Konačno se lift pojavio i vrata su se otvorila. Nikoga nije bilo unutra. Ponter i Meri su ušli. Čovek koji je rukovao liftom pritisnuo je pet puta signalno dugme, što je značilo da će lift sići dole bez zaustavljanja — i kabina se pokrenula.
Dok se budu nalazili u liftu, neće imati mogućnost da komuniciraju sa kontrolnom odajom u NOS, niti sa bilo kim drugim, sem sa čovekom koji je rukovao liftom, a i njemu su samo mogli da daju znak pomoću signalnog dugmeta. Meri je malo toga rekla Ponteru dok su jurili ovamo, delimično zato što je pokušavala da se koncentriše na upravljanje kolima, a delimično zato što joj je srce tuklo najmanje istom brzinom kojom su kola jurila.
Ali sada je imala više vremena na raspolaganju, jer nisu imali šta da rade sve dok lift ne pređe svoj put od jedne milje i 250 metara. Ponter će istrčati iz lifta čim se on zaustavi na nivou na 6800 stopa i ona to neće moći da mu zameri. Ako ga bude usporavala, možda će mu oduzeti toliko važne minute dok bude prelazio tri četvrtine milje do NOS.
Meri je posmatrala kako se brojke koje su označavale nivoe menjaju. Uostalom, to je bio neverovatan prizor koji nikada pre nije videla, ali ...
Međutim, ovo joj je, verovatno, bila poslednja prilika da razgovara sa Ponterom. Činilo joj se da spuštanje lifta traje jako dugo. A ipak, sati, dani — ili možda čak i godine ne bi bile dovoljni da mu kaže sve što je želela da mu kaže.
Nije znala odakle da počne, ali bila je sasvim sigurna da nikada neće oprostiti sebi ako mu to ne kaže sada i ne objasni mu sve. Uostalom, nije se radilo o tome da će on nestati negde u praistorijskom vremenu; on odlazi u paralelni svet, a ne natrag u prošlost. Sutra će biti sutra i za njega, a i desetogodišnjica dana kada su se sreli biće istog dana na obe Zemlje, iako će on to označiti kao stoti mesec ili nekako slično. Ipak, Meri nije uopšte sumnjala da će se on sećati i biti tužan, pokušavajući da shvati šta je on osećao i šta je ona osećala i šta se dogodilo — ili, bolje rečeno, šta se nije dogodilo — između njih dvoje.
„Pontere“, rekla je. Ovo je izgovorila tiho, a lift je pravio glasnu buku. Možda je nije čuo, pomislila je. Gledao je kroz vrata lifta, odsutno posmatrajući tamne stene koje su brzo promicale dok su se spuštali sve niže i niže.
„Pontere“, rekla je Meri ponovo, ovog puta glasnije.
Okrenuo se ka njoj i podigao obrve. Meri se nasmešila. Prvi put kada je videla njegov upitni izraz lica smatrala ga je uznemirujućim, ali sada se bila navikla na njega. Razlike između njih bile su mnogo manje od sličnosti.
Međutim, ipak, sve vreme je postojao jaz između njih — jaz koji nije bio izazvan time što su pripadali različitim vrstama, već činjenicom da je on bio muškarac. Nije se radilo samo o tome što je on bio muškarac, već što je bio toliko privlačan muškarac: mišićav poput Arnolda Švarcenegera, prekriven dlakama, s bradom, moćan, sirov, a istovremeno nespretan.
„Pontere“, rekla je, izgovorivši njegovo ime po treći put. „Postoji nešto ... postoji nešto što moram da ti kažem.“ Zastala je. Jednim delom je mislila da bi bilo bolje da to ne izgovori, da to ostavi, onako kao što toliko mnogo stvari u životu nikada nije rekla. Osim toga, postojala je mogućnost da kada stignu u kontrolnu sobu NOS — a do toga im je bilo preostalo još dosta minuta, prvo liftom, a onda pešice — vide da se kapija, koja se ne neki magičan način otvorila između njegovog i njenog sveta, ponovo zatvorila, i onda bi ona nastavila da viđa Pontera iz dana u dan, s tim da bi se našla u situaciji da je ogolila pred njim svoju dušu, svoju suštinu, za koju je ona verovala da je oboje poseduju, a on da je niko ne poseduje.
„Da?“, rekao je Ponter.
„Ti si pretpostavljao ...”, počela je Meri, „ja sam pretpostavljala da ma koji poremećaj u kvantnom eksperimentu da te je doveo ovamo da to neće moći da se ponovi i da ćeš ti biti zarobljen ovde zauvek.“ Ponter je polako klimnuo glavom, u polutami.
