Min je mogla samo da odmahne glavom. Kao da se Leana preobratila u neku drugu ženu. Kako samo govori o.J Iako je sve jasno čula, nije mogla da poveruje. Međutim, Leana je zaista izgledala drugačije. I pored toliko dugog rada četkicama, na licu joj ne beše nijednog vidljivog traga boje ili pudera, ali usne joj ipak behu punije, jagodice izraženije, oči krupnije. I inače je bila više nego lepa žena, ali sada je bila petostruko lepša.
Ali Sijuan nije završila. „Šta ćeš raditi ako se ispostavi da je ovaj lord isti kao Logan?“ tiho prozbori.
Leana se pridiže na kolena, napregnuta, i proguta knedlu pre nego što progovori. Glas joj ipak beše savršeno miran. „Kakav bi tvoj izbor bio, između ovakvih mogućnosti?“
Gledale su se netremice, i tišina poče da se rasteže. Pre nego što je Sijuan stigla da odgovori – ako je uopšte nameravala; Min je jedva čekala da čuje – lanci i katanac zazveketaše s druge strane vrata. Druge dve žene se polako pridigoše na noge i mirno pokupiše bisage, ali Min poskoči, žaleći što nema nož pri ruci. Može li se poželeti nešto gluplje, pomisli ona. Samo bih se uvalila dublje u nevolje. Nisam ja nikakva krvava junakinja u priči. Čak i da zaskočim stražara...
Vrata se otvoriše i jedan muškarac u dugom kožnom kaputiću zapreči cela vrata. Teško da bi ijedna mlada devojka mogla da mu se usprotivi, čak i uz pomoć noža. Možda ni sekira ne bi pomogla. Mogla ga je opisati samo kao širokog i popunjenog. Ono malo kose što je imao na glavi beše prosedo, ali je izgledao snažan poput prastarog hrastovog panja. „Vreme vam je da idete pred lorda, devojke“, zabrundao je. „Hoćete li hodati ili da vas vučemo kao vreće sa žitom? Ići ćete, ovako ili onako, ali ne bih vas rado vucarao po ovakvoj žegi.“
Min proviri preko njega i ugleda još dva muškarca, sedokosa, ali podjednako gruba, mada nešto niža.
„Hodaćemo“, procedi Sijuan.
„Dobro. Hodite onda. Brže. Lord Garet ne voli da čeka.“
Iako su obećale da će hodati, svaki muškarac čvrsto steže po jednu ženu za ruku; potom pođoše uz prašnjavu, prljavu ulicu. Min je osećala stisak proćelavog čoveka kao da je stežu klešta. Nema više nade ni za beg, ogorčeno pomisli. Razmišljala je da li da ga ritne u cevanicu ne bi li popustio stisak, ali učinio joj se tako stamen da bi verovatno zaradila samo prebijene nožne prste i vuču po prašini ostatak puta.
Leana je naizgled bila izgubljena u mislima. Činilo se da tiho pokreće ruke i usne preslišavajući se šta bi trebalo da kaže, ali svaki put bi odmahnula glavom i počela iz početka. Sijuan je takođe bila zadubljena u sebe, ali nije krila brigu – mrštila se i grizla donju usnu; nikada nije bila tako uznemirena. Sve u svemu, ni jedna ni druga nije jačala Minino samopouzdanje.
Trpezarija Pravde dobre kraljice, odasvud poduprta gredama, dodatno ju je obeshrabrila. Retkokosi Admer Nem, s podnadulom masnicom na oku, stajao je po strani, sa šestoricom podjednako kršne braće i rođaka i njihovim ženama. Svi su bili u svom najboljem kaputu ili kecelji. Ratari su pratili tri zarobljenice pogledima u kojima su se mešali gnev i zadovoljstvo, na šta Min oseti slabost u želucu. Pogledi seljanki su bili, moglo bi se čak reći, još gori – pogledi čiste mržnje. Pred ostalim zidovima stajalo je po šest redova seljana, svi u radnoj odeći, jer ih je ovo i prekinulo u radu. Kovač je još uvek nosio kožnu kecelju, a beše tu i nekoliko žena zavrnutih rukava i brašnjavih ruku. Soba je zujala od njihovog mrmljanja između sebe; bili su tu i neki stariji žitelji, i poneko dete, a prodorni pogledi im, baš kao i kod Nemove porodice, behu uprti u tri žene. Min pomisli kako je ovo verovatno najveće uzbuđenje koje Srca Izvora pamti. Jednom je već videla ovakvo raspoloženje gomile – na javnom pogubljenju.
Stolovi su bili rasklonjeni, svi izuzev jednog pred dugim kaminom od opeke. Jedan krupan muškarac otvorenog lica, gotovo sasvim osedele kose, sedeo je okrenut prema njima. Obučen je bio u fino skrojen kaput od tamnozelene svile, a ruke mu behu svijene nad stolom. Jedna vitka žena, njegovih godina, stajala je kraj stola odevena u finu haljinu od sive vune, s belim cvetovima izvezenim na okovratniku. Ovdašnji lord i njegova gospa, pomisli Min; seosko plemstvo, ništa bolje upućeno u svet od radnika i zanatlija pod njima.
Čuvari ih dovedoše pred lordov sto, pa se izgubiše među posmatračima. Žena u sivom istupi i mrmljanje smesta utihnu.
