Luiz ga je vukla po vodi. Bilo joj je teško da to čini: čovek je bio prilično krupan, a uz to i potpuno obučen, pa je njegova odeća bila natopljena vodom i otežala od nje. Luiz nije imala vremena da obrati pažnju na njegov izgled, ali je uspela da primeti da čovek nije nosio radni kombinezon niti zaštitne čizme. On nije nikako mogao da bude neki od radnika u rudniku nikla, a niti je bio, znala je to, mada je uspela da baci samo jedan pogled na njegovo lice — bio je belac, sa plavom bradom — neko od zaposlenih u NOS.
Pol je čučao na platformi iznad nje. Luiz je videla njegovu glavu koju je gurnuo u vodu; posmatrao je kako mu se Luiz i čovek približavaju. U nekoj drugoj situaciji, Luiz bi prvo izvukla povređenu osobu iz vode pre nego što bi i sama izašla, ali otvor na podu platforme bio je dovoljan za samo jedno od njih, a bilo je potrebno da ona i Pol zajedno izvuku tog krupnog čoveka.
Luiz je pustila čovekovu ruku i proturila glavi kroz otvor, pošto se Pol malo odmakao od njega. Najpre je samo udisala vazduh; bila je iscrpljena od vučenja povređenog čoveka. Zatim je stavila dlanove na mokru platformu i počela da podiže telo i izvlači se. Pol je ponovo čučnuo i pomogao joj da se popne na platformu, a zatim su se oboje okrenuli ka čoveku.
On je već bio počeo ponovo da pluta i da se udaljava od njih, ali je Luiz uspela da ga zgrabi za ruku i vrati do otvora. Zatim su ga ona i Pol s mukom vukli kroz otvor, uspevši da ga napokon izvuku na platformu. Čovek je i dalje krvario; sada je bilo jasno da je povredio glavu.
Pol je odmah kleknuo pored čoveka i počeo da mu daje veštačko disanje, i obraz mu postajao sve blistaviji od krvi svaki put kada bi se okrenuo da proveri da li se čovekove široke grudi podižu.
U međuvremenu, Luiz je uhvatila čoveka za zglob desne ruke i pokušavala da mu napipa puls. Nije ga bilo. Ne, ne, trenutak! Tu je! Napipala je puls.
Pol je nastavljao da diše u čovekova usta, iznova i iznova, i konačno je čovek počeo da se sam bori za vazduh. Zatim je počeo da izbacuje iz sebe vodu i da povraća. Pol mu je okrenuo glavu na stranu, i tečnost koju je čovek izbacivao pomešala se sa krvlju na podu platforme.
Međutim, činilo se da je on i dalje u nesvesti. Luiz, potpuno mokra i gotovo naga i osećajući da joj je hladno od ledene vode, postala je svesna položaja u kojem se nalazi. S mukom se uvukla u svoj kombinezon i povukla rajsferšlus na njemu — Pol ju je posmatrao, znala je to, iako se pravio da je ne gleda.
Proći će još neko vreme pre nego što doktor Montego stigne, pomislila je. NOS se nije nalazio samo na dva kilometra dubine, već i kilometar i dve stotine pedeset metara računajući po ravnoj liniji u odnosu na najbliži lift u oknu broj devet. Čak i da se kabina lifta nalazila na površini — a nije bilo nikakve garancije da je tako i bilo — ipak bi Montegu bilo potrebno dobrih dvadesetak minuta da stigne do njih.
Luiz je pomislila da bi trebalo da skine mokru odeću sa povređenog čoveka. Posegnula je rukom ka prednjem delu njegove košulje boje uglja, ali —
Nije bilo dugmadi. Nije bilo ni rajsferšlusa. Nije joj izgledalo da se radi o puloveru, mada nije bilo kragne i —
Ah, evo ih! Skrivene kopče pružale su se duž gornjeg dela njegovih širokih ramena. Luiz je pokušala da ih otkopča, ali nisu se pomerale. Pogledala je njegove pantalone. Izgledalo joj je da su maslinasto zelene, mada bi sigurno bile mnogo svetlije da su suve. Ali, na njima nije bilo pojasa; umesto njega, niz vezica se pružao duž struka.
