Konačno je čovek počeo da se meškolji. Silovito se zakašljao i na usta izbacio još vode. Zatim je s mukom otvorio oči. Bile su neverovatne zlatno-smeđe boje kakvu Luiz nije nikada videla. Činilo se da mu je bilo potrebno sekund, dva da fokusira pogled, a zatim je širom otvorio oči. Delovao je zapanjeno kada je ugledao Rubena. Okrenuo je glavu i video Luiz i Pola, i na licu mu je i dalje ostao isti izraz šokiranosti. Malo se pomerio, kao da pokušava da pobegne od njih.
„Ko ste vi?“ — pitala je Luiz. Čovek ju je gledao bezizražajno.
„Ko ste vi?“ — ponovo je upitala Luiz. „Šta ste to pokušali da uradite?“
„Dar?“ — rekao je čovek, s upitnom intonacijom u svom dubokom glasu.
„Moramo da ga smestimo u bolnicu“, rekao je Ruben. „Očigledno je dobio gadan udarac u glavu. Moraćemo da ga odvedemo na rentgen.“
Čovek je pogledom prelazio po metalnoj platformi, kao da ne može da poveruje u ono što vidi. „Dar barta dulb tinta?“ — rekao je. „Dar hoolb ka tapar?“
„Koji je to jezik?“ — pitao je Pol Luizu.
Luiz je slegla ramenima. „Možda odžibva?“ — rekla je. U blizini rudnika nalazio se rezervat Indijanaca iz plemena Odžibva.
„Nije“, rekao je Ruben, odmahujući glavom.
„Monta has palap ko“, rekao je čovek.
„Ne razumemo vas“, rekla je Luiz nepoznatom čoveku. „Da li govorite engleski?“ Ništa. „Parlez-vous francais?“ Ponovo ništa.
Pol je rekao: „Nihongo ga dekimasu ka?” Luiz je pretpostavila da to znači: „Da li govorite japanski?“
Čovek ih je ponovo sve redom pogledao, i dalje razrogačenih očiju, ali nije ništa odgovorio.
Ruben se uspravio, a zatim pružio ruku ka čoveku. On je jedan trenutak zurio u nju, a onda je pružio svoju, koja je bila ogromna, s prstima veličine kobasice i izuzetno dugim palcem. Dozvolio je Rubenu da ga povuče i uspravio se. Ruben je onda prebacio jednu ruku preko njegovih širokih pleća, pomažući mu da stoji. Čovek je bio teži od Rubena barem tridesetak kilograma, i to sve čistih mišića. Pol je prišao čoveku s druge strane i takođe ga obgrlio jednom rukom, podupirući ga. Luiz je krenula ispred njih trojice i otvorila vrata kontrolne sobe, koja su se automatski zatvorila kada je Ruben ušao.
Kada su se našli u kontrolnoj sobi, Luiz je obula svoje zaštitne čizme i stavila šlem na glavu, a i Pol je učinio isto. Šlemovi su imali ugrađene svetiljke i štitnike za uši koje su po potrebi mogli da se spuste. Stavili su i zaštitne naočare. Ruben je i dalje imao na glavi svoj šlem. Pol je pronašao još jedan na vrhu metalnog stalka i pružio ga povređenom čoveku, ali pre nego što ga je ovaj uzeo, lekar je odmahnuo rukom. „Ne želim da mu išta pritiska lobanju pre nego što uradimo rentgenske snimke“, rekao je. „Dobro, hajde onda da ga izvedemo na površinu. Kada sam krenuo ovamo, pozvao sam kola hitne pomoći.“
Njih četvoro je izašlo iz kontrolne sobe, prošlo hodnikom i stiglo do prilaznog dela postrojenja. U NOS su stalno održavani uslovi „čiste sobe“ — ali to sada više nije važno, pomislila je tužno Luiz. Prošli su pored vakuumske komore u kojoj se nalazilo nešto nalik tušu koji je usisavao prašinu i prljavštinu sa svih koji su ulazili u NOS. Zatim su prošli pored niza pravih tuševa; svako je morao da se istušira pre nego što uđe u NOS, ali to nije bilo neophodno kada se izlazi napolje. Tu se nalazio pribor za prvu pomoć i Luiz je videla kako je Ruben nakratko bacio pogled na ormarić sa natpisom „nosila“. Međutim, povređeni čovek je hodao prilično dobro, tako da im je lekar dao znak rukom da nastave ka jamskom tunelu.
