„Ti zaista misliš da je možeš uzeti za ženu“, promrmlja Egeanin koračajući pored njega i udarcima nogu zadižući iznošene smeđe vunene suknje. Egeanin nije neki nežan cvetić. Hoda dugim koracima, pa joj je bilo lako da ga prati u korak. Bila ona u haljini ili ne, izgledalo je kao da joj nedostaje mač o boku. „Nema drugog objašnjenja za ovo. Bejl je u pravu. Ti jesi lud!“
Met se isceri. „Pitanje je - namerava li ona da se uda za mene? Ponekad i najneverovatniji ljudi sklapaju brakove." Kada znaš da ćeš biti obešen, jedino ti preostaje da se isceriš omči. I tako se on iscerio i ostavio je da tu stoji s namrštenim, strogim licem. Učinilo mu se da ona mrmlja psovke sebi u bradu, mada mu nije bilo jasno zašto. Nije ona ta koja mora da stupi u brak s nekim koga nikako ne želi za svog bračnog druga. Plemkinja, sva hladna, suzdržana i s nosom u oblacima, a on voli krčmarice s hitrim osmesima i voljnim očima. Naslednica prestola - i to ne nekog prestola - Kristalnog prestola, carskog prestola Seanšana. Žena koja mu vrti pamet kao čigru i svaki put ga ostavlja u bunilu je li ona njegova zatočenica ili on njen sužanj. Kada te sudbina ščepa za gušu, ne preostaje ti ništa drugo nego da se ceriš.
Žustro je koračao sve dok nije ugledao purpurna kola bez prozora, a onda se spotakao. Četvorica gipkih muškaraca, skupina akrobata koji su sebe nazivali „braća Čavana“, mada je bilo krajnje očigledno da potiču iz različitih zemalja, a ne samo od različitih majki, istrčaše iz obližnjih zelenih kola, divlje vičući i mlatarajući jedan na drugoga. Na tren su pogledali purpurna kola, pa Meta, ali bili su previše obuzeti svojom raspravom i prebrzo su hodali da bi imali vremena za nešto više. Gorderan je stajao naslonjen na jedan purpurni točak, češući se po glavi i mršteći se na dve žene koje su stajale u podnožju drvenog stepeništa što je vodilo u unutrašnjost kola. Dve žene. Obe umotane u tamne plaštove, lica skrivenih, ali cvetna marama koja je visila iz kapuljače više žene bila je nepogrešivo prepoznatljiva. Pa. Trebalo je da zna da će Tuon hteti da povede svoju sluškinju. Plemkinje nikuda ne idu bez svojih sluškinja. Kladio se u cvonjak ili u dukat, na kraju ti se sve opet svede na to kako će kockice pasti. Imale su priliku da ga iznevere i izdaju. Svejedno, kladio se na to da će jedna žena dvaput zaredom doneti istu odluku. Zapravo, da će dve žene to učiniti. Koja još budala prihvata takve izglede? Ali mora da baci kockice. Samo, muka je u tome što se one već kotrljaju.
Na Selukijin ledeni pogled odgovorio je smeškom i skinuo je šešir s glave kako bi se poklonio Tuon. Ne previše razmetljivo, samo malčice zavijorivši plaštom. „Jesi li spremna za odlazak u kupovinu?" Umalo ju je nazvao „moja gospo“, ali dok ne bude spremna da mu izgovori ime...
„Spremna sam već sat vremena, Igračko“, Tuon mu odgovori hladno i razvučeno. Nehajno zadigavši rub njegovog plašta, baci pogled na crvenu svilenu postavu i odmeri mu kaput pre nego što pusti plašt da padne. „Čipka ti lepo stoji. Ako te proglasim peharnikom, možda ću narediti da se čipka doda tvojoj odori."
Osmeh mu na tren skliznu s lica. Može li ga proglasiti da kovejlom i ako se uda za njega? Moraće da pita Egeanin. Svetlosti, zašto žene nikada ne olakšavaju život čoveku?
„Milostivi, hoćeš li da i ja pođem?“, lagano upita Gorderan, sada već ne gledajući žene. Zadenu palčeve za opasač, pa i Meta pogleda nekako ispod oka. „Možda samo da bih nosio?“
Tuon ne reče ni reč. Samo je stajala i gledala Meta, čekajući, krupnih očiju svakim trenom sve hladnijih. Kockice su mu skakutale i zveketale po glavi. Pa, oklevao je samo na tren pre nego što je trznuo glavom i oterao Crvenruku. Možda dva trena. Mora imati poverenja u svoju sreću. Da ima poverenja u njenu reč.
