Iznenada, voda oko Pontera je počela da se pokreće, da kulja i da ga nosi sa sobom, i on se osećao kao da se nalazi u pobesneloj bujici. Ponter je duboko udahnuo, progutavši i nešto vode zajedno sa vazduhom, a onda —
Onda oseti kako ga nešto tvrdo udara sa strane po glavi i po prvi put otkako je ovo ludilo počelo on ugleda svetlost: zvezde su mu za-svetlucale pred očima.
A onda ponovo zavlada tama, i tišina —
Ništa više.
Adikor Huld se vratio u kontrolnu sobu, odmahujući zapanjeno glavom u potpunoj neverici.
Ponter i on su bili prijatelji od pamtiveka. Obojica su pripadali Generaciji 145 i upoznali su se još dok su studirali na Naučnoj akademiji. Ali za sve to vreme on nikada nije primetio da je Ponter sklon neslanim šalama. Osim toga, ovde nigde nije mogao da se sakrije. Propisi o protivpožarnoj zaštiti nalagali su da u prostorijama koje se nalaze na površini postoje brojni izlazi, ali ovde dole pod zemljom to je bilo praktično nemoguće. Jedini izlaz koji je postojao nalazio se u kontrolnoj prostoriji. Neka kompjuterska postrojenja imala su dodatne podove koji su pravljeni da bi se prekrili kablovi, ali ovde su svi kablovi bili postavljeni spolja i pružali su se po podu od uglačanog granita.
Adikor je posmatrao kontrole; nije gledao kroz staklo u kompjutersku odaju. Pa ipak, nikakav bljesak svetlosti nije mu privukao pažnju. Da je Ponter ispario u vazduhu, sasvim sigurno bi se osetio miris dima, ili ozona. Ali nije bilo ničeg ni sličnog tome. On je jednostavno nestao.
Adikor se sručio na stolicu — Ponterovu stolicu — zapanjen.
Nije znao šta da učini; bukvalno mu ništa nije padalo na pamet. Bilo mu je potrebno nekoliko otkucaja da sredi misli. Mora da obavesti Gradsku vlast da je Ponter nestao; moraju da organizuju potragu, ipak postoji mogućnost — neznatna! — da se zemlja otvorila i da je Ponter propao, možda u neko drugo okno, na drugom, nižem, nivou rudnika. A u tom slučaju on je, možda, povređen.
Adikor je ustao sa stolice.
Doktor Ruber Montego, dva bolničara i povređeni čovek prošli su kroz pokretna staklena vrata i ušli u Urgentnu službu Zdravstvenog centra Sent Džozef koji je pripadao Regionalnoj bolnici Sadberi.
Ispostavilo se da je dežurni lekar u Urgentnoj službi Sik pedesetih godina sa turbanom boje žada na glavi. „Šta nije u redu?“ — upitao je.
Ruben je pogledao pločicu s imenom na kojoj je pisalo: dr N.Sing. „Doktore Sing“, rekao je, „ja sam Ruben Montego, lekar u rudniku Krejton. Ovaj čovek se skoro udavio u rezervoaru sa teškom vodom i zadobio je, kao što možete da vidite, povredu glave.“
„U rezervoaru sa teškom vodom?“ — rekao je Sing. „Gde — “
„U Neutrinskoj observatoriji“, odgovorio je Ruben.
„Ah, da“, rekao je Sing. Okrenuo se i zatražio da donesu invalidska kolica, a onda je ponovo pogledao povređenog čoveka i počeo da nešto zapisuje u bolnički karton. „Neobičan oblik tela“, rekao je. „Izuzetno izražen luk iznad očiju. Razvijeni mišići, veoma široka ramena. Kratki udovi i — pogledajte! — šta je ono tamo?“
Ruben je odmahnuo glavom. „Ne znam. Izgleda da mu je to ugrađeno ispod kože.“
„Veoma neobično“, rekao je Sing. Pogledao je u čoveka. „Kako se osećate?“
„On ne govori engleski“, rekao je Ruben.
„Ah“, odvratio je Sik. „Pa, dobro, njegove kosti će da govore umesto njega. Hajde da ga pošaljemo na rentgen.“
Ruben Montego je šetao tamo-amo po odeljenju, povremeno razgovarajući sa jednim lekarom kojeg je poznavao. Konačno, Singu su javili da su rentgenski snimci gotovi. Ruben se nadao da će ga Sing iz kolegijalnosti pozvati da krene s njim, i, zaista, Sing mu je dao znak rukom da ga prati.
