„Isto je i u mom svetu“, rekao je Ponter. „Neke životinje to čine, na primer, orangutani, ali mi smo ljudi, a ne životinje. Naravno, s obzirom da postoji Arhiva alibija malo ko je toliko lud da to pokuša, ali kada do toga dođe, s njim se postupa veoma strogo.“
Nekoliko trenutaka je vladala potpuna tišina. Ponter je malo podigao desnu ruku, kao da je hteo da je ispruži i dodirne je, da pokuša da je uteši, ali onda je pogledao u svoju ruku, s izrazom iznenađenosti na licu, kao da ta ruka pripada nekom drugom, a ne njemu, i onda ju je spustio.
Ali onda je Meri pružila svoju ruku i dodirnula njegovu krupnu, nežnu. A zatim je skliznula do njegovih prstiju i on je ponovo podigao ruku i njeni nežni prsti prepleli su se sa njegovim krupnim.
„Želela sam da razumeš“, rekla je Meri. „Postali smo veoma bliski dok si bio ovde. Razgovarali smo o svemu i svačemu. I, pa kao što sam rekla, ti si mislio da se nikada nećeš vratiti kući; mislio si da ćeš morati da ovde stvoriš novi život. Ti me nikada nisi pritiskao, nikada nisi ništa pokušao. Postao si jedini muškarac na celoj ovoj planeti sa kojim mi je bilo prijatno da budem nasamo.“
Ponter ju je nežno stegao svojim krupnim prstima.
„Bilo je prerano“, rekla je Meri. „Da li shvataš? Ja, znam da ti se dopadam i..“ Zastala je. Osećala je da je oči peku. „Žao mi je“, rekla je. „Nije mi se to često dešavalo u životu, ali bilo je muškaraca koji su se zanimali za mene, ali — “
„Ali kada taj muškarac“, rekao je Ponter polako, „nije kao drugi muškarci ...“
Meri je odmahnula glavom i ponovo ga pogledala. „Ne, ne. To nije bilo zbog toga; to nije bilo zbog toga kako ti izgledaš.“
Videla je kako se ukočio. Nije smatrala da je on ružan, ne više, ne sada. Smatrala je da mu lice izražava dobrotu i inteligenciju i saosećajnost i ... da, bio joj je privlačan. Ali ono što je rekla nije ispalo kako treba i pokušavajući da mu to objasni, a da ga ne povredi, tako da neće u budućnosti morati da se pita zašto je ona reagovala onako kako je reagovala na njegov nežni dodir onda kada su posmatrali zvezde, ipak ga je na kraju povredila.
„Želela sam da kažem“, počela je Meri, „da je s tvojim izgledom sve u redu. Zapravo, smatram te prilično — “ Oklevala je, iako ne zbog toga što u to nije verovala, već zato što je retko u svom životu bila toliko otvorena u odnosu prema nekom muškarcu — „privlačnim.“
Ponter se tužno nasmešio. „Ja baš i nisam, znaš, privlačan. Bar ne po merilima mog naroda.“
„Nije mi važno“, rekla je Meri iznenada. „Nije mi uopšte važno. Ja ne mogu da zamislim da me ti smatraš privlačnom, ja sam ... ja sam ono što se ovde zove običnom. Za mnom se ne okreće previše muškaraca, ali ...“
„Ja te smatram veoma privlačnom“, rekao je Ponter.
„Da smo imali više vremena“, rekla je Meri. „Da sam ja imala više vremena, znaš, da ono prevaziđem.“ Ne, bila je sigurna da to nikada ne bi uspela da prevaziđe, ali — „Stvari.. stvari bi možda bile drugačije između nas.“ Ispravila se i bespomoćno slegla ramenima. „To je sve. Želela sam da to znaš. Želela sam da razumeš da mi se ... da mi se dopadaš.“
Jedna luda misao joj je proletela kroz glavu. Da su stvari zaista bile drugačije — da je ona stigla u Sadberi kao normalna osoba, umesto kao oštećena — možda Ponter ne bi sada ovako jurio da se vrati svom starom životu, u svom svetu. Možda ...
Ne. Ne, to bi bilo previše, on je imao Adikora, on je imao decu.
A uostalom da su stvari bile drugačije, možda bi ona bila spremna da krene s njim, kroz kapiju, u njegov svet. Uostalom, ona nije imala nikog ovde i —
Ali stvari nisu bile drugačije. Stvari su bile upravo onakve kakve su bile.
Lift je stao i zvono se oglasilo, označavajući da se vrata otvaraju.
