Ponter i Adikor su skinuli svoje štitnike za glavu i ušli u kontrolnu sobu. Adikor je bio praktičar: on je bio taj koji je pronalazio načine da primeni u oblasti softvera i hardvera Ponterove ideje. Seo je za konzolu i počeo da prolazi kroz rutinski postupak neophodan za pokretanje kvantno-kompjuterske mreže. „Koliko još pre nego što budemo spremni?“ — pitao je Ponter.
„Još pola-desetine“, odgovorio je Adikor. „I dalje imam problem sa stabilizacijom registra 69.“
„Da li misliš da će uspeti?“ — pitao je Ponter.
„Ja?“, reče Adikor. „Sigurno.“ Nasmešio se. „Naravno, isto to sam rekao i juče i prekjuče i pre tri dana.“
„Večiti optimista“, odvratio je Ponter.
„Ej“, rekao je Adikor, „kada se stigne ovoliko daleko, nema gde dalje da se ide sem gore.“
Ponter se nasmejao, a onda je prošao kroz lučni prolaz i ušao u prostoriju gde su jeli da bi uzeo tubu s vodom. Nadao se da će današnji eksperiment uspeti. Trebalo je da uskoro bude održano Savetovanje sedokosih i on i Adikor će morati da ponovo objasne kako svojim radom doprinose društvu. Naučnici su obično dobijali odobrenje za ono što predlože — naime, svako je mogao da jasno vidi koliko se zahvaljujući nauci poboljšao život svih — ali, ipak, uvek je predstavljalo veće zadovoljstvo ako možeš da podneseš izveštaj o pozitivnim rezultatima koje si postigao.
Ponter je zubima skinuo plastični poklopac sa tube s vodom i progutao je nekoliko gutljaja hladne tečnosti. Zatim se vratio u kontrolnu sobu, seo za sto i počeo da čita sa lepeze svetlozelenih listova od tanke plastike, pregledajući zabeleške koje je načinio prilikom njihovog poslednjeg pokušaja, povremeno ispijajući po koji gutljaj vode. Bio je leđima okrenut Adikoru koji je bio zaokupljen kontrolama na suprotnom kraju male prostorije. Glavni zid prostorije bio je uglavnom od stakla i kroz njega je mogla da se vidi velika kompjuterska komora, čija je tavanica bila postavljena više, a pod niže, od onih u ostalim prostorijama.
Oni su već bili postigli značajan uspeh sa svojim kvantnim kompjuterom. Prošlih deset-meseci uzeli su kao faktor broj koji je zahtevao 1073 atoma vodonika kao registar — a to je količina koja je mnogo veća od svog vodonika.u svim zvezdama u celoj galaksiji i ima kapacitet veći nego što je kapacitet cele kompjuterske komore, čak i kada bi cela bila ispunjena vodonikom. jedini način da uspeju ako žele da postignu istinske efekte kvantnog kompjutera, bio je da njihov ograničeni broj fizički postojećih registara postoji simultano u višestrukim stanjima postavljenim jedno na drugo.
Na neki način, ovaj predstojeći eksperiment predstavljao je puko povećanje: bio je to pokušaj da se faktoriše još veći broj. Međutim, broj koji je bio u pitanju bio je jedan od neizmerno velikih brojeva koji bi po Digandalovoj teoremi trebalo da bude primaran broj. Nijedan obični kompjuter to nije mogao da testira, ali njihov kvantni kompjuter trebalo bi da bude sposoban da to učini.
Ponter je proverio još nekoliko stranica beleški, a onda otišao do druge kontrolne konzole i izvukao nekoliko operativnih dugmadi, podešavajući delove sistema za snimanje. Želeo je da bude siguran da će svaki delić eksperimenta biti zabeležen, tako da kasnije ne može da bude nikakve sumnje u dobijene rezultate. Kad bi samo —
„Spremni smo“, rekao je Adikor.
Ponter je osetio kako je srce počelo da mu ubrzano kuca. Toliko je silno želeo da ovo uspe, koliko zbog sebe, toliko i zbog Adikora. Ponter je imao mnogo sreće na početku svoje karijere i sada je predstavljao cenjeno ime u svetu fizike. Čak i kada bi danas umro, ostao bi upamćen. Adikor nije bio toliko uspešan. Koliko bi bilo divno za njih obojicu ako bi uspeli da dokažu — ili pobiju; ma koji rezultat da dobiju, biće značajan — Digandalovu teoremu, pomislio je Ponter.
