„Ne“, rekla je Džasmel. „Daklar Bolbej je bila ženski partner moje majke; određeno je da ona bude moja tabant kada je moja majka umrla. Ali ja sada imam 250 meseci i imam pravo na punoletstvo.“
„Ti pripadaš Generaciji 147?“ — pitala je Sard.
„Da, sudijo.“
Sard se okrenula ka Bolbej koja je i dalje stajala. „Svi iz Generacije 147 su pre dva meseca dobili pravo na ličnu odgovornost. Osim ako ti ne tvrdiš da je tvoja štićenica mentalno nekompetentna, tvoje starateljstvo nad njom se tada automatski završilo. Da li je ona mentalno nekompetentna?“
Bolbej se pušila od besa. Zaustila je da nešto kaže, ali je pomislila da je bolje da ćuti. Spustila je pogled i rekla: „Ne, sudijo.“
„Dobro, onda“, rekla je Sard. „Sedi, Daklar Bolbej.“
„Hvala sudijo“, rekla je Džasmel. „A sada, mogla bih — “
„Samo jedan trenutak“, rekla je Sard. „Bio bi red da si rekla tvojoj tabant da ćeš da se usprotiviš njenoj tužbi.“
Adikor je shvatao zašto je Džasmel ćutala. Da je unapred upozorila Bolbej, ona bi učinila sve što može da je razuveri. Ali Džasmel, koja je posedovala isti šarm kao i njen otac, obratila se sudiji: „Govoriš mudro, sudijo, neću zaboraviti tvoj savet.“
Sard je zadovoljno klimnula glavom i pokazala Džasmel da može da nastavi.
Džasmel je došla do centra dvorane i stala.
„Sudijo Sard, čula si od Daklar Bolbej mnoštvo insinuacija i neosnovanih napada na karakter Adikora Hulda. Međutim, ona jedva i da poznaje tog čoveka. Adikor je bio muški partner mog oca; priznajem da sam ga u vreme Kada dvoje postaje jedno viđala samo na kratko — on ima svog sina, malog Daba, koji je sada ovde, i svoju ženu, Lurt, koja sedi pored Daba. Međutim, ipak, često smo se viđali, mnogo češće nego što su se Daklar i on viđali.“
Džasmel je krenula ka Adikoru i stavila ruku na njegovo rame. „Ja stojim ovde — kćer čoveka za čije ubistvo je Adikor optužen — i kažem da ja mislim da on to nije učinio.“ Zaćutala je, bacila pogled na Adikora, a onda uzvratila pogled sudiji Sard koja je sedela na drugoj strani dvorane.
„Videla si snimak u Arhivi alibija“, ponovo se umešala Bolbej, koja se i dalje vrpoljila na svom sedištu u prvom redu posmatrača. Sudija Sard joj je rukom dala znak da ćuti.
„Jesam“, rekla je Džasmel. „Da, jesam. Znala sam da je moj otac imao povređenu vilicu. Ponekad ga je bolela, pogotovo kada su jutra hladna. Nisam znala kako je zadobio tu povredu — nikada mi to nije rekao — ali je rekao da se to dogodilo jako davno, da se osoba koja je to učinila odmah pokajala zbog toga i da joj je on oprostio.“
Zastala je. „Moj otac je umeo da dobro proceni nečiji karakter. On ne bi bio Adikorov partner da je mislio da postoji i najmanja mogućnost da Adikor to ponovo učini.“ Pogledala je u Adikora, a onda ponovo u sudiju. „Da, moj otac je nestao, ali ja ne verujem da je ubijen. Ako je i mrtav, onda se radi o nesrećnom slučaju. A ako nije — “
„Da li ti misliš da je povređen?“ — pitala je sudija Sard. Džasmel je bila iznenađena; nije bilo uobičajeno da sudija pita nekog za njegovo mišljenje.
„Mogao bi da bude, sudijo.“
Ali Sard je odmahnula glavom. „Dete, ja saosećam sa tobom. Zaista. Znam i previše dobro kako je to izgubiti roditelje. Ali ono što govoriš nema nikakvog smisla. Muškarci su pretražili rudnik u potrazi za tvojim ocem. I žene su pozvane u potragu, iako je bilo Poslednjih pet. I psi su učestvovali u potrazi.“
„Ali, da je on mrtav“, počela je Džasmel, „njegov Pratilac bi i dalje emitovao signal, bar neko vreme. Oni su koristili prenosnu opremu za detektovanje signala i nisu ništa otkrili.“
„To je tačno“, rekla je Sard. „Ali, ako je njegov Pratilac bio namerno onesposobljen ili uništen, onda i ne bi bilo nikakvog signala.“
„Ali, nema nikakvog dokaza — “
„Dete“, rekla je sudija, „i ranije se dešavalo da neko nestane. Ako bi prilike u nečijem životu postale neizdržive, dešavalo se da ta osoba pokvari svoj implant i uputi se u divljinu. Ona bi se tada odrekla svih dobrobiti razvijenog društva i pridružila se nekoj od zajednica koje su izabrale da žive na tradicionalan način, ili bi se, jednostavno, odvojila od svih i živela nomadskim životom. Da li je postojalo išta zbog čega bi tvoj otac poželeo da nestane?“
„Ne“, rekla je Džasmel. „Videla sam ga prošli put u vreme Kada dvoje postaje jedno i bio je dobro.“
„Samo na kratko“, rekla je sudija.
