„Kako se u Andoru kažnjava spaljivanje tuđe štale?“, upita Min.
„Ako budemo imale sreće“, odgovori Sijuan ne pomerajući se, „išibaće nas nasred seoskog trga. Ako ne budemo, bičevaće nas.“
„Svetlosti!“, huknu Min. „Kako to možeš nazvati srećom?“ Sijuan se okrenu na bok i podupre se laktom. Ona beše jaka žena, ne baš lepa, ali više nego zgodna; izgledala je svega koju godinu starija od Min, ali te oštre plave oči imale su zapovedničku snagu, nedoličnu pukom devojčurku – optuženici pred sudom neke zabiti. Sijuan je ponekad bila ista kao Logan kada se zanese; možda čak i gora. „Kada se šibanje završi“, kaza glasom koji je korio Min zbog gluposti, „biće završeno, i moći ćemo da nastavimo put. Time gubimo manje vremena nego ijednom drugom kaznom koje se mogu setiti; neuporedivo manje nego, na primer, vešanjem. Mada mislim da do toga neće doći, po onome što znam o andorskom zakonu.“
Min za tren obuze razdražljiv smeh; bila je na ivici suza. „Vreme? Kako smo krenule, vreme je jedino čega imamo napretek. Kunem se, prošle smo kroz sva sela od Tar Valona dovde i nismo našle ništa. Ni tračak, ni šapat. Mislim da se uopšte i neće okupiti. A sada nastavljamo peške. Čula sam, Logan je poveo konje sa sobom. Nemamo konje, zarobljene smo u ovoj staji, i sama Svetlost zna šta nas čeka!“
„Pripazi malo na imena“, resko prošapta Sijuan i značajno pogleda prema krzavim vratima, pred kojima beše stražar. „Ako mnogo blebećeš, sama ćeš se zaplesti u mrežu i ostati bez ribe.“
Min se namršti, delom jer joj Sijuan beše dodijala izrekama tairenskih ribara, a delom zato što je ta žena imala pravo. Do sada su bile brže od rđavih glasova – možda su bili bliže smrtonosnim nego rđavim – ali neke vesti su umele da prelete i po sto milja na dan. Sijuan se predstavljala kao Mara, Leana kao Amaena, a Logan je uzeo ime Dalin, pošto ga je Sijuan ubedila da je Gvair budalast izbor. Min je još uvek smatrala da niko neće prepoznati njeno ime, ali Sijuan ju je uporno nazivala Serenla. Čak im ni Logan nije znao prava imena.
Prava nevolja bila je to što Sijuan nije nameravala da odustane. I posle čitavih nedelja potpunog neuspeha, pa još i ovoga sada, svaki pomen polaska ka Tiru – što je bio razuman predlog – naišao bi na tako olujno negodovanje da bi i sam Logan ustuknuo. Što je duže bezuspešno tragala, Sijuan je postajala sve netrpeljivija. A i ranije je bila toliko tvrdoglava da je mogla glavom tucati kamen. Min beše dovoljno mudra da zadrži ovu poslednju misao za sebe.
Leana konačno dovrši rad na haljini i obuče je preko glave, pa prebaci ruke preko leđa da zakopča dugmad. Min nije razumela zašto se toliko trudi; lično je mrzela svaki vid šivenja. Leanina haljina je sada bila malo otvorenija, videlo se malo više poprsja, i možda malo uža tu i oko kukova. Ali zašto, na ovakvom mestu? Niko je neće pozivati na ples u ovoj uzavreloj staji.
Leana zatim izvuče iz Mininih bisaga drvenu kutiju punu boja, pudera i koječega, koju je, zahvaljujući Laras, Min bila prinuđena da ponese na put. Imala je nameru da sve to baci, ali nekako je uvek zaboravljala. U poklopcu kutije nalazilo se usađeno ogledalce; za koji časak, Leana poče da radi na svom licu, koristeći četkice od zečjeg krzna. Nikada ranije nije pokazala zanimanje za ove stvari. Sada je, izgleda, bila na muci, jer joj četka od crnog drveta i mali češalj od slonovače nisu bili dovoljni da uredi kosu. Čak se i požalila da nema čime da zagreje gvožđe za kovrdžanje kose! Njena crna kosa je, otkada traje Sijuanina potraga, poprilično porasla, ali ipak nije dosezala do ramena.
Min ju je gledala još neko vreme, pa upita: „Šta sito naumila, Le... Amaena?“ Nije pogledala u Sijuan. Umela je da pazi na jezik; ali trenutno je, pored zarobljeništva i predstojećeg suđenja, živa izgarala. Vešanje ili javno šibanje. Kakav izbor! „Jesi li odlučila da očijukaš s nekim?“ Ovo je bilo namereno kao šala – Leana je uvek bila ozbiljna i pribrana – nešto što bi je malo razvedrilo, ali odgovor beše neočekivan.