„Mi smo mislili da ne postoji način da se vratiš Džasmel i Megameg, i Adikoru. Iako sam ja znala da tvoje srce pripada njemu, njima, i da će tako uvek biti, ja sam, takođe, znala da si ti bio odlučio da stvoriš sebi život na ovom svetu, na ovoj Zemlji.“
Ponter je ponovo klimnuo glavom, ali je odvratio pogled od nje. Možda je shvatao kuda ovo vodi, možda je smatrao da ništa više ne treba da se kaže.
Ali ona je morala da mu kaže. Morala je da mu objasni, morala je da mu objasni da se nije radilo o njemu, već da se radilo o njoj.
Ne, ne. To je bilo pogrešno. Nije se radilo ni o njoj. Radilo se o onom zlom čoveku bez lica, onom čudovištu, onom demonu. On je bio taj koji je stao između njih.
„Malo pre nego što smo se sreli“, rekla je Meri, „onog dana kada si ti stigao u Sadberija sam bila....“ Zastala je. Srce joj tuklo kao ludo; mogla je da ga oseti, ali sve što je mogla da čuje bilo je zveketanje lifta.
Lift je prošao nivo na 1200 stopa. Mogla je da vidi jednog rudara u oknu kako ga čeka, dok njegova lampa na zaštitnom šlemu osvetljava kabinu lifta, bez sumnje na kratko se zadržavši na njenom i Ponterovom licu, licu stranca koji je došao iz drugog sveta.
Ponter nije ništa rekao; čekao je, ćuteći, da ona nastavi. I konačno ona je nastavila.
„Te noći“, rekla je Meri. „Ja sam bila...“ Nameravala je da ovu reč izgovori kao da se radi o bilo kojoj drugoj reči, da je izgovori bez ikakvog osećanja, ali nije mogla da ispusti ni glasa. „Ja sam bila... povređena“, rekla je.
Ponter je nagnuo glavu, zbunjen. „Povređena? Žao mi je.“
„Ne, htela sam da kažem da me je povredio ... jedan muškarac.“ Duboko je udahnula. „Bila sam napadnuta u Jorku, u kampusu, noću“ — izlaganje ovih besmislenih pojedinosti odlagalo je trenutak kada će morati da izgovori onu reč, znala je to. Sagla je glavu i gledala u metalni pod lifta zamrljan blatom. „Bila sam silovana.“
Začulo se biiip. Pratilac je znao da to treba da učini glasno da bi se čulo naspram buke koju je stvarao lift. Meri je ponovo pokušala. „Bila sam napadnuta. Seksualno.“
Čula je kako je Ponter glasno uzdahnuo, čak i naspram buke koju je pravio lift. Meri je podigla glavu i potražila pogled njegovih zlaćanih očiju u polutami. Njen pogled je leteo napred-nazad, levo-desno, od jednog do drugog njegovog oka, tražeći njegovu reakciju, pokušavajući da pogodi o čemu on razmišlja.
„Mnogo mi je žao“, rekao je Ponter, nežno.
Meri je pretpostavila da on, ili Hak, misle na „žao mi je“ u smislu izražavanja saosećanja, ali je rekla zato što je to bilo jedino što joj je palo na pamet da kaže: „To nije bila tvoja krivica.“
„Znam“, rekao je Ponter. Sada je na njega bio red da ostane bez reči. Konačno je rekao: „Da li si bila povređena, fizički?“
„Samo malo, ništa ozbiljno, ali..“
„Da“, rekao je Ponter. „Ali.“ Zaćutao je. „Da li znaš ko je to učinio“
Meri je odmahnula glavom.
„Sasvim sigurno su vlasti pregledale tvoju Arhivu alibija i — “ Odvratio je pogled, vrativši ga ponovo na isklesane stene koje su prolazile pored njih. „Izvini.“ Ponovo je zaćutao. „Znači, on će se izvući?“ Ponter je govorio glasno, uprkos delikatnosti teme, tako da bi Hak mogao da čuje njegov glas. Meri je mogla da oseti da je besan.
Uzdahnula je i polako klimnula glavom, tužno. „Verovatno.“ Zastala je. „Ja ... mi nismo o tome razgovarali, ti i ja. Možda ja previše toga pretpostavljam. Na ovoj Zemlji, silovanje se smatra užasnim zločinom. Ne znam — “