„Ali bi moglo da uspe?“
Adikor je klimnuo glavom. „Pretpostavljam da vredi pokušati. Bolje nego da odemo pred Savet praznih ruku.“
„Dobro“, rekao je Ponter odlučnim glasom. „Hajde da to učinimo.“ Adikor je klimnuo i Ponter je otvorio vrata koja su razdvajala ostale tri prostorije od ogromne kompjuterske komore u kojoj su se nalazili stubovi sa registrima. Zatim je sišao stepenicama i zakoračio na pod komore od uglačanog granita koji se nalazio na istom nivou kao i laserski zraci. Ponter se kretao pažljivo po podu, jer se već jednom ranije dogodilo da se okliznuo kada je tuda prolazio. Kada je stigao do registra 69, spustio je jednu ruku na njegov zaobljeni vrh, a zatim preko nje i drugu, a onda pritisnuo svom snagom. „Možeš da počneš!“ — povikao je Ponter.
„Deset“, uzviknuo je Adikor. „Devet. Osam. Sedam.“
Ponter se trudio da drži ruke nepomično. Koliko je mogao da vidi, cilindrični registar nije uopšte vibrirao.
„Šest. Pet. Četiri.“
Ponter je duboko udahnuo, pokušavajući da se smiri. Zatim je zadržao dah.
„Tri. Dva. Jedan.“
Idemo, pomislio je Ponter.
„Nula!“
Adikor je čuo kako je staklo snažno zvečalo dok je gledao kroz njega u kompjutersku komoru. „Pontere!“ — viknuo je. Pojurio je ka staklenom zidu.“Pontere!“
Ali, nije bilo ni traga od Pontera.
Adikor je povukao ručicu za otvaranje vrata i —
Vuuuš!
Vrata su se širom otvorila, istrgnuvši ručicu iz Adikorove ruke dok je snažan nalet vazduha iz kontrolne sobe projurio pored njega u kompjutersku komoru; nalet je bio toliko jak da Adikor umalo nije pao s licem nadole niz malo stepenište. Vazduh iz kontrolne sobe i rudnika oko nje silovito je ulazio u kompjutersku komoru kao da je — kao da je vazduh koji se pre toga nalazio u njoj bio potpuno, na neki način, isisan. Adikoru je zapucketalo u ušima.
„Pontere! — viknuo je ponovo kada je nalet vazduha oslabio, ali, iako je prostorija bila velika, stubovi sa registrima koji su bili poredani tako da čine ogromnu mrežu, bili su uski i nije bilo nikako moguće da se Ponter nalazi iza nekog od njih.
Šta se to dogodilo, pitao se Adikor. Ako su se stene obrušile negde u rudniku, i ako se iza njih nalazila oblast sa niskim pritiskom, možda...
Međutim, seizmički senzori bili su postavljeni po celom kompleksu i oni bi ispustili miris u znak upozorenja ovde u kompjuterskoj laboratoriji da se dogodio bilo kakav sličan poremećaj.
Adikor je pojurio preko granitnog poda. „Pontere!“ — povikao je ponovo. „Pontere!“
Nigde na podu nije bilo nikakve pukotine; Ponter nije mogao da propadne kroz zemlju. Adikor je na drugom kraju prostorije mogao da vidi registar broj 69, onaj koji je Ponter pridržavao. Bilo je očigledno da nema Pontera, ali je Adikor pojurio ka registru bez obzira na to, tražeći bilo kakav trag, i —
„Gristl!“ Adikor je osetio kako mu se tlo izmiče pod nogama. Pao je s treskom na leđa na pod od granita. Pod je bio prekriven vodom, velikom količinom vode. Odakle se stvorila ta voda, upitao se Adikor. Ponter je malopre pio iz tube, ali Adikor je bio siguran da je završio s tim pre nego što je ušao unutra. A sem toga, na podu je bilo mnogo više vode nego što može da stane u tubu; bilo ju je toliko da bi moglo da se napuni nekoliko kofa.
Voda — ako je to, uopšte, i bila voda — činila se čistom; bila je bistra. Adikor je prineo svoj mokri dlan licu i pomirisao. Nije imala nikakav miris.
Adikor je liznuo tečnost.
Nije imala nikakav ukus.
To jeste bila voda, očigledno. Čista, obična voda.
Dok mu je srce udaralo, a u glavi tutnjalo, Adikor je izašao da donese neku posudu u koju je mogao da sipa ovu vodu. To je bio jedini trag koji je imao.
