Brin ju je dugo gledao u oči. Potom je pročistio grlo, odgurnuo stolicu, ustao i zaobišao sto sa suprotne strane. Uskomešaše se i seljani; muškarci se nakašljaše kao i njihov lord, a žene počeše da mrmljaju između sebe. Brin stade pred Min. „Kako se zoveš, devojko?“
„Min, moj lorde.“ Čula je Sijuanino prigušeno negodovanje, pa brže dodade: „Serenla Min. Svi me zovu Serenla, moj lorde.“
„Mora da ti je majka bila vidovita“, nasmeši se on. Nije prvi koji se tako poneo čuvši njeno ime. „Imaš li šta da izjaviš, Serenla?“
„Samo to da mi je jako žao, moj lorde, i da zaista nismo krive. Dalin je sve počinio. Molim za milost, lorde.“ Ovo nije ličilo ni na šta naspram Leanine molbe – ništa je i ne bi moglo nadmašiti – ali bilo je najbolje što je mogla ponuditi. Usta joj behu suva kao i ulica ispred vrata. Šta ako je zaista odlučio da ih obesi?
Klimnuo je glavom i prišao Sijuan, svejednako zagledanoj u pod. Uhvatio ju je rukom za bradu i podigao joj glavu da je pogleda u oči. „A kako je tvoje ime, devojko?“
Sijuan otrže glavu od njegove ruke i koraknu nazad. „Mara, moj lorde“, prošapta ona. „Mara Tomanes.“
Min tiho zaječa. Sijuan je očito bila prestravljena, ali je u isto vreme prkosno gledala muškarca. Min je čudilo što još nije naredila Brinu da ih smesta pusti na slobodu. Upitao ju je želi li nešto da izjavi, na šta je slabašnim šapatom odrično odgovorila; ipak, sve vreme ga je gledala kao da je vlast zapravo njena. Možda je umela da pazi na jezik, ali svakako nije umela da pazi na oči.
Nešto potom, Brin se okrenu. „Vrati se među svoje prijateljice, devojko“, oslovio je Leanu, prilazeći ponovo svojoj stolici. Vratila im se, a na licu joj se jasno videlo nezadovoljstvo, i nešto što bi Min kod svakog drugog nazvala zlovoljom.
„Evo moje odluke.“ Brin se uopšteno obratio prostoriji. „Zločini su ozbiljni, i ništa što sam čuo nije izmenilo te činjenice. Ako se trojica ljudi ušunjaju u tuđu kuću samo da bi ukrali po svećnjak, a jedan od njih nasrne na vlasnika, sva trojica su podjednako krivi. To se mora nadomestiti. Gazda Neme, platiću ti da ponovo izgradiš štalu i nadoknaditi cenu šest krava.“ Oči krupnog seljaka se ozariše, ali Brin dodade: „Karalin će ti izbrojati novac čim se bude uverila da su troškovi dobro procenjeni. Čujem da su ti neke krave u poslednje vreme bile jalove.“ Vitka žena u sivom zadovoljno klimnu glavom. „Za udarac u glavu, dajem ti jednu srebrnu marku. Ne žali se“, nepokolebljivo kaza čim je Nem zaustio. „Megan ume i gore od toga da te istuče kad se napiješ.“ Okupljeni se nasmejaše, podstaknuti Nemovim ljutim, posramljenim pogledom i Meganinim mrkim pogledima usmerenim na muža. „Takođe, povratiću ti svotu ukradenu iz kese. Čim Karalin utvrdi koliko je u njoj bilo.“ Nem i njegova supruga bili su podjednako razočarani, ali držali su jezik za zubima; očigledno su dobili koliko im i sleduje. Min oseti tračak nade.
Brin nasloni laktove na sto i okrenu se prema njoj i ostalim dvema. Njegove mirne reči svezaše joj stomak u čvor. „Vas tri ćete raditi za mene, za uobičajenu platu u svakom poslu koji vam bude dat, sve dok mi se ne vrati novac koji sam potrošio. Ne pomišljajte da sam popustljiv. Ako položite uverljivu zakletvu, nećete biti pod stražom, i možete raditi moje kućne poslove. Ako ne, sleduju vam polja, i neprekidan nadzor. Poljski poslovi se manje plaćaju, ali to je na vama da odlučite.“
Usplahireno je preturala po umu, tražeći najslabiju moguću zakletvu koja bi bila dovoljna. Nije volela da krši reč ni pod kojim uslovima, ali nameravala je da nestane čim joj se ukaže prva prilika, bez prevelike griže savesti.