Postojale su dve kontrolne konzole kojima je trebalo rukovati, po jedna na svakoj strani male prostorije. Ponter je ostao kod one kod koje je već i bio, koja se nalazila pored lučnog prolaza kroz koji se ulazilo u prostoriju u kojoj su jeli. Adikor je krenuo ka suprotnom kraju kontrolne sobe. Trebalo je da se sve kontrole nalaze na jednom mestu, ali ovako kako su sada bile postavljene ušteđeno je gotovo 30 dužina ruke skupog prenosnog kabla koji je korišćen za povezivanje registara. Svaka kontrolna konzola bila je učvršćena za zid. Adikor je stajao pored svoje i povukao je onu dugmad koju je trebalo da povuče. U međuvremenu, Ponter je podešavao odgovarajuće kontrole na svojoj konzoli.
„Sve spremno?“ — pitao je Adikor.
Ponter je pogledao niz signalnih lampica na svojoj komandnoj ploči; sve su bile crvene boje, boje krvi, boje zdravlja. „Da.“
Adikor je klimnuo glavom. „Deset otkucaja“, rekao je, počevši sa odbrojavanjem. „Devet. Osam. Sedam. Šest. Pet. Četiri. Tri. Dva. Jedan. Nula.“ Nekoliko lampica se upalilo na Ponterovoj kontrolnoj tabli, pokazujući da registri rade. Teoretski, u vremenskom razmaku od jednog delića otkucaja, svi mogući faktori bi trebalo da budu isprobani, a rezultati primljeni u vidu serije interferencijalnih šema na fotografskom filmu. Običnom kompjuteru koji dekodira ove interferencijalne šeme biće potrebno izvesno vreme da sastavi listu faktora — koja bi, ako Digandal nije bio u pravu i ovaj broj nije primaran, mogla da bude uistinu veoma dugačka.
Ponter je napustio svoju konzolu i otišao da sedne. Adikor je hodao tamo-amo gledajući kroz staklo na redove registara, na svaki od tih stubova od zapečaćenog stakla i čelika koji je sadržao specifičnu količinu vodonika.
Konačno, obični kompjuter je ispustio zvuk kojim je javio da je završio.
U središnjem delu Ponterove kontrolne konzole nalazio se četvrtasti monitor. Rezultati su se pojavili na njemu, ispisani crnom bojom na žutoj pozadini. A rezultati su bili —
„Gristl!“ — opsovao je Adikor koji je stajao pored Pontera, s rukom na njegovom ramenu.
Na displeju je pisalo: „Greška u registru 69; faktorisanje prekinuto.“
„Moramo da ga zamenimo“, rekao je Ponter. „Samo nam stalno pravi probleme.“
„Nije problem u samom registru“, rekao je Adikor. „Radi se o postolju kojim je pričvršćen za pod. Ali, biće potrebno desetina-dana da se napravi novo.“
„Znači, ne možemo ništa da uradimo pre Savetovanja sedokosih?“ — upitao je Ponter. Nije se radovao pomisli da će morati da se pojavi pred starijim građanima i kaže im da ništa nisu pridodali opštem znanju od poslednjeg zasedanja Saveta.
„Ne, osim...“, počeo je Adikor, oklevajući.
„Šta?“
„Pa, problem sa registrom 69 je u tome što vibrira na svom postolju; kopče za pričvršćivanje nisu dobro urađene. Kada bismo uspeli da pronađemo nešto čime bismo ga učvrstili...“
Ponter je počeo da se osvrće po prostoriju. Ništa mu se nije činilo pogodnim za tu svrhu. „A šta misliš o tome da ja odem u kompjutersku komoru i da se naslonim na njega? Znaš, da ga pritisnem svom svojom težinom. Da li će ga to sprečiti da vibrira?“
Adikor se namrštio. „Morao bi da ga držiš veoma čvrsto. Oprema može, naravno, da izdrži izvesno pomeranje, ali...“
„Ja to mogu“, rekao je Ponter. „Ali... da li će moje prisustvo na podu kompjuterske komore izazvati dekoherenciju?“
Adikor je odmahnuo glavom. „Ne. Stubovi sa registrima imaju jaku zaštitu; bilo bi potrebno nešto što sadrži mnogo više radioaktivnosti ili elektriciteta nego što je to ljudsko telo da bi se poremetio njihov sadržaj.“
„Pa, onda?“
Adikor se ponovo namrštio. „Teško da se ovo može nazvati elegantnim rešenjem našeg problema.“