводу, рече он. Лозинка је „Енглеска и Едуард“, а одговор „Енглеска и Јорк“.
— А Џоана, лорде? упита Дик.
— Па, Џоану ћете морати сами на неки начин да уграбите, одговори лорд. Ја сам у оба ова писма поменуо да је мој избор пао на вас. Али се ви, младићу, морате и сами борити да је добијете. Ја сам покушао, као што и сами знате, и изгубио сам свој живот. Од човека се више не може тражити.
Рањеник поче да се осећа уморним. Дик тури драгоцена писма у недра, рече му да не клоне духом и остави га да се одмара.
Зора је свитала, хладна и плава, летеле су снежне пахуљице. Недалеко од Добре наде, на страни према којој је дувао ветар, ређали су се кршевити ртови и песковити заливи; а иза њих, у даљини, видели су се, према небу, пошумљени висови Танстола. И ветар и море беху се утишали. Али брод је дубоко газио и једва се дизао на таласима.
Лолес се још увек налазио при кормилу. Готово сви људи изишли су на палубу и, бледа лица, посматрали неприступачну обалу.
— Хоћемо ли се искрцати? упита Дик.
У време на које се односи ова прича, Ричард Грбавац још није био постао војвода од Глостера; али ради јасноће, ми га тако називамо. (Прим. писца)