Povređeni čovek se i dalje nalazio u prostoriji s rentgen-aparatom, verovatno zato što je postojala mogućnost da Sing zatraži da se uradi još snimaka. Sedeo je u invalidskim kolicima, delujući uplašenije, pomislio je Ruben, čak i od sasvim male dece kada se nađu u bolnici. Radiolog je zakačio snimke, koji su bili urađeni tako da prikazuju lobanju spreda i sa strane, na osvetljenu ploču i Sing i Ruben su prišli da bi ih proučili.
„Da li vidite ovo?“ — tiho je upitao Ruben.
„Neverovatno“, odvratio je Sing.
„Neverovatno.“
Lobanja je bila dugačka — mnogo duža nego što je uobičajeno — sa okruglom izbočinom na zadnjem delu, tolikom da je gotovo izgledala kao punđa. Dvostruki luk iznad obrva bio je veoma izražen, a čelo nisko. Sinusne šupljine su bile džinovske, sa neobičnim trouglastim izbočinama. Ogromna donja vilica koja se videla na dnu snimka, otkrivala je ono što spolja nije moglo da se vidi zbog gustih dlaka: čovek uopšte nije imao bradu, vilica je bila potpuno ravna. Takode se mogla videti i pukotina između poslednjeg kutnjaka i ostatka vilice.
„Nikada nisam video nešto slično ovome“, rekao je Ruben.
Sing raširi svoje smeđe oči. „Ja jesam“, rekao je. „Ja jesam.“ On se okrenuo da bi pogledao čoveka koji je i dalje sedeo u invalidskim kolicima, mrmljajući nešto nerazumljivo. A onda je Sing ponovo počeo da posmatra te sivkaste, poput duha, slike. „Ovo je nemoguće“, rekao je Sik. „Nemoguće.“
„Šta?“
„To ne može da bude...“
„Šta, doktore Sing, pobogu — “
Sing je podigao ruku. „Ne znam kako je ovo moguće, ali...“
„Da?“
„Ovaj vaš pacijent...“, počeo je Sing, glasom u kome se osećala zapanjenost, „on je.... izgleda, Neandertalac.“
Poglavlje 6
„Laku noć, profesorko Von.“
„Laku noć.Vidimo se sutra.“ Meri Von je bacila pogled na sat. Bilo je pet minuta do devet uveče. „Čuvaj se.“
Mlada studentkinja se nasmešila. „Hoću“, rekla je. Zatim je izašla iz laboratorije.
Meri ju je posmatrala kako odlazi, sećajući se sa žaljenjem kako je nekada i sama bila vitka kao što je Darija sada. Meri je imala trideset osam godina, nije imala dece i bila je već dugo razdvojena od svog muža.
Meri se vratila proučavanju auto-radiografskog filma, na kojem se očitavao nukleotid za nukleotidom. DNK koju je proučavala bila je uzeta od goluba-selice u Muzeju prirodnih nauka Fild; poslata je tu, na univerzitet Jork, da bi se videlo da li može da bude urađen kompletan lanac. Iako su drugi to već pokušavali da urade, nisu uspeli, jer je DNK bila previše oštećena, ali Merina laboratorija je bila poznata po tome da je uspešnija od bilo koje druge laboratorije u rekonstruisanju stare oštećene DNK.
Nažalost, lanac se, ipak prekinuo; nije postojao način da se utvrdi iz ovog uzorka koji niz nukleotida je prvobitno bio prisutan. Meri je protrljala prstom koren nosa. Moraće da izdvoji još DNK iz uzorka goluba, razmišljala je, ali je bila previše umorna da bi to učinila te večeri. Pogledala je na sat na zidu; bilo je devet sati i dvadeset pet minuta.
Još nije bilo previše kasno; mnoga od večernjih predavanja leti su se završavala u devet sati, tako da će sigurno biti dosta ljudi koji se vrzmaju naokolo. Kada bi ostala da radi posle deset sati, Meri bi obično pozvala nekog iz obezbeđenja kampusa da je otprati do automobila. Međutim, sada joj se to činilo nepotrebnim budući da još nije bilo previše kasno. Meri je skinula mantil bledo zelene boje i okačila ga na čiviluk na vratima. Bio je avgust; u laboratoriji je vazduh bio rashlađen, ali napolju je i dalje bilo prilično vruće. Još jedna topla, neprijatna noć nalazila se pred njom.
Meri je ugasila svetla u laboratoriji; jedna od neonskih šipki je zatreperila nekoliko puta pre nego što se ugasila. Zatim je zaključala vrata i krenula hodnikom koji se pružao duž drugog sprata, prošavši pored automata sa pepsi-kolom (kompanija Pepsi je platila unverzitetu Jork dva miliona dolara da bi bila jedini prodavač bezalkoholnih pića u kampusu).