„Molim?“
„Videla si ga samo na kratko.“
Sard je očigledno primetila da je Džasmel podigla obrve. „Ne, nisam pogledala tvoju Arhivu alibija; ti nisi optužena ni za kakav zločin. Ali, malo sam se raspitala; mudro je da sudija to učini kada se radi o nekom slučaju koji je toliko neobičan kao što je ovaj. Ali, pitam te ponovo: da li je postojao bilo kakav razlog da tvoj otac odluči da nestane? Možda se, jednostavno, sakrio dole u rudniku, a onda sačekao dok nije bilo nijednog robota u blizini i popeo se liftom gore.“
„Ne, sudijo“, odgovorila je Džasmel. „Nisam videla ni traga njegove mentalne nestabilnosti, nikakvog znaka da nije srećan — pa, srećan koliko može da bude čovek koji je izgubio svog partnera.“
„Ja garantujem za to“, rekao je Adikor, obrativši se direktno sudiji. „Ponter i ja smo bili veoma srećni zajedno.“
„Sve što ti kažeš je donekle diskutabilno, s obzirom na trenutnu situaciju“, rekla je Sard. „Ali, ponovo ti kažem, ja sam se raspitala i svi sa kojima sam razgovarala su potvrdili ovo što ti govoriš. Ponter nije imao dugove koje nije mogao da vrati, nije imao neprijatelje, nije imao nijedan razlog da napusti svoju porodicu i prekine svoju karijeru.“
„Tačno“, rekao je Adikor, znajući da bi trebalo da ćuti, ali nije mogao da se uzdrži.
„Dakle“, počela je sudija Sard, „ako nije postojao razlog zbog kojeg bi on želeo da nestane i ako nije bio mentalno poremećen, onda se vraćamo na tvrdnju Daklar Bolbej. Da je Ponter Bodit samo povređen ili da je umro prirodnom smrću, timovi koji su krenuli u potragu bi ga pronašli.“
„Ali — “ , zaustila je Džasmel.
„Dete“, rekla je Sard, „ako imaš neki dokaz — ne samo svoje tvrdnje, već pravi dokaz — da Adikor Huld nije kriv, reci nam.“
Džasmel je pogledala u Adikora. Adikor je pogledao u Džasmel. Osim ponekog ko bi se zakašljao ili pomerio na svom sedištu, u prepunoj dvorani je vladala potpuna tišina.
„Pa?“ — pitala je sudija. „Ja čekam.“
Adikor je slegao ramenima gledajući i dalje u Džasmel; više nije imao pojma da li je dobro da ona učini ono što namerava da učini. Džasmel je pročistila grlo, a onda rekla: „Pa, postoji još jedna mogućnost...“
Poglavlje 27
Meri je provela nemirnu noć.
Ruben Montego je u dvorištu imao zvončiće koji zveckaju na vetru. Meri je uvek mislila da bi sve ljude koji drže takve zvončiće trebalo pobiti, ali, s obzirom da je Ruben imao nekoliko ari placa oko kuće, verovatno oni u normalnim okolnostima nisu nikome smetali. Pa ipak, neprestano zveckanje smetalo joj je da zaspi.
Dosta su raspravljali oko toga ko će gde da spava. Ruben je imao bračni krevet u spavaćoj sobi, kauč u radnoj sobi na spratu i još jedan u dnevnoj sobi. Nažalost, ni jedan od kauča nije mogao da se rasklopi i pretvori u krevet. Konačno, složili su se da daju Ponteru krevet; njemu je bio potrebniji nego njima. Ruben je spavao na kauču u radnoj sobi, Luiz na onom u dnevnoj te prve noći, a Meri je spavala u fotelji na rasklapanje koja se, takođe, nalazila u dnevnoj sobi.
Ponter je bio bolestan, ali Hak nije. Meri, Ruben i Luiz su se složili da se smenjuju i da daju lekcije iz jezika implantu. Luiz je rekla da ona, ionako, voli da bude budna noću, tako da su mogli da uče Haka da govori gotovo po ceo dan i noć. Luiz je otišla u Ponterovu sobu nešto pre 10 sati uveče, i vratila se u dnevnu tek kada je prošlo 2 sata posle ponoći. Meri nije bila sigurna da li ju je njen ulazak u sobu probudio ili je već bila budna, ali je znala da bi trebalo da ustane i pomogne Haku da što bolje nauči engleski.