Na zidovima hodnika bile su okačene oglasne table, na kojima su se nalazila obaveštenja o dešavanjima na fakultetu, domaćim zadacima, sastancima klubova, kao i reklame za jeftine kreditne kartice i pretplate na časopise, a uz to i ponude za prodaju svih mogućih predmeta od strane studenata i fakulteta, uključujući i oglas nekog jadnika koji se nadao da će mu neko dati novac za staru električnu pisaću mašinu.
Meri je nastavila da korača hodnikom; potpetice njenih cipela udarale su po pločicama. Nikog drugog sem nje nije bilo u hodniku. Čula je zvuk vode u muškom toaletu, ali to ispiranje se obavljalo automatski, kad bi se tajmer uključio.
Vrata koja su vodila do stepeništa bila su od stakla ojačanog žičanom mrežom. Meri je otvorila vrata i počela da se spušta četiri sprata po betonskim stepenicama, našavši se na kraju u prizemlju gde je prešla kratku udaljenost do drugog hodnika koji je takođe bio prazan, sem što je na njegovom suprotnom kraju videla nekog nastojnika kako nešto radi. Zašla je dublje u hodnik, prošla pored stalka sa časopisom kampusa Ekskalibur, i konačno, izašla kroz dvostruka vrata u toplu noć.
Na nebu još nije bilo Meseca. Meri je išla po pločniku, prošla pored nekoliko studenata, ne prepoznavši nikog od njih. Tu i tamo bi slučajno nagazila ponekog insekta i —
Neka ruka ju je stegla preko usta i ona je osetila nešto hladno i oštro na svom grlu. „Nemoj ni da pisneš!“, začula je duboki, hrapavi glas, i osetila kako je neko vuče unazad.
„Molim vas — „, rekla je Meri.
„Ćuti!“ — rekao je muškarac. Nastavio je da je vuče unazad, dok je ona osećala kako joj nož pritiska grlo. Merino srce je udaralo kao ludo. Muškarac je sklonio ruku sa njenih usta i trenutak kasnije ona ju je osetila na svojoj levoj dojci, kako je steže grubo, bolno.
Uvukao ju je u malo udubljenje na mestu gde su se dva betonska zida spajala pod pravim uglom, koje je bilo zaklonjeno od pogleda jednim velikim borom. Okrenuo ju je, pritisnuvši joj čvrsto ruke uza zid, dok ju je svojom levom rukom u kojoj je i dalje držao nož stezao za zglob. Sada je mogla da ga vidi. Nosio je crnu skijašku kapu navučenu preko lica, ali je bilo jasno da je belac — mogla je da vidi u kružnim otvorima oko očiju da mu je koža svetla, a oči plave. Pokušala je da ga udari kolenom u prepone, ali on se izvio unazad i sve što je uspela bilo je da ga je jedva i dotakla.
„Nemoj da mi se odupireš“, čula je njegov glas. Osećala je miris duvana u njegovom dahu i znojave dlanove na rukama kojima joj je stezao zglobove. Muškarac je sklonio ruku sa zida, povukao Merinu, a zatim silovito prislonio i svoju i njenu ruku uz betonski zid, držeći svoju tako da se nož nalazio bliže Merinom licu. Drugom rukom je počeo da otkopčava svoje pantalone, i Meri je začula zvuk pokretanja rajsferšlusa. Osetila je nalet kiseline iz želuca koji joj je ispunio grlo.
„Ja imam ... ja imam AIDS“, rekla je Meri, stežući čvrsto oči, pokušavajući da se na taj način odvoji od svega.
Muškarac se nasmejao, ispustivši hrapavi zvuk u kome se nije osećala ni trunka istinskog smeha. „To znači da nas je dvoje“, rekao je. Meri je osetila kako joj srce preskače, ali je onda pomislila da on, kao i ona, laže. Koliko je žena kojima je ovo već učinio, upitala se. Koliko njih je u očajanju pokušalo da se spase istom ovom laži?
Osetila je njegovu ruku na svom pojasu, a zatim i kako joj otkopčava pantalone i povlači rajsferšlus nadole, a onda i kako joj pantalone spadaju na bedra i njegov penis u erekciji kako je pritiska preko gaćica. Zaječala je i istog trena osetila njegovu ruku na svom grlu kako je steže, zabadajući joj nokte u kožu.
„Ćuti, kučko!“
Zašto niko ne dolazi? Zašto nikog nema? Bože, zašto — Osetila je kako joj rukom svlači gaćice, a zatim i njegov penis kako silom prodire u njenu vaginu. Bol je bio nepodnošljiv; imala je osećaj da joj kida sve iznutra.
