Pol i Luiz su išli za njima i videli su kako lekar, povređeni čovek i bolničari ulaze u ambulantna kola i žurno kreću šljunkom prekrivenim putem.
„A šta sada?“ — pitao je Pol.
Luiz se namrštila. „Moram da pozovem dr Mah“, rekla je. Boni Džin Mah je bila direktor projekta NOS. Njena kancelarija se nalazila na univerzitetu Karlton u Otavi, udaljenoj gotovo 500 kilometara od rudnika. Retko je dolazila u samu observatoriju; svakodnevni poslovi bili su prepušteni postdiplomcima i studentima kao što su bili Luiz i Pol.
„Šta ćeš da joj kažeš?“ upitao je Pol.
Luiz je pogledala u ambulantna kola koja su se udaljavala i u kojima se nalazio čovek kojem tu nije bilo mesto. „Je ne sais pas“, rekla je, polako odmahujući glavom.
Poglavlje 3
A sve je počelo mnogo bezbrižnije.
„Prijatan dan“, rekao je nežno Ponter Bodit, posmatrajući, s glavom naslonjenom na ruku, Adikora Hulda koji je stajao pokraj bazenčića za kupanje.
„Zdravo, pospanko“, uzvratio mu je Adikor, okrenuvši se i naslonivši se svojim mišićavim leđima na stub za češanje. Pomerao se levo-desno. „Prijatan dan i tebi.“
Ponter se nasmešio Adikoru. Voleo je da posmatra kako se pomera; dopadalo mu se da gleda kako mu se mišići na grudima stežu. Ponter nije znao kako bi uspeo da preživi gubitak Klast, svog ženskog partnera, bez Adikorove podrške — mada se i sada dešavalo da se ponekad oseća veoma usamljeno. U vreme Kada dvoje postaje jedno — poslednja takva prilika beše se upravo završila — Adikor bi odlazio da bude sa svojim ženskim partnerom i njihovim detetom. Ponterove kćeri su sve više odrastale i on jedva da ih je i video ovog puta. Naravno, bilo je mnogo starijih žena čiji su muževi umrli. Ali, takve žene, koje su imale mnogo iskustva i bile veoma mudre — žene koje su imale dovoljno godina da mogu da glasaju! — nisu želele da imaju ništa sa nekim ko je toliko mlad kao što je to bio Ponter, koji je tek 447 puta video Mesec.
Pa, ipak, iako one nisu imale mnogo vremena za njega, Ponter je uživao u susretu sa svojim kćerkama, mada —
Sve je zavisilo od toga kako svetlost pada. Ponekad, kada bi joj se sunce našlo iza leđa, Džasmel je bila slika i prilika svoje majke. Tada bi Ponter ostao bez daha; Klast mu je nedostajala više nego što je to mogao rečima da izrazi.
Na drugoj strani sobe, Adikor je punio bazen vodom. Bio je sagnut, zaokupljen mlaznicom, leđima okrenut Ponteru. Ponter je spustio glavu na jastuk u obliku diska i posmatrao ga.
Neki ljudi su opomenuli Pontera da ne bi trebalo da živi sa Adikorom, a sigurno su — Ponter je bio uveren u to — i neki od Adikorovih prijatelja izrazili sličnu vrstu zabrinutosti. To nije imalo nikakve veze sa onim što se dogodilo na Akademiji; jednostavno se radilo o tome da su ljudi smatrali da bi to što rade i žive zajedno moglo da predstavlja nezgodnu kombinaciju. Međutim, iako je Saldak bio veliki grad (imao je više od dvadeset pet hiljada stanovnika podeljenih na Obod i Centar), ipak je bilo samo šestoro fizičara, a od tog broja, tri su bile žene. I Ponter i Adikor uživali su u tome da razgovaraju o svom poslu i da razmatraju nove teorije i obojica su znala da cene to što pored sebe imaju nekoga ko može da razume ono o čemu govore.
Osim toga, njih dvojica su predstavljala dobar spoj i u drugim stvarima. Adikor je voleo rano jutro; u novi dan bi uvek orno jurnuo i uživao je u tome da priprema kupku. Ponter je postajao sve življi kako bi dan odmicao; on je uvek spremao večernji obrok.
Voda je i dalje tekla iz mlaznice; Ponter je voleo da sluša taj zvuk, taj hrapavi šum koji se čuo u pozadini. Zadovoljno je uzdahnuo i sišao s kreveta, osetivši kako mu mahovina koja je rasla po podu golica stopala. Zatim je prišao prozoru i, uhvativši ručice na tankoj metalnoj ploči, povukao kapak učvršćen magnetima za prozorski okvir. Onda je podigao ruku iznad glave i namestio kapak u njegov položaj za dan, zakačivši ga za metalnu ploču postavljenu na tavanici.