On snažno zgazi tu misao. Ovo nije pesma i nikakva drevna uspomena ne može da mu vodi korake. Kockice u njegovoj glavi nastaviše da se kotrljaju.
Blago se pokloni i pruži joj ruku, a Tuon pogleda u nju kao da nikada u životu ruku nije videla, pa napući one pune usne. Onda zadiže plašt i pođe, a Selukija skladnim koracima krenu za njom, tako da on ostade da žuri za njima. Ne, žene nikada ne olakšavaju život.
Premda je bilo veoma rano, dva mišićava čoveka s motkama već su čuvala ulaz, a društvo im je pravio treći s providnim staklenim ibrikom, koji mu je služio da u njega prima novčiće i da ih izvrće kroz prorez u gvožđem okovanoj škrinji na zemlji. Sva trojica izgledala su toliko nezgrapno da ne bi mogli da ukradu bakrenjak a da pri tom ne ljosnu na nos, ali Luka ništa nije prepuštao slučaju. Dvadesetak ili tridesetak ljudi već je čekalo među debelim konopcima koji su vodili ka velikom plavom barjaku s nazivom Lukine menažerije, a nažalost - i Latel je bila tu, lica strogog i odevena u haljinu s grimiznim šljokicama i plavi plašt. Lukina žena obučava medvede. Met je sve nešto mislio da medvedi izvode svoje tačke čisto iz straha da ih ona ne ujede.
„Sve je u redu“, kaza joj on. „Veruj mi, nema razloga za zabrinutost.“ Zalud je tupio zube.
Latel nije obraćala pažnju na njega, zabrinuto se mršteći na Tuon i Selukiju. Ona i njen muž jedini su članovi predstave koji znaju ko su njih dve zaista. Nije bilo nikakvog razloga da ih obavesti o jutrošnjoj šetnji. Kada Luka čuje za to, ima da rodi mečku. Kada je Latel pogledala Meta, videlo se da nije zabrinuta, već samo čvrsto rešena. „Upamti“, tiho mu kaza, „ako nas pošalješ na vešala, poslaćeš i sebe.“ A onda frknu i nastavi da posmatra ljude koji čekaju na ulazu. Latel je bolja čak i od Luke kada je reč o odmeravanju težine kese s novcem pre nego što se razreši. Kockice nastaviše da se kotrljaju. Zbog čega god da su se zavrtele, još nije stigao do te odsudne tačke. Odlučujuće tačke.
„Ona je dobra žena za gazda Luku“, promrmlja Tuon kada su malčice odmakli.
Met je pogleda ispod oka, pa vrati šešir na glavu. Po glasu joj se ne bi reklo da se ruga. Da li toliko mrzi Luku? Ili govori kakva će ona žena biti? Ili... Plamen ga spalio, poludeće kao Domon ako nastavi da pokušava da prokljuvi tu ženu. Mora da je ona razlog što mu kockice zveče u glavi. Šta li smera?
Do varoši se brzo stizalo kad se pođe u smeru suprotnom od izlazećeg sunca, duž puta od nabijene zemlje koji je vodio kroz brda, delom gde nije raslo drveće, ali put je bio načičkan ljudima kao što su brda bila načičkana vetrenjačama i lokvama za izdvajanje soli. Gledajući pravo pred sebe, kretali su se kao da pred njima nema nikog. Met se pomeri kako bi izbegao jednog čoveka okruglastog lica jer ovaj skoro da nalete pravo na njega, a zbog toga je morao da odskoči od jednog sedokosog starca koji je dobro grabio mršavim nogama, što ga dovede ispred jedne punačke devojke koja bi tresnula pravo u njega samo da nije ponovo odskočio.
„Igračko, da li ti to vežbaš neki ples?“, upita Tuon, osvrnuvši se preko jednog vitkog ramena. Dah joj se ledio u belu izmaglicu ispred njene kapuljače. „Nije ti baš skladan."
2
Ovo je završni stih iz pesme koja je u celosti objavljena u drugom tomu