Dobro skriven u gaju visokih kožolista iznad severne obale reke Taren, Dain Bornhald je zabacio svoj beli plašt sa rasplamsalim zlatnim suncem i prineo oku kožni valjak sa staklom za gledanje. Oko lica mu je zujao čitav oblak sićušnih mušica, ali on nije obraćao pažnju na njih. Preko reke, u selu po imenu Tarenska Skela, visoke kamene kuće bile su sagrađene na visokim temeljima da bi se odbranile od prolećnih poplava. Seljani su s prozora ili pragova posmatrali tridesetoricu konjanika, ogrnutih belim plaštovima, u sjajnim verižnjačama i oklopnim prsnicima. Sa njima se susrelo jedno izaslanstvo seljana i seljanki. Zapravo, sudeći po onome što je Bornhald mogao da vidi, slušali su šta im Džaret Bajar priča – što je bilo daleko bolje.
Bornhald je skoro mogao da čuje očev glas. Dozvoli im da pomisle kako imaju nekog izgleda, i neka budala će se toga prihvatiti. A onda sledi ubijanje, pa neka budala koja će pokušati da osveti prvu, pa zatim još ubijanja. Još na početku uteraj im strah u kosti; stavi im do znanja kako niko neće biti povređen ako rade šta im se kaže, i neće ti praviti nevolje.
Stisnuo je zube kad se setio mrtvog oca. Nameravao je da povodom toga nešto učini, i to uskoro. Bio je siguran kako samo Bajar zna zašto je oberučke prihvatio zapovedništvo nad ovim zadatkom, uperenim ka skoro zaboravljenom okrugu u zaleđu Andora, ali Bajar će ćutati. Bajar je Dainovom ocu bio veran kao pseto, i svu tu odanost preneo je na Daina. Bornhald ni najmanje nije oklevao da Bajara imenuje svojim zamenikom kada mu je Emon Valda poverio zapovedništvo.
Bajar je okrenuo konja i pojahao nazad do skele. Skeledžija se smesta odgurnuo od obale i, pomoću debelog konopca zategnutog preko brze reke, poterao skelu na drugu stranu. Bajar pogleda ljude za konopcem; prestrašeno su ga odmeravali dok su vukli. Sve je bilo kako treba da bude. „Lorde Bornhalde?“
Bornhald spusti staklo za gledanje i osvrnu se. Tvrdoliki čovek kraj njegovog ramena stajao je u stavu mirno i ispod okruglog kalpaka gledao pravo pred sebe. Čak i posle napornog putovanja od Tar Valona – a Bornhald ih je terao milju za miljom – oklop mu je blistao jednako kao snežnobeli plašt sa zlatnim suncem.
„Da, dete Ivone?“
„Poslao me je stotinar Faran, moj lorde. U pitanju su Krpari. Ordejt je razgovarao sa trojicom njih, moj gospodaru, a sada se niko od te trojice ne može naći.“
„Krv i pepeo!“ Bornhald se okrete na peti i stade odsečno da korača ka drveću, a Ivon pođe za njim.
Skriveni od pogleda s reke, konjanici u belim plaštovima ispunili su sav prostor između kožolista i borova. U rukama su im bila koplja, ili lukovi prebačeni preko jabuka sedala. Konji su im nestrpljivo kopali zemlju i mahali repovima. Konjanici su stamenije čekali; ovo im neće biti prvi prelazak reke na nepoznatu teritoriju, a ovog puta niko ih u tome neće sprečavati.
Na velikoj čistini iza konjanika bio je karavan Tuata’ana, Putujućeg naroda. Krpara. Skoro stotinu kola, nalik omanjim četvrtastim kućama na točkovima, koje su vukli konji, bolo je oči šarenilom jarkih boja – crvene, zelene, žute i svake druge koju je moguće zamisliti, i to uparenih tako da se to samo krparskom pogledu moglo dopasti. Sami ljudi bili su odeveni u odeću naspram koje su njihova kola delovala utuljeno. Sedeli su na zemlji sakupljeni svi na jednom mestu, i s nekom čudnom spokojnom nelagodnošću posmatrali konjanike. Kada je neko dete počelo tiho da plače, majka ga je brzo umirila. U blizini njih bila je gomila sačinjena od ogromnih mrtvih pasa, oko kojih su već zujale muve. Krpari ni ruku nisu digli da se odbrane, a psi su samo lajali, ali Bornhald nije bio spreman da iskušava sudbinu.
Da bi se motrilo na krpare bila su potrebna svega šestorica ljudi. Čak i ukočenih lica, delovali su posramljeno. Niko među njima nije gledao sedmog čoveka, koji je bio na konju, blizu kola. Beše to koščat čovečuljak velikog nosa, odeven u tamnosivi kaput koji mu je, uprkos dobrom kroju, bio preveliki. Faran, bradata stena od čoveka, ali lak na nogama uprkos svojoj visini i širini, streljao je pogledom svu sedmoricu podjednako. Stotinar je prineo srcu stisnutu pesnicu u čeličnoj rukavici u znak pozdrava, ali sve pričanje je prepustio Bornhaldu.