Kroz grane drveća videlo se Sunce kako se uzdiže na nebu. Svetlost zaslepi Pontera i on saže glavu, približivši vilicu grudima, tako da mu dvostruki istureni luk iznad obrva zaštiti oči. Napolju je jedan jelen pio vodu iz potoka udaljenog tri stotine koraka. Ponter je ponekad odlazio u lov, ali nikada nije lovio u stambenim delovima grada; ovaj jelen je znao da nema od čega da strahuje — bar ne ovde, i ne od ljudskih bića. U daljini je Ponter mogao da vidi svetlucanje solarnih ploča postavljenih na zemljištu pored susedne kuće.
Ponter glasno reče: „Hak“, obraćajući se svom Pratiocu, ugrađenom implantu, imenom koje mu je sam dao, „kakva je vremenska prognoza?“
„Biće prilično prijatno“, odgovorio je Pratilac. „Najviša temperatura biće 16 stepeni, a najniža, večeras, 9.“ Pratilac je govorio ženskim glasom. Ponter ga je nedavno — sada je shvatao koliko je to bilo glupo — reprogramirao tako da je Pratilac mogao da iskoristi snimak Klastinog glasa, uzet iz njene arhive alibija, kao osnovu za svoj novi glas. Ponter je verovao da će se osećati manje usamljeno ako bude mogao da čuje njen glas, ali, umesto toga, osetio bi kako mu se srce steže svaki put kada bi implant progovorio.
„Nema šanse da će pasti kiša“, nastavio je Pratilac. „Vetar duva brzinom od osamnaest hiljada koraka po desetini-dana.“
Ponter je klimnuo glavom; implantovi skeneri mogli su da lako registruju ovaj pokret.
„Kupatilo je spremno“, začuo je Adikorov glas iza sebe. Ponter se okrenuo i video kako Adikor lagano ulazi u bazen kružnog oblika napravljen u udubljenju na podu. Pokrenu je mešalicu i voda je počela da vri svuda oko njega i onda je Ponter — nag, kao što je to bio i Adikor — krenuo ka bazenu i skliznuo unutra. Adikor je voleo topliju vodu nego Ponter; na kraju su se dogovorili da temperatura vode bude 37 stepeni — ista kao što je temperatura tela.
Ponter je, koristeći golbas četku i svoje dlanove oprao delove Adikorovog tela koje on ili nije mogao sam da dohvati ili je više voleo da to učini Ponter. Zatim je Adikor pomogao Ponteru da se opere.
Bilo je mnogo vlage u vazduhu; Ponter je duboko udahnuo, puštajući vlažan vazduh da mu ispuni sinusne šupljine. Pabo, Ponterov veliki pas smeđo-crvenkaste dlake uđe u sobu. Ona nije volela da se kvasi, pa se zaustavila na nekoliko koraka od bazena. Ali, bilo je jasno da želi da dobije hranu.
Ponter je uputio Adikoru pogled koji je značio: „Šta se tu može?“ i izvukao se iz bazena, dok je sa njega kapala voda po prostirci od mahovine. „U redu, devojčice“, rekao je. „Sačekaj samo da se obučem.“
Zadovoljna što je on shvatio šta ona želi, Pabo je izašla iz sobe. Ponter se udaljio od bazena za kupanje i uzeo gajtan za brisanje. Uhvativši ga za obe ručke, trljao se njime vukući ga s jedne na drugu stranu leđa, a zatim ga je držao za jednu ručku dok je brisao ruke i noge. Ponter se, zatim, pogledao u četvrtastom ogledalu koje je bilo okačeno iznad bazenčića za pranje i koristeći svoje raširene prste, proverio je da li mu je kosa nameštena tako da je podeljena tačno na sredini.
Hrpa čiste odeće stajala je u jednom uglu sobe. Ponter je otišao do nje i počeo da razmatra šta da izabere. U normalnim okolnostima nije mnogo vodio računa o tome šta oblači, ali ako on i Adikor danas budu imali uspeha, jedan od Egzibicionista bi mogao da dođe da ih vidi. Ponter je, napokon, izabrao košulju boje uglja, navukao je na sebe i zakopčao kopče na ramenima, zatvarajući tako široke otvore na gornjem delu rukava. Dobro je učinio što je izabrao ovu košulju, pomislio je. Naime, dobio ju je na poklon od Klast.
Izabrao je i pantalone i obukao ih, uguravši svako stopalo u vrećasti deo koji se nalazio na kraju svake nogavice. Zatim je zategao kožni kaiš na članku i pritegao vezice na stopalima, tako da mu bude udobno.