— Gospodine Šuharte! Gospodine Šuharte! Par reči o garaži!
— Nemam komentara — odgovaram ja i prelazim u trk. Ali baš ćeš od njih pobeći: jedan, s mikrofonom — zdesna, drugi, sa kamerom — sleva.
— Jeste li videli u garaži nešto neobično? Samo par reči.
— Nemam komentara! — vičem, držeći lice okrenuto od objektiva. — Garaža kao garaža.
— Hvala. Kakvo je vaše mišljenje o turboplatformama?
— Najlepše — kažem i nišanim u vrata.
— Šta mislite o ciljevima Posete?
— Obratite sa naučnicima — odgovaram i — napolje.
Čujem — navaljuju s druge strane. Onda im kažem kroz zatvorena vrata:
— Predlažem vam da pitate gospodina Tendera zašto mu je nos kao cvekla. On zbog urođene skromnosti neće ništa da kaže o tome, a to nam je bio najzanimljiviji doživljaj.
Kako su odjurili nazad! Odgalopiraše kao krdo konja. Ja sačekah minut — tišina. Izvirih — nikog. I pođoh dalje, zviždućući. Sišao sam u hol, pokazao onom grmalju propusnicu, a on mi salutira. Heroju dana.
— Voljno, naredniče — kažem. — Zadovoljan sam vama.
On se osmehuje, bogzna kako zadovoljan.
— E, Riđi, svaka ti čast — kaže on meni. — Ponosan sam što imam takvog poznanika.
— Šta — kažem — imaćeš šta da pričaš devojkama kad se vratiš u Švedsku?
— Još pitaš! — kaže. — Topiće se kô sveće.
Nije on tako loš momak. Ja, iskreno govoreći, takve visoke i rumene ne volim. Devojke lude za njima, a zašto, u stvari? Pa nije tu stvar u visini... Idem ja tako ulicom i pitam se, u čemu je stvar?
Sunce sija, a ulica pusta. I odjednom sam poželeo da vidim Gutu. Prosto tako. Da je gledam i da je držim za ruku. Posle Zone čoveku i ne ostaje drugo nego da drži devojku za ruku. Posebno kad se setiš kakva se deca rađaju stalkerima... Ma kakva Guta, meni sad treba najmanje jedna flaša nečeg žestokog.
Prešao sam automobilsko parkiralište i naleteo na kordon. Stoje dva patrolna vozila u svoj svojoj lepoti, velika, žuta, sa reflektorima i mitraljezima, a kerovi u plavim šlemovima svu ulicu su pregradili, ne može se proći. Ja produžavam oborene glave, bolje je da ne gledam u njih, danju je uopšte najbolje da ih ne gledam: ima među njima dva-tri tipa za koje je bolje da ih ne prepoznam.
Bogami, imali su sreće što me je Kiril tada doveo u Institut; ja sam te gadove tada tražio, i da sam ih našao — ubio bih a da ne trepnem...
Provlačim se kroz gomilu ramenom napred, skoro sam se već izvukao odatle, kad odjednom čujem: «Ej, stalkeru!» Ali šta se to mene tiče, to se ne odnosi na mene, idem dalje i vadim cigaretu iz kutije. Međutim, neko me dostiže i hvata me za ruku. Ja tresam njegovu ruku i, okrećući se, pitam onako učtivo:
— Kod đavola se kačiš za mene, mister?
— Čekaj, stalkeru — kaže on. — Imam za tebe neka pitanja.
Ja podigoh pogled — kapetan Kvoterblad. Stari poznanik. Sasvim se osušio i postao nekako žut.
— A! — kažem. — Zdravo-živo, kapetane. Kako vaša jetra?
— Ti, stalkeru, nemoj da se zajebavaš sa mnom — kaže on besno i gleda me sažižućim pogledom. — Zašto se ne zaustavljaš kad te zovem?
A već su tu dva plava šlema iza njegovih leđa — šape im na drškama pištolja, oči se ne vide, samo brade se pod šlemovima miču. I kako u Kanadi samo pronalaze takve medvede? Danju se ja patrola ne bojim, ali mogli bi da me pretraže, a to mi u ovom trenutku ne bi trebalo.
— Pa zar ste vi mene zvali, kapetane? — pitam ja nedužno. — Čuo sam da viču nekog stalkera...
— A ti, znači, više nisi stalker?
— Kako sam, zahvaljujući vama, odsedeo svoje — ostavio sam taj posao — kažem. — Dosta mi je.
Hvala vam, kapetane, vi ste mi otvorili oči. Da vas tada nije bilo...
— Šta si radio u predzoni?
— Kako šta? Pa ja radim tamo. Već dve godine.