Upalili su svetiljke na svojim zaštitnim šlemovima i počeli da se s mukom spuštaju niz 1250 metara dug i mračan prašnjavi tunel. Grubo isklesani zidovi od stena bili su poduprti čeličnim šipkama i prekriveni žičanom mrežom; naime, na ovoliko velikoj dubini, s težinom slojeva stena debljine dva kilometra koja ih pritiska, zidovi uklesanog tunela bi pukli da nisu bili ojačani.
Dok su išli tunelom, povremeno nailazeći na delove prekrivene blatom, povređeni čovek je počinjao da hoda sve manje se oslanjajući na njih; bilo je očigledno da je počeo da se oporavlja od muka koje je pretrpeo. Pol i doktor Montego vodili su živu raspravu oko toga kako je čovek mogao da uđe u zapečaćenu komoru. Što se tiče Luiz, ona je bila zaokupljena razmišljanjem o uništenom neutrinskom detektoru i time šta će to značiti za dalje dobijanje sredstava za istraživanje. Čitavim putem jako strujanje vazduha ih je udaralo u lica; naime, ogromni ventilatori neprestano su unutra ubacivali vazduh sa površine.
Konačno su stigli do lifta. Ruben je naredio da ih kabina čeka ovde, na dubini od 6800 stopa — u rudniku su sve mere bile izražene u stopama, bez obzira što je Kanada prihvatila metrički sistem. Lift je bio tu i čekao ih, nesumnjivo na veliku žalost rudara koji su želeli bilo da se spuste u rudnik bilo da izađu iz njega.
Ušli su u kabinu lifta nalik kavezu i Ruben je nekoliko puta pritisnuo signalno dugme kojim je dao znak operateru na površini da pokrene lift. U kabini nije bilo osvetljenja i Ruben, Luiz i Pol su ugasili svetiljke na svojim šlemovima da ne bi jedno drugog zaslepljivali. Jedina svetlost je bila ona koja je dopirala kroz prednji deo lifta iz tunela pored kojih su prolazili i koji su se nalazili na rastojanju od po dve stotine stopa. Pri toj neobičnoj svetlosti nalik stroboskopskoj, Luiz je uspevala da baca pogled na oštre crte lica nepoznatog čoveka i njegove duboko usađene oči.
Dok su se peli sve više i više, Luiz je nekoliko puta osetila kako joj je zapucketalo u ušima. Uskoro su prošli pored nivoa koji se nalazio na 4600 stopa i koji je bio Luizin omiljeni; naime, kompanija Inko je tu gajila drveće koje je trebalo da bude upotrebljeno za projekat ponovnog pošumljavanja okoline Sadberija. Tu je stalno vladala temperatura od 20 stepeni, a zahvaljujući dodatnom veštačkom osvetljenju, sve je izgledalo kao neka čudesna staklena bašta.
Luiz su padale na pamet različite lude zamisli — nalik onima iz Dosijea X-o tome kako je nepoznati čovek mogao da uđe u sferu do koje su vodila čvrsto zabravljena vrata. Ali, zadržala je ova razmišljanja za sebe; ako su Pol i Ruben imali slične uzlete mašte i njima je bilo previše neprijatno da ih naglas izgovore. Na kraju je rekla sebi da, ipak, sigurno mora da postoji neko racionalno objašnjenje.
Lift je nastavljao sa svojim dugim usponom, i činilo se da je čovek povratio kontrolu nad sobom. Njegova neobična odeća bila je još uvek mokra, ali se zahvaljujući strujanju vazduha koji su ventilatori neprestano ubacivali unutra bila već prilično osušila. U jednom trenutku je pokušao da iscedi svoju košulju i nekoliko kapi vode je palo na žuto obojeni metalni pod lifta. Zatim je svojom krupnom šakom začešljao kosu i tada je Luiz na svoje veliko iznenađenje ugledala njegovo čelo i onda je glasno uzdahnula — iako ovaj zvuk nije mogao da se čuje od neprestane buke koju je pravio lift — kada je ugledala po jedan izbočeni luk iznad svakog oka, nalik znaku za restorane Mek Donalds.
Konačno se lift s treskom zaustavio. Pol, Luiz, doktor Montego i nepoznati čovek su izašli i prošli pored male grupe uznemirenih i ljutitih rudara koji su čekali da se spuste u rudnik. Njih četvoro su prešli rampu i ušli u veliku prostoriju u kojoj su radnici svakog dana skidali svoju odeću i presvlačili se u radnu. Dva bolničara hitne pomoći su ih tu čekala. „Ja sam Ruben Montego“, rekao je Ruben. „Ja sam lekar u rudniku. Ovaj čovek se gotovo udavio i dobio je udarac u glavu.“ Dva bolničara i lekar su nastavili da razgovaraju o stanju povređenog čoveka dok su ga žurno izvodili iz zgrade napolje u vreli letnji dan.