Elaida čvršće steže šaku oko ešarpe. Ništa joj se nije poznavalo na licu, ali oči joj behu užarene. Teškoće sa saldejskom vojskom su rešene. Barem je, što je iznenađujuće, Memara pripadnica Crvenih. Ali nisu čak ni zatražile njeno mišljenje. Teškoće su rešene. Čak ni jeziva mogućnost da je neka Aes Sedai uplela prste u nestanak Panarha – pod uslovom da to nije bila samo još jedna od hiljade malo verovatnih priča dolutalih sa zapadne obale – nije mogla da skrene Elaidine misli s toga. Aes Sedai behu rasute od Aritskog okeana do Kičme sveta, a od Plavih se uvek svašta moglo očekivati. Pre manje od dva meseca, sve su klečale pred njom i zavetovale se na pokornost otelotvorenju Bele kule, a sada su, i ne pogledavši u njenom pravcu, samostalno donele odluku.
Amirlinina radna soba nalazila se na nižim spratovima Bele kule; pa ipak, ta prostorija je bila srce Kule, baš kao što je sama koštanobela Kula bila srce ogromnog ostrvskog grada Tar Valona, u zagrljaju reke Erinin. A Tar Valon je bio, ili je bar trebalo da bude, srce čitavog sveta. Ova soba je pripovedala o moći kojom su raspolagala pokolenja žena koje su tu boravile – pod od uglačanog crvenog kamena s Maglenih planina, veliki kamin od zlaćanog kandorskog mermera, zidovi obloženi svetlim, neobično šarenim drvenim rezbarijama nepoznatih ptica i zveri, starim više od hiljadu godina. Visoki lučni prozori što vode do balkona nad ličnim Amirlininim vrtom bili su uokvireni kamenom sjajnim poput bisera, jedinstvenim u svetu, izbavljenim iz nekog neznanog grada koji je pri Slamanju sveta progutalo Olujno more. Prostorija prepuna moći, odsjaj Amirlin na čiju su svirku poigravali prestoli skoro tri hiljade godina. A nisu je ni pitale za mišljenje.
Ovakve greške su se događale prečesto. Što je najgore – i možda najgorče od svega – ugrozile su njen autoritet i ne pomišljajući na njega. Znale su kako je došla do ešarpe, i da se to ne bi dogodilo bez njihove pomoči. I sama je bila izuzetno svesna toga. Ali su one preterale u onome što su podrazumevale. Uskoro će povodom toga nešto biti učinjeno. Ali ne još.
Dala je svoj pečat sobi, koliko je to bilo moguće, opremivši je pisaćim stolom ukrašenim duborezom tri vezana prstena i teškom stolicom na čijem je naslonu bio u slonovaču utisnut Plamen Tar Valona, poput velike snežne suze nad njenom tamnom kosom. Tri altaranske lakirane kutije behu pažljivo postavljene na sto, u podjednakim razmacima. U jednoj od njih čuvala je najfinije primerke iz svoje zbirke rezbarenih figurica. Na prostom stubiću kraj jednog zida držala je belu vazu s crvenim ružama od kojih je čitava soba slatko mirisala. Otkad je stekla titulu nije bilo kiše, ali Moć je bila korisna i cvetovima. Oduvek je volela cveće. Cveće se može veoma lako skresati i naučiti da služi lepoti.
Bile su tu i dve slike, okačene tako da ih može videti čim podigne pogled. Ostale su izbegavale da gledaju prema njima; od svih koje su došle u Elaidinu radnu sobu, samo je Alvijarin kratko skrenula oči na njih.
„Ima li novosti o Elejni?“, snebivljivo upita Andaja. Mršava, pticolika ženica, naoko stidljiva uprkos licu Aes Sedai, bila je druga Siva; po izgledu ne previše sposobna posrednica, ali uistinu jedna od najboljih. U njenom glasu još uvek se osećao tarabonski naglasak. „Ili možda o Galadu? Ako Morgaza dozna da smo joj izgubile posinka, može biti da će početi da zapitkuje i o svojoj kćeri, zar ne? A ako otkrije da smo izgubile i kćer naslednicu, Andor nam se može zatvoriti baš kao i Amadicija.“
Neke žene odmahnuše glavom – nije bilo vesti, a Džavindra progovori: „Jedna Crvena sestra postavljena je u kraljevsku palatu. Nedavno je dobila zvanje, tako da se još ne vidi da je Aes Sedai.“ Govorila je, zapravo, kako ta žena još nije poprimila večitu mladolikost koju donosi dugogodišnje koriščenje Moći. Kada bi neko pokušao da proceni starost ma koje od okupljenih žena, mogao bi promašiti za dvadeset, pa čak i za četrdeset godina u pojedinim slučajevima. „Uprkos tome, dobro je uvežbana, snažna i pronicljiva. Morgazina pažnja je usmerena ka prestolu Kairhijena.“ Nekoliko prisutnih se promeškolji na stolici, a Džavindra, kao da shvata da se približila opasnim temama, brže-bolje nastavi: „Uostalom, zaokuplja je i novi ljubavnik, lord Gebril.“ Ionako tanane usne još više joj se skupiše. „Potpuno je opijena tim čovekom.“
„Upravo on i okreće njenu pažnju ka Kairhijenu“, prozbori Alvijarin. „Tamošnje prilike su skoro podjednako loše kao tarabonske i araddomanske; svaka se Kuća upinje ka Sunčevom prestolu, a vladaju glad i nemaština. Morgaza će ponovo uspostaviti red, ali osiguravanje prestola će potrajati. Dok ne dovrši te poslove, neće imati snage da brine o drugome, čak ni o kćeri naslednici. Takođe, naložila sam jednoj službenici da joj povremeno šalje pisma; vešto podražava Elejnin rukopis. Morgaza će biti mirna sve dok ponovo ne ovladamo njome.“
„Barem joj sina još držimo u šaci“, nasmeši se Džolina.
