Adikor je upravo izlazio iz bazena za kupanje. Ponter je bacio pogled na njega, a zatim pogledao displej-ploču na svom Pratiocu. Zaista moraju da krenu; uskoro će stići lebdeći-autobus.
Ponter je krenuo u glavnu sobu. Pabo istog trena potrča ka njemu. Ponter se sagao i počeo da je češe po glavi. „Ne brini, devojčice“, rekao je, „nisam zaboravio na tebe.“
Otvorio je vakuumsku kutiju i iz nje izvadio veliku, punu mesa, kost bizona koja im je preostala od sinoćnje večere. Spustio ju je na pod — prekrivač od mahovine ovde je bio pokriven staklenom pločom tako da može da se lakše očisti — i Pabo je počela da glođe kost. Adikor se pridružio Ponteru u kuhinji i počeo da sprema doručak. Izvadio je dva komada losovog mesa iz vakuumske kutije i stavio ih u lasersku pećnicu, koja se odmah ispunila parom koja je davala ponovo vlažnost mesu. Ponter je počeo da gleda kroz staklo na pećnici, posmatrajući kako se zraci boje rubina ukrštaju i stvaraju složene šare, dok se svaki delić odreska savršeno peče. Adikor je napunio jednu zdelu borovim šišarkama i izvadio vrč sa razblaženim sirupom od javora, a zatim je doneo i upravo pripremljene odreske.
Ponter je uključio voajera, četvrtastu ploču učvršćenu na zidu koja je istog časa oživela. Ekran je bio podeljen na četiri manja kvadrata; na jednom se mogao videti program koji je emitovao Haustov poboljšani Pratilac, na drugom onaj koji je emitovao Talok; u donjem levom uglu mogli su se pratiti prizori iz Gaultovog života, a u donjem desnom oni iz Lulazminog. Adikor je bio, Ponter je to znao, Haustov obožavalac, pa stoga on naredi voajeru da raširi tu sliku preko celog ekrana. Ponter je morao da prizna da kod Hausta uvek ima nečeg zanimljivog — tog jutra se uputio u predgrađe Saldaka gde je petoro ljudi bilo zatrpano kada su se na njih obrušile stene. Ipak, ako neki Egzibicionista bude uspeo da stigne do ulaza u rudnik tog dana, Ponter se nadao da će to biti Lulazma; smatrao je da ona obično postavlja najzanimljivija pitanja.
Ponter i Adikor su seli i na ruke navukli rukavice za jelo. Adikor je izvadio nešto borovih šišarki iz zdele i njima posuo svoj odrezak, a zatim ih dlanom u rukavici ugurao u meso. Ponter se nasmešio; to je bila jedna od onih njemu dragih Adikorovih osobenosti — nije poznavao nikog drugog ko je to činio.
Ponter je uzeo svoj odrezak, koji je još pomalo cvrčao, a zatim je odgrizao veliki komad. Meso je imalo oštar ukus kakav ima samo meso koje nije bilo zaleđeno. Pitao se kako su ljudi uopšte mogli da žive pre nego što je izmišljena vakuumska kutija.
Nešto kasnije, Ponter je video kako se lebdeći autobus spušta pred kućom. Rekao je voajeru da se isključi, a zatim su odložili rukavice za jelo u sonični čistač. Ponter je pomilovao Pabo po glavi i on i Adikor su izašli, ostavivši vrata kuće otvorenim tako da Pabo može da ulazi i izlazi kako joj je volja. Ušli su u lebdeći autobus, pozdravili se sa nekolicinom putnika koji su već bili unutra i krenuli na posao kao da je to dan kao i svaki drugi.
Poglavlje 4
Ponter Bodit je odrastao u ovom delu sveta i celog svog života je znao za postojanje rudnika nikla. Pa, ipak, nikada nije upoznao nekoga ko je sišao u njegove dubine; u rudniku su radili isključivo roboti. Međutim, kada su lekari otkrili da Klast boluje od leukemije, Ponter i ona počeli su da se susreću sa drugim ljudima koji su, kao i ona, imali neku vrstu raka — zbog uzajamne podrške, druženja i razmene informacija. Sastajali su se u kobalant rudnika, koja je, naravno, uveče bila prazna.
Ponter je očekivao da će i drugi koji su pogođeni istom bolešću dolaziti da bi posetili rudnik. Naime, time što bi sišli duboko pod zemlju, sigurno bi bili izloženi neprirodno velikoj dozi radijacije.
Međutim, niko od onih koji su silazili dole u rudnik nije pripadao njihovoj grupi. Ponter je počeo da se raspituje i otkrio je da se radi o jednom izuzetno neobičnom rudniku nikla: nivo radijacije u drevnim granitnim stenama bio je izuzetno nizak.