Odakle je ta voda došla?
I gde je, za ime sveta, Ponter?
Poglavlje 5
Šta je-?
Potpuna tama.
I — voda! Ponter Bodit je osećao da su mu noge mokre i —
Tonuo je sve više; voda mu je prekrivala telo najpre do pasa, zatim do grudi, a onda je stigla sve do vilice.
Ponter je počeo da silovito udara nogama.
Oči su mu bile širom otvorene, ali nije mogao ništa — apsolutno ništa! — da vidi.
Mlatarao je rukama dok se vukao kroz vodu. Udahnuo je vazduh.
Šta se dogodilo? Gde sam?
U jednom trenutku nalazio se u kvantno-kompjuterskoj laboratoriji, a u sledećem —
Tama — potpuno tama. Ponter je pomislio da je možda oslepeo. Eksplozija je to mogla da izazove; toliko duboko pod zemljom uvek je postojala opasnost da dođe do pucanja stena, a i iznenadna provala podzemne vode bila je moguća.
Još neko vreme se kretao kroz vodu, zamahujući rukama, a onda je ispružio prste na nogama, pokušavajući da napipa dno, ali —
Nije bilo ničega, ničega. Samo voda. Mogao je da se nalazi na rukohvat daleko od dna, ali čak i hiljadu puta toliko. Palo mu je na pamet da bi mogao da zaroni i proveri gde je dno, ali ako bude plivao u toj tami bez tračka svetlosti, mogao bi da izgubi osećaj o tome šta je gore, a šta dole i da ne uspe da se vrati na vreme na površinu.
Progutao je gutljaj vode dok je pokušavao da nogama napipa dno. Voda je bila bez ikakvog ukusa; pretpostavljao je da bi trebalo da podzemna voda bude slankasta, a činilo se da je ova voda potpuno čista, kao da je prečišćena.
I dalje je udisao vazduh. Srce mu je tuklo kao ludo, i —
Želeo je da može da otpliva do neke ivice, ma gde da se ona nalazi.
Iznenada, začula se prigušena tutnjava, svuda oko njega.
A onda ponovo, nalik nekoj ogromnoj životinji koja se budi, nalik —
Kao da se nešto nalazi pod velikim pritiskom, pomislio je. Napokon je osetio da u plućima ima dovoljno vazduha i da može da vikne.
„U pomoć!“ — povikao je Ponter. „U pomoć!“
Glas mu je čudno odzvanjao, kao da se nalazi u zatvorenom prostoru. Zapitao se da li je moguće da se i dalje nalazi u kompjuterskoj laboratoriji. Ali, ako je tako, zašto Adikor ne odgovara na njegovo dozivanje?
Nije smeo da tu ostane, znao je to. Mada još uvek nije osećao iscrpljenost, uskoro će je osetiti. Mora da pronađe nešto na šta može da se popne, ili nešto u vodi na čemu bi mogao da pluta i —
Tutnjava se ponovo začula, sada glasnija, neumoljiva.
Ponter je počeo da pliva udarajući nogama poput psa. Kad bi bilo makar malo svetlosti! Plivao je kako mu se činilo veoma kratko i —
Užasan bol! Ponter je udario glavom u nešto tvrdo. Okrenuo se i ponovo počeo da se kreće vukući se kroz vodu, osećajući sve veći bol u rukama i nogama, ispruživši napred jednu ruku sa raširenim prstima, dlana okrenutog napred. Ma šta da je bilo to u šta je udario, bilo je tvrdo i toplo — nije se radilo o metalu ili staklu. I bilo je potpuno glatko, možda malo zaobljeno i —
Ponovo se začula tutnjava, koja je dopirala iz —
Srce mu poskoči i on oseti kako mu se oči još više šire, ali nije mogao ništa da vidi u toj neprozirnoj tami.
Činilo se da tutnjava dopire iz čvrstog zida koji se nalazio ispred njega.
Počeo je da pliva u suprotnom pravcu, dok je buka sve više rasla, dostižući već toliku jačinu da je mislio da će mu bubne opne pući.
Gde sam?
Zvuk se i dalje pojačavao. On je nastavljao da pliva i —
Auh! Boli!
Udario je drugi tvrdi, glatki zid. Ovo sigurno nisu zidovi u kompjuterskoj laboratoriji, pomislio je; oni su prekriveni mekom tkaninom koja prigušuje svaki zvuk.
Vuuuš!