„Teško se mož' reći da Gavina išta drži“, odreza Teslina. „Ti njegovi Omladinci zapodevaju čarke sa obe strane reke. Koliko našom, toliko i svojom voljom on postupa.“
„Dovešćemo mi njega u red“, kaza Alvijarin. Elaida je sve više mrzela njenu nenarušenu smirenost.
„Kad smo već kod Belih plaštova“, ubaci Danela, „ispostavilo se da Pedron Nijal u tajnosti pregovara sa Altarom i Murandijom, ne bi li pripojio njihovu zemlju Ilijanu. To bi sačuvalo i jedne i druge od pohoda Saveta Devetorice.“
Vrativši se s ruba propasti na bezbedno tle, žene s druge strane stola nastaviše da naklapaju, da sude neće li možda pregovori gospodara kapetana zapovednika doneti previše uticaja Deci Svetlosti; i da li bi valjalo da ih Kula prekine i zauzme njihovo mesto.
Elaidine usne se iskriviše. Kula je, u čitavoj svojoj istoriji, iz nužde često bila na oprezu – previše je bilo uplašenih, previše nepoverljivih – ali se ona sama nikada nije bojala nikoga i ničega. Sada se bojala.
Uperila je pogled u slike. Prva se sastojala od tri drvene ploče na kojima beše predstavljena Bonvin, poslednja od Crvenih proglašena za Amirlin Tron, pre hiljadu godina; žena zbog koje od tada više nijedna Crvena nije nosila ešarpu. Sve do Elaide. Bonvin, visoka i gorda, rukovodi Aes Sedai i iskorišćava Artura Hokvinga; Bonvin, prkosna, na belim zidinama Tar Valona, pod opsadom Hokvingove vojske; najzad Bonvin ponižena, na kolenima, lišena ešarpe i štapa pred Dvoranom Kule, jer je umalo dovela Kulu do propasti.
Mnoge su se čudile Elaidinoj naredbi da se ovaj triptih iznese iz skladišta, gde je ležao prekriven prašinom; premda nijedna nije otvoreno postavila pitanje, šaputanja nisu mimoišla Elaidu. Nisu razumele da je neophodan večiti podsetnik na cenu neuspeha.
Druga slika bila je savremenija, na raspetom platnu, preslikana sa crteža nekog uličnog umetnika s dalekog zapada. Unosila je još veći nemir među Aes Sedai koje bi je videle. Dva muškarca se bore među oblacima, kao da lete nebom, a umesto oružja vitlaju munjama. Jedan ima plameno lice. Drugi je mlad i visok, crvenkaste kose. Taj mladić je sejao strah; čak je i Elaida škrgutala zubima pred njim. Nije znala nagoni li je na to bes ili bojazan da će početi da cvokoće. Ali strahom se može, i mora ovladati. Vlast je najvažnija.
„Onda smo završile“, zaključi Alvijarin i polako ustade sa stolice. Druge se povedoše za njom, ispraviše haljine i šalove, spremne da pođu. „Očekujem da za tri dana...“
„Jesam li vam dopustila da odete, kćeri?“ Ovo behu prve reči koje je Elaida izgovorila otkad ih je pozvala da posedaju. Iznenađeno su je pogledale. Iznenađeno! Neke pođoše natrag ka stolicama, ali nimalo užurbano. Bez ijedne reči izvinjenja. Nije smela dozvoliti da dođe do ovoga. „Pošto ste već ustale, tako ćete i ostati sve dok ne završim.“ Ovo je na tren zbunilo žene koje već behu napola sele, ali Elaida nastavi sve dok se nisu oprezno uspravile. „Nisam čula da pominjete potragu za onom ženom i njenim saputnicima.“