„Neka svi prisutni paze i dobro slušaju“, najavi žena, „jer lord Garet Brin danas deli pravdu. Zatvorenice, sudiće vam lord Brin.“ Ipak nije bila lordova gospa, već verovatno neka vrsta zvaničnice. Garet Brin? Koliko se Min sećala, bio je kapetan-general Kraljičine garde u Kaemlinu. Ako je to taj isti čovek. Ovlaš je pogledala Sijuan, ali ova beše zagledana u pod pred svojim nogama. Ko god zaista bio, ovaj Brin je delovao iznureno.
„Optužene ste“, nastavi žena u sivom, „za upadanje na posed preko noći, podmetanje požara i uništenje zdanja i njegove sadržine, ubijanje stoke, lični napad na Admera Nema, te za krađu kese za koju je rečeno da je sadržala zlato i srebro. Jasno je da su napad i krađa delo vašeg saputnika, koji je pobegao, ali vas tri ste podjednako podložne zakonima.“
Zastala je da ostavi rečima vremena da postignu puno dejstvo. Min razmeni ogorčen pogled s Leanom. Logan je morao začiniti stvari krađom. Verovatno je već na pola puta do Murandije, ako nije stigao i dalje.
Tren potom, žena ponovo progovori: „Vaši tužitelj i su ovde, i suočiće se sa vama.“ Pokazala je ka skupini Nemovih. „Admere Neme, iznesi svoje svedočenje.“
Krupni čovek lagano istupi, napola nadmeno napola smerno, potežući kaput koji su drvena dugmad jedva uspela da prikopčaju na stomaku. Prošao je rukom kroz proređenu kosu – neprestano mu je padala preko lica. „Kao što sam rekao, lorde Garete, bilo je to ovako...“
Prilično je tačno opisao kako ih je pronašao među senom i naredio im da se gube, mada je načinio Logana bezmalo stopu višim, a primljeni udarac preinačio u pravu borbu, u kojoj je udarce delio koliko i primao. Svetiljka je pala, seno se pripalilo, i ostatak porodice je izleteo iz kuće u praskozorje.
Zatvorenice su uhvaćene, štala je izgorela do zemlje, a potom je otkriveno da je i kesa nestala iz kuće. Ipak, nije pominjao trenutak kada je jedan sluga lorda Brina naišao dok je porodica spremala konopce i merkala grane drveća.
Kada se vratio na „tuču“ – s tim što je ovog puta bio na ivici pobede – Brin ga prekide. „To je dovoljno, gazda Neme. Možeš se povući.“
Umesto toga, jedna žena oblog lica iz Nemove porodice, po godinama procenjujući verovatno Admerova supruga, stade uz Nema. Beše obloglava, ali nimalo meka; obla poput tiganja ili rečne stene. Lice joj je gorelo, ne samo od besa. „Izbičujte dobro ove raspusnice, lorde Garete, je l’ čujete? Načisto ih izbičujte, pa pravac do Džornhila s njima!“
„Niko ti nije dao reč, Megan“, odreza vitka žena u sivom. „Ovo je suđenje, a ne iznošenje molbi. Odstupite, smesta, i ti i Admer.“
Poslušali su je – Admer nešto hitrije nego Megan. Žena u sivom se okrenu prema Min i njenim saputnicama. „Ako želite da iznesete neko svedočenje, zarad odbrane ili molbe za milost, učinite to sada.“ Nije bilo sažaljenja u njenom glasu – niti bilo čega drugog, uostalom.
Min je očekivala da Sijuan progovori – uvek je preuzimala vodstvo, uvek je ona pričala – ali Sijuan se nije ni pomerila niti podigla pogled. Umesto nje, Leana se primače stolu, zagledana u čoveka koji je sedeo za njim.
Držala se pravo kao i uvek, ali njen uobičajeni korak – graciozno žustar, ali ipak žustar – ustupio je mesto nekom pomalo lelujavom klizanju. Kukovi i grudi su joj nekako došli do izražaja; nije se trudila da ih isturi – jednostavno se kretala tako da bude jasno da su tu. „Moj lorde, mi smo tri bespomoćne žene, izbeglice pred olujama što nailaze preko sveta.“ Njen oštri glas preinačio se u dodir mekog somota. Tamne oči joj behu osvetljene, kao neki plamteči izazov. „Izgubljene smo, i bez novca; štala gazda Nema poslužila nam je kao sklonište. Pogrešile smo, znam, ali bojale smo se noći.“ Jedna mala kretnja, blago dizanje i širenje ruku, dade joj za tren izgled potpune bespomoćnosti. Samo za tren. „Čovek zvani Dalin za nas je u stvari bio samo stranac, muškarac koji nam je ponudio zaštitu. U današnje vreme, usamljene žene neko mora čuvati, moj lorde. Ipak, bojim se da smo pogrešno izabrale.“ Raširila je oči, kao da mu nudi da napravi bolji izbor za njih. „On je uistinu taj koji je napao gazda Nema, moj lorde; mi bismo radije pobegle, ili radile da nadoknadimo ostanak te noći.“ Zaobišla je sto i dostojanstveno klekla kraj Brinove stolice; nežno je dodirnula prstima njegov zglob i pogledala ga u oči. Glas joj je zadrhtao, ali od njenog blagog osmeha svakom bi muškarcu srce brže zakucalo. Bio je izazovan. „Moj lorde, krive smo za neveliki zločin, ne za ovoliko za koliko nas optužuju. Predajemo ti se na milost. Molim te, lorde, sažali se na nas i zaštiti nas.“