Poglavlje 45
Iznenada među Gliksinima je zavladalo uzbuđenje. U početku, Adikor nije mogao da zaključi šta se dešava, ali je onda shvatio da neko dolazi u prostoriju valjkastog oblika i da se spušta niz one duge merdevine koje su već videli. Široka leđa te osobe bila su okrenuta ka sočivu kamere na robotu; verovatno se radi o vođi Gliksina, koji je došao da proceni ovu neobičnu situaciju, pomislio je Adikor. Ako je efekat bio isti na drugoj strani, onda se njima, sasvim sigurno, činilo da robot visi zakačen na kabl koji dolazi niotkuda.
Gliksini koji su se videli u prvom planu davali su znak rukom pridošlici da se približi. I on je to činio, trčeći prilično brzo. Robot se njihao na kraju kabla, dok ga je Dern vukao sve više i više, ali onda je Adikor krajičkom oka ugledao na monitoru lice osobe koja je upravo stigla.
„Da! Neverovatno! Divno!“
Adikoru je srce zalupalo kao ludo. To je bio Ponter! Bio je obučen u neobičnu odeću Gliksina i nosio je na glavi jedan od onih plastičnih predmeta u obliku kornjačinog oklopa, ali nije bilo nikakve sumnje. Ponter Bodit je bio živ i zdrav!
„Derne!“ — povikao je Adikor. „Stani! Spusti robota dole!“
Džasmel je glasno uzdahnula i zatapšala rukama od oduševljenja. Adikor je brisao suze iz očiju.
Ponter je pojurio ka robotu. Nagnuo je malo glavu na stranu i Adikoru je bio potreban jedan trenutak da shvati šta to Ponter čini: posmatrao je oznaku proizvođača na robotu, potvrđujući samom sebi da je to zaista robot koji potiče iz njegovog sveta. Ponter je onda podigao pogled u pravcu sočiva kamere, široko se osmehnuvši.
„Zdravo“, rekao je Ponter. Bila je to prva reč u zbrci koja je vladala koju je Adikor razumeo. „Zdravo, prijatelju! Mislio sam da sam te zauvek izgubio! Ko gleda ovo, pitam se? Adikor, nesumnjivo. Užasno si mi nedostajao.“
Zastao je, a onda su mu dvojica Gliksina nešto rekla: jedan od onih sa svetlom kožom i čovek tamne kože koji je prvi uhvatio robota.
Ponter se okrenuo prema kameri. „Nisam siguran šta bih sada trebalo da uradim. Vidim kabl kako dolazi niotkuda, ali da li je bezbedno da se popnem uz njega? Mogu li... “ — glas mu je za trenutak zadrhtao — „mogu li da se vratim kući?“
Adikor je skrenuo pogled sa ekrana i pogledao u Derna koji se vratio u kontrolnu odaju. Dern je slegao ramenima. „Čini se da je robot prošao na drugu stranu potpuno neoštećeno.“
„Ti ne znaš koliko dugo ćeš moći da držiš kapiju otvorenom“, rekla je Džasmel, „ili da li ćeš biti u stanju da je ponovo otvoriš ako se zatvori. On treba da prođe odmah.“
Adikor je klimnuo glavom. „Ali kako da mu to saopštimo?“
Džasmel je odlučno rekla: „Znam kako.“ Požurila je niz stepenice i zakoračila u kompjutersku komoru, a onda došla do mesta gde je kabl nestajao u otvoru na podu. Džasmel je stavila ruku na kabl, a onda ju je spuštala duž kabla sve dok vrhovi njenih prstiju, a onda i celi prsti, pa zatim i šaka i na kraju donji deo ruke nisu nestali. Kada je cela ruka do ramena prošla, ona je gurnula i glavu na drugu stranu i jednostavno viknula — Adikor i Dern su mogli da je čuju, ali samo kroz zvučnik na monitoru; nikakav zvuk nije dopirao iz kompjuterske odaje — „Tata! Dođi kući!“
„Džasmel, dušo!“ — povikao je Ponter, podigavši pogled. „Ja — “
„Dođi odmah!“ — odgovorila je Džasmel. „Ne možemo da znamo koliko dugo možemo da držimo ovo otvorenim. Samo idi za kablom; upotrebi te merdevine tu da bi se popeo do njega. Pod kompjuterske odaje je na pola dužine ruke iznad moje glave; ne bi trebalo da imaš problema da stigneš.“
Džasmel je zatim vratila glavu na svoju stranu i počela da trči po kompjuterskoj komori.
Na monitoru su mogli da vide da su se svi uzmuvali; bilo je jasno da niko nije bio spreman za ovo. Dva čoveka su otišla da donesu merdevine koje je Džasmel tražila. Jedan od muškaraca je čvrsto zagrlio Pontera, a Ponter mu je oduševljeno uzvratio zagrljaj — izgleda da se Gliksini nisu prema njenu loše odnosili, pomislio je Adikor.