I, da završim taj neprijatan razgovor, vadim svoju legitimaciju i pružam je kapetanu Kvoterbladu. On uze knjižicu, svaku stranicu dobro pogleda a pečate samo što nije onjušio i olizao.
Onda mi vraća knjižicu i vidim: zadovoljan je, oči mu sijaju, čak se malo i zarumeneo.
— Izvini, Šuharte — kaže. — Nisam znao. Znači, nisu bili uzaludni moji saveti. Odlično!
Verovao ti meni ili ne, ja sam još tada pretpostavljao da će od tebe ipak biti nešto. Nije moguće da tako pametan momak...
I razvezao priču. Eto ti ga sad, izlečio sam još jednog melanholičara, mislim ja i, naravno, slušam ga bogzna kako pažljivo, skromno obaram pogled i osmehujem se, širim ruke i čak, sećam se, sramežljivo onako vučem nogom po zemlji. Oni grmalji iza kapetana još neko vreme su slušali a onda im je dosadilo — odoše gde je veselije. A kapetan filozofira dubokoumno: znanje je, kaže, svetlost, neznanje je tama, gospod voli i ceni pošteni rad; uopšte, iste one mudrosti kojima nas je pop svake nedelje davio u zatvoru. A ja bih tako popio nešto — ne mogu više da izdržim. Ništa, Red, mislim se, izdržaćeš još i ovo. Ćuti i trpi. Ne može ni on još dugo ovako, evo, već je počeo da gubi dah... Na moju sreću, jedno od patrolnih vozila je zatrubilo. Kapetan Kvoterblad se osvrnuo, progunđao nešto nezadovoljno i pružio mi ruku.
— Pa — kaže — drago mi je što sam upoznao novog, poštenog Šuharta. Rado bih popio sa tobom čašicu u čast ovog poznanstva. Istina, lekari su mi zabranili alkohol, ali pivo bih mogao. Samo, kao što vidiš — služba zove. Ali još ćemo se sresti.
Ne dao bog, mislim ja. Ali pružam mu ruku i nastavljam da se crvenim i ustručavam — sve kako se njemu dopada. Onda se on vratio do patrolnih kola, a ja samo što nisam otrčao u «Boržč».
«Boržč» je u ovo doba dana prazan. Ernest stoji iza šanka, briše čaše i gleda kroz njih.
Interesantna stvar — ti barmeni, kad god da dođeš, uvek brišu čaše, kô da im od toga život zavisi. Ceo dan će tako stajati — uzme čašu, zaškilji, pogleda je na svetlo, dune u nju i — trljaj. Trlja on, trlja, onda opet pogleda, sad kroz dno, i nanovo...
— Zdravo, Erni! — kažem — Dosta si je glancao, izbićeš joj dno tako.
On me pogleda kroz čašu, progunđa nešto iz stomaka i, bez suvišnih reči, nasu mi četiri prsta žestine. Ja sam se uspentrao na barsku stolicu, otpio gutljaj, zažmurio, odmahnuo glavom, pa opet gutljaj. Frižider bruji, iz muzičkog automata dopire neka tiha muzika. Ernest hukće u sledeću čašu — sve je normalno, lepo... Ja sam ispio do kraja i spustio čašu a Ernest je i bez pitanja usnuo još četiri prsta.
— Je l’ ti sad lakše, stalkeru? — pita. — Jesi li se povratio?
— Samo ti trljaj — kažem. — Jedan je tako trljao dok nije dozvao zlog duha.
— I ko ti je taj? — pita Ernest.
— Pa jedan barmen ovde — odgovaram. — Pre tebe.
— I šta je s njim?
— Ništa. Šta misliš, zašto je bila Poseta? Trljao on, trljao... i došli vanzemaljci.
— Uh, što si duhovit — kaže Ernest, ali ipak se osmehuje.
Ode on u kuhinju i vrati se sa tanjirom punim pečenih kobasica. Tanjir je stavio ispred mene, primakao kečap i opet se latio čaša. Ernest zna svoj posao. Ima dobro oko, odmah vidi da stalker dolazi iz Zone, da će tu biti nešto za njega, i dobro zna šta treba Stalkeru posle Zone. Erni je naš čovek. Profesionalac.
Pojevši kobasice, ja zapalih i počeh da izračunavam koliko zarađuje Ernest na stalkerima. Ne znam tačno kakve su cene u Evropi, ali sam načuo da se «prazna kutija» tamo prodaje za gotovo dve i po hiljade, a Erni nama plaća svega četiristo. «Baterije» su tamo barem stotinu po komadu, a mi dobijamo najviše dvadeset. Verovatno je i sa svim ostalim tako. Istina, ni slanje robe za Evropu nije badava. Ovome daj na ruke, onome daj... šef stanice je sigurno takođe na njegovom platnom spisku.