Pokret ispred prozora natera Isama da pogleda u stranu. Izabrana nije gledala skupinu u crno zakukuljenih prilika kako prolaze ispred gostionice. Vetar nije zanosio plašt nijedne od tih prilika.
Pratile su ih kočije, a one su neobičan prizor u Gradu. Kočije se kreću lagano, ali svejedno se ljuljaju i truckaju po ulici punoj rupa. Isam ne mora da pogleda kroz prozore tih kočija, preko kojih su bile navučene zavese, da bi znao da se u njima vozi trinaest žena - tačno onoliko koliko ima Mirdraala. Nijedan Sama N'Sei nije se vratio na ulicu. Oni obično izbegavaju takve povorke. Iz očiglednih razloga, imaju... jak stav o takvim stvarima.
Kočije prođoše. Tako dakle. Još jedan je uhvaćen. Isam je pretpostavljao da se s tim običajem završilo nakon što je opačina očišćena.
Pre nego što je opet spustio pogled na pod, ugledao je nešto još neverovatnije. Malo i prljavo lice gledalo je iz senki jednog sokaka preko puta. Razrogačene oči, ali bojažljivo držanje. Moridinov prolazak i dolazak trinaestorke rasterao je Sama N'Sei sa ulice. Tamo gde nema njih, ulična deca mogu da budu u izvesnoj meri bezbedna. Možda.
Isamu je došlo da zaurla na to dete da ode. Da mu kaže da beži i da se usudi na prelazak Pustoši. Da je bolje umreti u trbuhu nekog Crva nego živeti u ovom Gradu i trpeti ono što ti Grad radi. Idi! Beži! Umri!
Trenutak je brzo prošao, a uličar se vratio u senke. Isam je pamtio kada je on bio to dete. Tada je mnogo toga naučio. Kako da nađe hranu kojoj može da se veruje i koju neće povratiti kada sazna šta je u njoj bilo. Kako da se bori noževima. Kako da izbegne da ga bilo ko vidi ili primeti.
I naravno - kako da ubije čoveka. Svi koji dovoljno dugo prežive u Gradu taj nauk veoma dobro savladaju.
Izabrana je i dalje zurila u njegovu čašu. Isam shvati da ona gleda svoj odraz. Šta li u njemu vidi?
„Biće mi potrebna pomoć“, napokon kaza Isam. „Ponovorođeni Zmaj ima stražare, a retko kada je u snu.“
„Pomoć je spremna“, ona tiho kaza. „Ali tvoje je da ga nađeš, lovče. Više ne možeš da se igraš kao što si se ranije igrao i da pokušavaš da ga namamiš da on dođe tebi. Lijus Terin će nanjušiti takvu zamku. Sem toga, on sada neće skrenuti sa svog puta. Ostalo je malo vremena." Ona je to pričala o zastrašujuće neuspešnom poduhvatu u Dvema Rekama. Tada je Luk bio glavni. Sta Isam zna o pravim gradovima i pravim ljudima? Skoro da oseća žudnju za takvim stvarima, mada pretpostavlja da su to Lukova osećanja. Isam je samo lovac. Ljudi ga ne zanimaju ništa više od toga da zna koja su najbolja mesta na telu kuda će strela prodreti u srce.
Ali poduhvat u Dvema Rekama... vonja kao mrcina. On i dalje ne zna. Je li cilj zaista bio da se namami Al'Tor, ili da se Isam drži podalje od važnih dešavanja? On zna da su Izabrani opčinjeni njegovim sposobnostima; on može nešto što oni ne mogu. O, mogu da oponašaju to kako on ulazi u san, ali za to im je potrebno usmeravanje, kapije, vreme.
Dosta mu je da bude pion u njihovim igrama. Neka ga samo puste da lovi i neka prestanu da menjaju lovinu svake nedelje.
Ali takve stvari se ne govore Izabranima. Zadržao je svoje primedbe za sebe.
Senke se pojaviše u vratima gostionice i služavka se izgubi u zadnjoj prostoriji, tako da je trpezarija ostala potpuno prazna, izuzev Isama i Izabrane.
„Možeš da ustaneš“, reče mu ona.
Isam žurno ustade, baš u trenutku kad dva čoveka uđoše u prostoriju. Bili su visoki, mišićavi i nosili su crvene velove. Bili su u smeđoj odeći, baš kao Aijeli, ali nisu nosili ni koplja ni lukove. Ta stvorenja ubijaju daleko smrtonosnijim oružjem.
Mada je pazio da mu lice bude bezizražajno, Isam je osetio kako ga preplavljuju osećanja. Detinjstvo puno bola, gladi i smrti. Čitav život proveden u izbegavanju pogleda takvih ljudi. Iz petnih žila se upinjao da se ne trese dok su se oni približavali stolu, krećući se skladnim pokretima prirodnih grabljivaca.