„Da“, odsečno kaza Leana, zureći u ogledalo široko otvorenih očiju; radila je nešto s trepavicama. „A ako mi to uspe kod pravog čoveka, možda ćemo prebrinuti šibanje ili šta već. Možda ću nam, u najmanju ruku, umanjiti kaznu.“
Min se ukoči, na pola puta da ponovo obriše znoj s čela – kao da se sova upravo izjasnila kako želi da postane ševa – ali Sijuan jednostavno ustade, ravno pogleda Leanu i mirno upita: „Otkud to?“
Da se Min kojim slučajem našla pred Sijuaninim pogledom, ispovedila bi, činilo joj se, sve, pa i ono čega se ne seća. Kada se Sijuan tako usmeri na tebe, počinješ da se klanjaš i da činiš kako ti je rečeno, a da i ne shvatiš kako. Tako je bilo čak i sa Loganom – doduše, bez naklona.
Leana lagano pređe četkicom preko jagodica na obrazima i proceni ishod gledajući u ogledalce. Na tren je skrenula pogled prema Sijuan, ali šta god da je ugledala, nije promenilo njen večiti, razgovetni ton. „Moja majka je, znate, bila trgovkinja, najvećim delom krznima i drvetom. Jednom sam gledala kako pomućuje um nekom lordu iz Saldeje, dok joj na kraju nije prodao celogodišnju zalihu drveta po duplo nižoj ceni od one koju je želeo. Teško da je shvatio šta se desilo dok nije stigao kući. A možda nije ni tada. Kasnije joj je poslao narukvicu od mesečevog kamenja. Domanske žene ne zaslužuju toliko loš ugled – izgradili su ga uštogljeni glupači, prikupljajući glasine – ali ponešto od tog ugleda je i zasluženo. Učila sam od majke i tetaka, baš kao i moje sestre i rođake.“
Potom je odmerila sebe i odmahnula glavom, da bi se vratila ličkanju sa uzdahom. „Ali bojim se da sam bila ovoliko visoka već na svoj četrnaesti imendan. Kolena i laktovi na sve strane, kao neko preraslo ždrebe. I tako, čim sam naučila da hodam bez saplitanja, otkrila sam...“ Duboko je uzdahnula, „...otkrila sam da će me život skrenuti sa staze trgovanja. Sada sam izgubila i to. Krajnje je vreme da upotrebim znanje koje stekoh pre toliko godina. S obzirom na okolnosti, ne mogu zamisliti bolje vreme ili mesto.“
Sijuan je pronicljivo prouči. „To nije razlog. Barem ne ceo. Govori.“
Leana ljutito baci četku natrag u kutiju i usplahireno odvrati: „Ceo razlog? Ne znam šta je ceo razlog. Samo znam da mi je potrebno nešto u životu čime ću zameniti – ono što sam izgubila. Ti si mi lično rekla da u tome leži jedina nada za život. Meni osveta nije dovoljna. Znam da su tvoji ciljevi neophodni, možda čak i ispravni, ali neka mi Svetlost pomogne, ni to mi nije dosta. To me ne obuzima tako kao tebe. Možda sam to prekasno shvatila. Ostaću s tobom, ali to mi nije dovoljno.“
Gnev je počeo da isparava dok je zatvarala bočice i vraćala ih na mesto, iako je to činila žustrije nego što je neophodno. Sada je blago mirisala na ruže. „Znam da koketiranjem neću ispuniti prazninu, ali ispuniću bar jedan prazan tren. Možda će mi biti dovoljno da budem ono za šta sam rođenjem određena. Naprosto, ne znam. Ovo nije ništa novo; oduvek sam želela da budem poput majke i tetaka; iako sam odrasla, ponekad sam sanjarila o tome.“
Leanino lice postade zamišljeno, i poslednji predmet bi položen u kutiju znatno mirnije. „Mislim da sam uvek osećala kako nosim masku, kako je jačam toliko da zamenjuje moju prirodu. Bilo je tu ozbiljnih obaveza, ozbiljnijih od trgovine; kada sam otkrila da je sve moglo teći drugačije, već je bilo prekasno. Pa, s tim je sad svršeno. Već pre nedelju dana razmišljala sam da započnem s Loganom, radi vežbe. Ali dugo nisam pokušavala, a mislim da je on od onih muškaraca koji traže više obećanja nego što nudiš i očekuju da ih sve ispuniš.“ Najednom se blago nasmešila. „Majka mi je uvek govorila: ako se to dogodi, napravila si strašno lošu procenu; ako ne možeš natrag, moraćeš da zaboraviš na ponos i bežiš, ili da platiš cenu i zapamtiš pouku.“ Osmeh joj postade vragolast. „Moja tetka Resara bi rekla: plati cenu i uživaj.“