Izgledalo je kao da i Leana razmišlja o tome, ali Sijuan skoro bez oklevanja kleče i prekrsti dlanove preko srca. Oči joj behu svezane sa Brinovim, a izazov u njima ne beše nimalo blaži. „Tako mi Svetlosti i nade u spasenje i ponovno rođenje, zaklinjem se da ću ti služiti na koji god način želiš, i koliko god želiš; u protivnom, neka mi Tvorac zauvek okrene leđa i neka mi tama proguta dušu.“ Iako je to izgovorila zadihanim šapatom, nastupila je mrtva tišina. Nije postojala snažnija zakletva, osim one koju žene polažu kada stupaju među Aes Sedai, one koja uz pomoć Štapa zakletve postaje deo krvi i mesa.
Leana zapanjeno pogleda Sijuan, pa i sama kleče na kolena. „Tako mi Svetlosti i nade u spasenje i ponovno rođenje...“
Min se grčila u očajanju, tražeći neki drugi izlaz. Niža zakletva od njihove zacelo bi je odvela na polja, gde bi je neprestano nadgledali, ali ova zakletva... Učili su je da je kršenje tih reči bezmalo ravno ubistvu. Ali nije bilo izlaza. Zakletva, ili ko zna koliko godina kulučenja u polju, uz noći pod ključem. Svalila se kraj njih dve i promrmljala iste reči, ali u sebi je vrištala. Sijuan, potpuna budalo! U šta si me sad uplela? Ne smem ostati ovde! Moram biti uz Randa! Oh, Svetlosti, pomozi mi!
„Dobro“, odahnu Brin nakon poslednje reči. „Nisam ovo očekivao, ali uistinu je dovoljno. Karalin, molim te povedi gazda Nema i proceni njegovu štetu. Isprati usput i sve prisutne, osim njih tri. Uredi im prevoz do mog poseda. S obzirom na okolnosti, mislim da čuvari neće biti potrebni.“
Vitka žena ga razdraženo pogleda, ali za tren oka pokrenu uskomešanu masu ljudi ka izlazu. Admer Nem i njegovi muški rođaci držali su se blizu nje, a Admerovo lice beše obojeno gramzivošću. Žene Nemovih nisu izgledale ništa manje pohlepno, samo što su usput uputile i pokoji mrzak pogled Min i ostalim dvema, koje su, dok se prostorija praznila, i dalje klečale na podu. Min se činilo da neće uspeti da se podigne na noge. Ista misao joj se vrtela po glavi. Oh, zašto, Sijuan? Ne smem da ostanem ovde. Ne smem!
„Niste prve izbeglice koje ovuda prolaze“, kaza Brin kad su i poslednji seljani izašli. Zavalio se u stolicu i odmerio ih. „Ali nikad nismo imali tako čudnu trojku kao što ste vi. Jedna Domanka. Jedna Tairenka?“ Sijuan odsečno klimnu glavom. Ona i Leana ustadoše; tanana, preplanula žena nežno obrisa kolena, a Sijuan jednostavno stade. Min se ustetura i stade kraj njih. „A ti, Serenla?“ Opet se nazirao osmeh na njegovom licu. „Odnekud iz zapadnog Andora, ukoliko razaznajem naglasak.“
„Baerlon“, promrmlja ona, pa se prekasno ugrize za jezik. Neko je mogao znati da Min dolazi iz Baerlona.
„Nisam čuo da je neko do sada imao povoda da beži sa zapada“, reče on ispitivačkim tonom. Nije progovarala, te on to ostavi po strani. „Pošto odradite svoj dug, bićete dobrodošle u moju službu. Život ume biti grub prema onima koji izgube dom, a uboga postelja služavke je ipak bolja od spavanja u grmlju.“
„Hvala, moj lorde“, umiljato reče Leana, praveći takav naklon da je čak i u gruboj haljini za jahanje izgledao kao deo nekog plesa. Min ponovi njene reči, teške kao olovo; nije se naklonila, da je noge ne bi izdale. Sijuan je jednostavno mirovala i gledala u Brina ne progovarajući.