Spustiše velove i iskeziše zube. Plamen me spalio. Zubi su im bili naoštreni.
Oni su Preobraćeni. To im se vidi u očima - očima koje nekako nisu onakve kakve bi trebalo da budu, nisu u potpunosti ljudske.
Isam je skoro istog trena pobegao u san. Ne može da ubije obojicu. Bio bi pretvoren u prah i pepeo pre nego što bi mu pošlo za rukom da obori jednog. Imao je prilike da vidi kako Sama N'Sei ubijaju; često to čine samo da bi otkrili nove načine korišćenja svojih moći.
Ne napadaju. Znaju li da je ta žena Izabrana? Onda, zašto su spustili velove? Sama N'Sei nikada ne spuštaju velove sem kada očekuju da će ubiti nekoga - i to samo kada je reč o ubistvima koja veoma željno iščekuju.
„Ovi će te pratiti“, kaza mu Izabrana. „Dobićeš i šačicu Netalentovanih da ti pomognu sa Al'Torovim stražarima." Okrenula se prema njemu i prvi put ga pogledala u oči. Delovala je... zgađeno. Kao da joj je odvratno to što joj je potrebna njegova pomoć.
Pratiće te, kazala mu je. A ne Služiće te.
Krvavi kučkin sin. Mrzeće taj posao.
Talmanes se baci u stranu, za dlaku izbegavši troločku sekiru. Tle se zatrese kada sekira razmrska kaldrmu; on se sagnu i zabi sečivo stvorenju kroz butinu. Stvor je imao bivolju gubicu, pa je zabacio glavu da zariče.
„Plamen me spalio, što ti smrdi iz usta“, procedi Talmanes, pa istrgnu mač i ustuknu za korak. Stvor pade na jednu nogu, a Talmanes mu odseče šaku kojom je držao sekiru.
Boreći se za dah, Talmanes se udalji a njegova dva saborca proburaziše Troloka kopljima kroz leđa. Uvek je pametnije boriti se protiv Troloka u društvu. Pa, uvek je pametnije boriti se protiv bilo koga kada imaš još nekoga na svojoj strani, ali to je još važnije kada je reč o Trolocima, uzevši u obzir njihovu veličinu i snagu.
Leševi su bili raštrkani u mraku kao gomile smeća. Talmanes je bio primoran da zapali stražarsko mesto pored gradske kapije kako bi imao svetla; pet-šest stražara koji su u njoj ostali za sada su pripojeni Družini.
Poput nekakve crne oseke, Troloci počeše da se povlače od kapije. Previše su razvukli svoje redove pokušavajući da je osvoje. To jest, bolje je reći da su bili primorani da pokušavaju da je osvoje. S tom gomilom je bio i jedan Polutan. Talmanes dodirnu ranu na boku. Bila je krvava.
Stražara je skoro do kraja izgorela. Moraće narediti da se zapali nekoliko radnji. To dovodi do opasnosti da se požar proširi, ali grad je već izgubljen. Nema svrhe da se sada suzdržava. „Brinte!“, prodra se. „Zapali onu tamo konjušnicu!“
Sendip mu priđe u trenutku kada Brint protrča pored njega, noseći baklju. „Vratiće se. Verovatno ubrzo.“
Talmanes klimnu. Sada kada se bitka završila, žitelji grada počeše da naviru iz uličica i sokaka, kolebljivo krećući ka kapiji i - pretpostavljali su - bezbednosti.
„Ne možemo da ostanemo ovde i da branimo ovu kapiju“, kaza Sendip. „Zmajevi... “
„Znam. Koliko smo ljudi izgubili?“
„Još nemam tačan broj. Najmanje stotinu.“
Svetlosti, Met će me odrati kada čuje za to. Met mrzi da gubi vojnike. Taj čovek je dobrodušan isto koliko je genijalan - što je neobičan, ali nadahnjujući spoj. „Pošalji izviđače da drže na oku obližnje gradske puteve i da paze na Nakot Senke. Nabacajte ove troločke lešine na gomile, da bi se tako napravile prepreke; mogu da posluže makar za nešto. Ti, vojniče!“
Jedan od iznurenih vojnika koji su tuda prolazili ukopa se u mestu. Nosio je kraljičine boje. „Milostivi?“
„Moramo obavestiti narod da je ovaj izlaz iz grada bezbedan. Postoji li nekakav zov koji andorski seljaci umeju da prepoznaju? Nešto što bi ih dovelo ovamo?“
„Seljaci“, zamišljeno kaza taj čovek. Izgleda da mu se ta reč nije dopadala. Ne koriste je baš često u Andoru. „Da, Kraljičin marš."