Zbog toga mu je jedna zamisao pala na pamet. On je bio fizičar i zajedno sa Adikorom Huldom radio je na stvaranju kvantnog kompjutera. Međutim, kvantni registri bili su izuzetno osetljivi na sva spoljašnja ometanja, a najveći problem predstavljali su im kosmički zraci koji su izazivali dekoherenciju.
Ponter je pomislio da im se rešenje problema nalazi tu, gotovo pod nogama. Sa stenama na hiljadu dužina ruke iznad, kosmički zraci više im neće predstavljati problem. Na toj dubini ništa ni toliko malo kao što su neutrini neće moći da se probije i oni neće imati nikakvog uticaja na eksperiment. Ponter i Adikor želeli su da pokušaju.
Delag Boust bio je Glavni upravnik Saldaka; ovaj položaj bio mu je silom nametnut od strane Saveta sedokosih. Naravno, uvek je tako sa Upravnicima: niko ko bi sam odabrao da to predstavlja njegov doprinos društvu ne bi bio podoban da to stvarno i bude.
Ponter je izneo svoj predlog Boustu. Tražio je od njega da mu dozvoli da izgradi postrojenje za kvantne kompjutere duboko u rudniku. Boust je ubedio Savet sedokosih da se složi sa ovom idejom. Ni jedno tehnološki razvijeno društvo ne bi moglo da opstane bez korišćenja metala, ali ovaj rudnik nije uvek bio dobar za očuvanje životne sredine. Svaka prilika da se učini nešto pozitivno dočekana je sa dobrodošlicom.
Tako je sagarađeno postrojenje za kvantne kompjutere. Ponter i Adikor su i dalje imali problem sa jednim neočekivanim izvorom dekoherencije — električnim pražnjenjima koja je izazivao pritisak u stenama koje su se nalazile na toliko velikoj dubini. Međutim, Adikor je verovao da je uspeo da reši ovaj problem i trebalo je da tog dana ponovo pokušaju, faktorišući broj koji je bio veći od svih sa kojim su već pokušavali.
Lebdeći autobus dovezao je Pontera i Adikora do ulaza u rudnik. Bio je divan letnji dan, s nebom svetlo plave boje, baš onakav kakav je Ponterov Pratilac rekao da će biti. Ponter je mogao da oseti miris polena u vazduhu i da čuje žalostive krike ptice gnjurac na jezeru. U ostavi je odabrao jedan štitnik za glavu i pričvrstio ga na ramena, tako da dva po dijagonali ukrštena držača pridržavaju ravnu ploču tako da ona stoji kao neka vrsta ispusta nad njegovom glavom. I Adikor je stavio svoj štitnik.
Lift na ulazu u rudnik bio je cilindričnog oblika. Dva fizičara ušla su u njega i Ponter je nogom pritisnuo dugme za pokretanje.
Lift je započeo svoje dugo spuštanje.
Ponter i Adikor su izašli iz lifta i krenuli dugim hodnikom ka svojoj kvantno-kompjuterskoj laboratoriji. Ona je, naravno, bila sagrađena u delu rudnika u kojem nije bilo dragocenog metala. Išli su ćuteći, u opuštenoj i prijatnoj tišini kakva vlada između dva čoveka koji se poznaju izuzetno dugo.
Najzad su stigli do laboratorije. Činile su je četiri prostorije. Prva je bila majušna odaja u kojoj su jeli; naime, nije imalo nikakvog smisla da se voze liftom celim dugim putem natrag do površine zemlje samo radi obroka. Druga prostorija je bila toalet; dole nije bilo vodovoda, pa su sve otpadne materije morale da se svakog dana iznose napolje. Treća prostorija bila je kontrolna soba u kojoj su se nalazile gomile instrumenata i radni stolovi. Poslednja prostorija bila je jedina velika i bila je to ogromna kompjuterska komora, koja je bila veća od kuće u kojoj su Ponter i Adikor živeli.
Uobičajeni cilj kada se prave kompjuteri je da oni budu što manji; na taj način su vremenska iskrivljenja koja je izazivala brzina svetlosti svođena na najmanju moguću meru. Međutim, Ponterova i Adikorova kvantno-kompjuterska mreža bila je zasnovana na korišćenju kvantno isprepletanih protona kao registara i morao je da postoji način da se uoči razlika između reakcija koje se javljaju simultano zbog ove njihove isprepletanosti i onih koje se javljaju kao rezultat normalne komunikacije brzinom svetlosti između dva protona. Najjednostavniji način da se to učini bio je da se stvori izvesna udaljenost između registara tako da vreme koje je potrebno svetlosti da pređe razmak između dva registra bude moguće lako izmeriti. Stoga su protoni držani unutar magnetno nepropustljivih stubova poredanih na određenom razmaku po celoj komori.