„Ako bismo mogli da porazgovaramo, gazda Ordejte“, tiho kaza Bornhald. Koščati čovečuljak nagnu glavu i uputi Bornhaldu jedan dug pogled pre no što sjaha. Faren prosto zareža, ali Bornhald tiho reče: „Ne možemo pronaći tri Krpara, gazda Ordejte. Da nisi možda sproveo u delo svoj predlog?“ Prve reči koje je Ordejt izustio kada je video Krpare bile su: »Pobijte ih. Ti ničemu ne služe.“ Bornhald je imao prilike da ubija, ali nikada nije došao ni blizu nemarnosti s kojom je čovečuljak o tome govorio.
Ordejt protrlja svoj veliki nos. „Sad, što bih ja njih ubio? I to pošto si me onako izgrdio kad sam to predložio?“ Njegov lugardski naglasak danas je bio posebno izražen. Izgleda da nije primećivao kako ponekad govori s tim naglaskom, a nekada ne – još jedna njegova osobina koja je uznemiravala Bornhalda.
„Onda si im dopustio da pobegnu, da?“
„Pa, što se toga tiče, jeste da sam dvoje-troje njih odveo malo podalje da vidim šta znaju. Da ne budem uznemiravan prilikom toga, shvataš.“
„Šta znaju? Tako ti Svetlosti, šta bi Krpari mogli da znaju što bi nama koristilo?“
„Ne znaš dok ne pitaš?“ – odvrati Ordejt. „Nisam ih nešto mnogo povredio, i rekao sam im da se odvuku nazad do kola. Ko bi pomislio da imaju petlje da pobegnu kada je toliko tvojih ljudi unaokolo?“
Bornhald shvati da škrguće zubima. Njegova naređenja bila su da požuri što je više moguće ne bi li se sreo s ovim čudakom koji će mu predati dalje naredbe. Bornhaldu se ništa od toga ni najmanje nije svidelo, iako je na obema zapovestima bio pečat i potpis Pedrona Nijala, gospodara kapetana zapovednika Dece Svetla.
Previše je ostalo neizrečeno, uključujući i Ordejtov položaj. Čovečuljak je tu bio da savetuje Bornhalda, a Bornhald je trebalo da sarađuje s Ordejtom. Ostalo je nejasno da li je Ordejt pod njegovim zapovedništvom, a nimalo mu se nisu dopali jaki nagoveštaji kako bi trebalo da postupa po njegovim savetima. Čak je i razlog zašto je toliko Dece odaslato u ovu nedođiju bio nejasan. Da se iskorene Prijatelji Mraka, naravno, i pronese Svetlost; to se podrazumevalo. Ali da blizu polovina legije bude na andorskom tlu bez dozvole – red mnogo stavlja na kocku ako bi vesti o tome stigle do kraljice u Kaemlinu. Premnogo zavisi od svega nekoliko odgovora koje je Bornhald dobio.
Sve se svodilo na Ordejta. Bornhald nije shvatao kako gospodar kapetan zapovednik može da veruje tom čovečuljku podmuklog osmeha, preke naravi i nadmenog pogleda, tako da čovek nikad nije siguran s kakvom osobom priča. I to još da se ne uzme u obzir činjenica kako je imao običaj da usred rečenice menja naglasak. Pedesetorica Dece u Ordejtovoj pratnji bili su natmureni i namršteni. Bornhald u životu nije video toliko loše raspoložene ljude. Mora da ih je Ordejt lično probrao, samo da dobije toliko kiselih i namrštenih lica. S kim si – takav si. Čak mu je i ime bilo neobično. Ordejt je na starom jeziku značilo „crvotočina“. Svejedno, Bornhald je imao sopstvene razloge da bude tu gde je. Budući da mora, sarađivaće s tim čovekom. Ali samo onoliko koliko to bude morao.
„Gazda Ordejte“, reče Bornhald, pazeći da mu glas bude potpuno ravan. „Ova skela je jedini način da se uđe u okrug Dve Reke ili da se iz njega izađe.“ To baš i nije bila istina. Prema mapi koju je posedovao, jedino je ovde bilo moguće preći Taren, a na gornjem toku Maneterendrela, koji je predstavljao južnu granicu ovog kraja, nije bilo gazova. Na istoku su bile močvare i blatišta. Svejedno, mora da je postojao neki put što vodi na zapad, preko Maglenih planina, iako su one bile kraj njegove mape. U svakom slučaju, bio bi to težak put, koji većina njegovih Ijudi ne bi preživela, a on nije imao namere da Ordejtu stavi do znanja da čak i ta mala mogućnost postoji. „Kada dođe vreme da se ode odavde, ako budem otkrio andorske vojnike kako drže ovu obalu, ti ćeš jahati s prvima koji će preći reku. Biće ti zanimljivo da iz prve ruke vidiš teškoću nasilnog prelaska preko ovako široke vode, da?“