Iznenada, Luiz je palo na pamet da je čovek, možda, ozbiljno povređen. Komora za detekciju nalazila se na dubini od trideset metara: ko zna koliko duboko je stigao ili koliko brzo je posle izbio na površinu. Pritisak vazduha na ovoliko velikoj dubini ispod površine zemlje bio je 130 procenata veći od normalnog. U tom trenutku, Luiz nije mogla da zaključi kako bi to moglo da utiče na nekoga, ali je, u svakom slučaju, značilo da čovek sada prima veću koncentraciju kiseonika, a to je, sasvim sigurno, dobro, pomislila je.
Nije ništa više moglo da se učini; mogli su samo da čekaju. Povređeni čovek je disao i puls mu je postajao sve jači. Luiz je, konačno, imala priliku da mu pažljivije pogleda lice. Bilo je široko, ali ne i pljosnato; jagodice su mu bile oštre. Nos mu je bio džinovski, gotovo veličine pesnice. Njegova donja vilica bila je prekrivena gustom plavom bradom, a ravna plava kosa pokrivala mu je čelo. Njegove crte lica donekle su podsećale na istočno-evropske, ali mu je boja kože bila više nalik onoj Skandinavaca, a ne maslinasta. Njegove široko razmaknute oči bile su sklopljene.
„Odakle je mogao da dođe?“ — pitao je Pol, koji je sada sedeo prekrštenih nogu na podu platforme pored povređenog čoveka. „Trebalo bi da ne postoji način da iko siđe ovamo dole, a ipak — “
Luiz je klimnula glavom. „A čak i da je mogao da siđe, kako je uspeo da uđe u zapečaćenu komoru za detekciju?“ Ona zastade, i skloni kosu s očiju — shvativši u tom trenutku da je izgubila mrežicu za kosu dok je plivala u rezervoaru. „Znaš, teška voda je uništena. Ako on i preživi ovu akrobaciju, biće sigurno podignuta optužnica protiv njega zbog toga.“
Luiz je odmahivala glavom. Ko bi, uopšte, mogao da bude ovaj čovek, pitala se. Možda neki fanatični kanadski Indijanac koji smatra da rudnik skrnavi njihovu svetu zemlju. Međutim, čovekova kosa je bila plava, što je prava retkost među Indijancima. Nije bio ni neki mladi obesni šaljivdžija koji je preterao u svojoj šali; činilo se da čovek ima oko trideset pet godina.
Bilo je moguće da je terorista ili protivnik nuklearne energije. Međutim, iako im je Kanadska kompanija za atomsku energiju obezbedila tešku vodu, na ovom mestu nisu obavljana nikakva nuklearna istraživanja.
Ma ko da je, razmišljala je Luiz, ako bude umro od povreda koje je zadobio, sigurno će biti glavni kandidat za dobijanje Darvinove nagrade; ovo je bio klasičan primer za to: osoba koja je uradila nešto toliko nezamislivo glupo da ju je to koštalo života.
Poglavlje 2
Luiz Benoa je začula kako se otvaraju vrata; neko je dolazio na platformu koja se pružala iznad komore za detekciju. „Ovamo!“ — povikala je, dozivajući doktora Montega. „Ovde smo!“
Ruben Montego, Kanađanin porekom sa Jamajke, u svojim kasnim tridesetim, požurio je ka njima. On je brijao svoju glavu — što znači da je bio jedina osoba koja je smela da uđe u NOS bez mrežice za kosu — ali, ipak je, kao i svi ostali, morao da nosi zaštitni šlem. Lekar je čučnuo, okrenuo levu ruku povređenog čoveka ka sebi i —
„Šta je, do đavola, ovo?“ — rekao je Ruben svojim glasom sa jakim naglaskom.
Luiz je videla da je nešto ugrađeno pod kožu povređenog čoveka, na donjem delu ruke iznad zgloba — blještavi pravougaoni ekran dugačak oko osam centimetara, a širok dva. Na ekranu se mogao videti niz simbola, od kojih se onaj koji se nalazio prvi s leve strane menjao jedanput u sekundi. Šest malih kuglica, svaka različite boje, bilo je postavljeno u nizu ispod ekrana, a nešto nalik sočivu nalazilo se na gornjem delu neobične sprave.
„Nekakav moderan sat? — rekla je Luiz.
Ruben je očigledno odlučio da u tom trenutku više ne obraća pažnju na tu misteriju; spustio je svoj kažiprst i srednji prst na čovekovu arteriju. „Puls mu je dobar“, rekao je. Zatim je blago pljusnuo čoveka najpre po jednom obrazu, a zatim i po drugom, pokušavajući da ga povrati iz nesvesti. „Hajde“, rekao je bodreći ga. „Hajde. Probudite se.“