Kod silovanja se ne radio seksu, pomislila je Meri, dok su joj se suze sakupljale u uglovima očiju. To je čin nasilja. Zadnjicom je silovito udarala o betonski zid, dok je muškarac pritiskao svoje telo uz njeno, zabijajući se duboko u nju, ponovo i ponovo i ponovo, sa svakim takvim prodiranjem ispuštajući sve glasnije životinjsko stenjanje.
I onda, konačno, sve se završilo. Odvojio se od nje. Meri je znala da mora da pogleda dole, da vidi da li može išta da zapazi što bi pomoglo da ga kasnije identifikuje, da mora da proveri da nije možda obrezan, da mora da pronađe bilo šta što bi pomoglo da to kopile bude osuđeno, ali nije mogla da podnese da ga pogleda. Zabacila je glavu unazad i gledala u tamno nebo, dok joj je sve bilo zamagljeno pred očima ispunjenim suzama.
„Ostani ovde“, rekao je muškarac, dodirujući je nožem po obrazu. „Nemoj ni reč da izustiš i ostani ovde petnaest minuta.“ Zatim je čula kako povlači rajsferšlus na svojim pantalonama, a onda i njegove korake dok se trčeći udaljavao preko travnjaka.
Meri se leđima naslonila na zid, a zatim skliznula dole na betonski pločnik, i sela pritiskajući kolenima bradu. Mrzela je sebe zbog nekontrolisanih jecaja koje je ispuštala.
Posle izvesnog vremena, gurnula je ruku između nogu, a zatim je izvukla i pogledala da bi videla da li krvari; nije bilo krvi, hvala Bogu.
Čekala je da joj se umiri disanje i smiri stomak da bi mogla da ustane a da ne povrati. Zatim je ustala, bolno, polako. Mogla je da čuje glasove, glasove žena, negde u daljini; dve studentkinje su ćaskale i smejale se dok su prolazile. Jedan deo nje je želeo da ih pozove, ali nije mogla da natera sebe da ispusti bilo kakav zvuk.
Znala je da je napolju bar dvadeset pet stepeni, ali joj je bilo hladno, hladnije nego što joj je bilo ikada u životu. Trljala je ruke, pokušavajući da se zagreje.
Bilo joj je potrebno ko zna koliko vremena — pet minuta, pet sati? — da se sabere. Znala je da treba da ode do telefona, da pozove 911, da pozove policiju grada Toronta ili obezbeđenje kampusa ili — znala je sve o tome, čitala je u priručnicima na fakultetu — Centar za žrtve silovanja unverziteta Jork, ali ...
Nije želela ni sa kim da priča, nikoga da vidi, niti je želela da nju iko vidi u tom stanju.
Meri je zakopčala pantalone, duboko udahnula i počela da hoda. Prošlo je nekoliko trenutaka dok nije postala svesna da se nije uputila prema svojim kolima, već da je krenula natrag ka Fakfarson zgradi za prirodne nauke.
Kada je stigla do zgrade, držala se za gelender sve vreme dok se penjala uz stepenice četiri sprata, bojeći se da ga pusti, bojeći se da ne izgubi ravnotežu. Srećom, hodnik je bio prazan kao što je bio i malopre. Stigla je do svoje laboratorije a da je niko nije video i upalila neonsko svetlo.
Nije morala da brine oko toga da li je ostala u drugom stanju. Uzimala je pilule za kontracepciju — to nije bio greh po njenom mišljenju, ali sasvim sigurno jeste bio u očima njene majke — sve otkako se udala za Kolma, a i sada, iako su se rastali, nastavila je da ih uzima, mada je, kako se ispostavilo, imala malo razloga za to. Ali, odlučila je — otići će na kliniku i uraditi test na AIDS, da bi se uverila da se nije zarazila.
Neće prijaviti silovanje; već je znala da to neće učiniti. Koliko puta je samo čitala o ženama koje nisu prijavile da su silovane i psovala ih. Smatrala je da su time izdale sve druge žene, da su pustile monstruma da se izvuče, da su mu pružile šansu da to učine nekoj drugoj — njoj! — ali, sada, sada —
Lako je psovati nekoga kada se ne radi o tebi, kada se to nije dogodilo tebi.
Znala je šta se dešava ženama koje optuže nekog muškarca za silovanje; videla je to bezbroj puta na televiziji. Oni bi pokušali da utvrde da je sve to njena greška, da ona nije pouzdan svedok, da je na neki način dala svoj pristanak, da je nemoralna. „Znači, vi kažete da ste katolkinja, gospođo O'Kejsi — oh, izvinite, vi više ne koristite to prezime, zar ne, otkako ste napustili svog muža Kolma. Sada ste Von, zar ne? Ali, vi ste, profesorko O'Kejsi i dalje u braku, zar ne? Recite ovom sudu, da li ste spavali sa drugim muškarcima otkako ste napustili svog muža?“