U vazduhu se osećao miris dima i krvi; za vreme kratke stanke u borbi, nagomilali su mrtve Troloke sa strane, da bi imali prostora da prođu ulicom.
I u toj četvrti je bilo izbeglica, mada ih nije bilo za bujicu. Možda potočić, koji curi iz mraka dok Talmanes i Družina zauzimaju delove široke ulice što vodi prema dvoru. Te izbeglice nikada nisu zatražile da Družina čuva njihovu imovinu ili da povrati njihove domove od Troloka; samo su jecali od radosti što vide ljude koji pružaju otpor. Medvin je bio zadužen da ih šalje u slobodu niz bezbedni prolaz koji je Družina izvojevala.
Talmanes krenu prema palati, podignutoj povrh brda koje se jedva videlo u mraku. Premda je veći deo grada bio u plamenu, palata nije gorela; njeni beli zidovi kao da su lebdeli u zadimljenoj noći poput nekakvih aveti. Nema vatre. To mora da znači kako tamo neko pruža otpor, zar ne? Zar je Troloci ne bi napali čim su ušli u grad?
Poslao je izviđače napred niz ulicu, dajući svojim ljudima - i sebi - trenutak da se odmore.
Melten završi sa stavljanjem melema i previjanjem Talmanesa.
„Hvala ti, Meltene“, kaza mu Talmanes i klimnu. „Već osećam kako melem deluje. Kazao si da je to deo leka protiv bolova. Sta je drugi deo?“
Melten skide metalnu pljosku s pojasa i pruži mu je. „Šijenarska rakija. Nerazblažena.“
„Čoveče, nije pametno piti u borbi.“
„Uzmi to“, tiho mu odgovori Melten. „Zadrži tu pljosku i napij se iz nje, moj lorde. U suprotnom, sledećeg zvona nećeš biti na nogama.“
Talmanes se pokoleba, pa uze pljosku i otpi jedan dug gutljaj. Rakija ga je pržila gore od rane. Zakašlja se, pa skloni rakiju. „Meltene, čini mi se da si pobrkao boce. Ovo mora da si našao u nekoj štavionici.“
Melten frknu. „A ljudi pričaju da ti nemaš smisla za šalu, lorde Talmanese.“
„I nemam“, odgovori mu Talmanes. „Gledaj da budeš blizu mene s tim tvojim mačem.“
Melten klimnu; pogleda ga ozbiljno. „Strahokobnik“, prošapta.
„Šta je to?“
„Krajiška titula. Ubio si Sen. Strahokobnik.“
„U tom trenutku je u njemu bilo jedno sedamnaest strela.“
„To nije bitno." Melten ga uhvati za rame. „Strahokobniče - kada više ne budeš mogao da podneseš bol, stisni obe pesnice i digni ih prema meni. Ja ću to učiniti.“
Talmanes ustade, ne mogavši a da ne zastenje. Razumeli su se. Nekoliko Krajišnika u Družini bili su saglasni - rane nanete sečivom iz Takandara potpuno su nepredvidive. Neke se brzo zagnoje, a od drugih se ljudi razbole. Ali kada rana pocrni kao što je Talmanesova počrnela... to je najgore. Ne može ga spasti ništa sem da u narednih nekoliko zvona nađe Aes Sedai.
„Vidiš“, promrlja Talmanes, „sreća što nemam smisla za šalu, inače bih mislio da se Sara sprda sa mnom. Denele! Imaš li kartu pri ruci?" Svetlosti, Jcako mu Vanin nedostaje.
„Milostivi“, javi se Denel, žureći preko mračne ulice i noseći u jednoj ruci baklju, a u drugoj na brzinu iscrtanu kartu. On je jedan od zapovednika zmajeva u Družini. „Mislim da sam našao brži put kroz ove ulice do mesta gde je Aludra uskladištila zmajeve.“
„Najpre ćemo se probiti do palate“, odgovori mu Talmanes.
„Milostivi." Denelove široke usne tiho su izgovarale te reči. Cačkao je uniformu kao da ga steže. „Ako se Senka prva dokopa tih zmajeva...“
„U potpunosti sam svestan opasnosti, Denele, hvala ti. Koliko brzo možeš da pomeraš te stvari, pod pretpostavkom da dođemo do njih? Zabrinut sam zbog mogućnosti da se previše rastegnemo, a ovaj grad gori brže od masnih ljubavnih pisama koje je neki visoki lord uputio svojoj naložnici.“
„Milostivi, mogu s jednim ili dva hica razrušiti neprijateljski grudobran, ali zmajevi se ne kreću brzo. Zakačeni su za taljige, što će pomoći, ali neće biti ništa brži od... recimo, povorke kola za snabdevanje. A biće potrebno vreme i da se nameste kako treba i da se iz njih opali.“
„Onda ćemo nastaviti ka palati“, reče Talmanes.
„Ali...“
„U palati“, strogo kaza on, „možda nađemo žene koje mogu da usmeravaju i da nam otvore kapiju pravo do Aludrinog skladišta. Sem toga, ako zateknemo dvorsku Gardu kako se i dalje bori, znaćemo da su nam prijatelji iza leđa. Povratićemo te zmajeve, ali to ćemo učiniti pametno.“
Primetio je Ladvina i Mara kako dotrčavaju s brda. „Tamo su Troloci!“, viknu Mar, žureći pred Talmanesa. „Ima ih najmanje stotinu i ukopali su se nasred ulice.“
„Ljudi, u bojni poredak!" viknu Talmanes. „Napred ka palati!“
Satorom za preznojavanje vladao je potpuni muk. Avijenda je očekivala da će njena priča možda biti dočekana s nevericom. Svakako je očekivala da će joj postavljati pitanja. Ovu mučnu tišinu, bremenitu bolom, nije očekivala.
Mada je nije očekivala, ipak je razume. Osetila ju je nakon što je preživela svoju viziju Aijela kako u budućnosti lagano gube đie’toh. Bila je svedok smrti, obeščašćenja i propasti svog naroda. Sada bar ima nekoga s kime će podeliti to breme.
Usijano kamenje u loncu tiho je šištalo. Neko bi trebalo da sipa još vode, ali niko od njih šest u šatoru nije se ni mrdnuo da to učini. Drugih pet prisutnih bile su Mudre, sve do jedne, i nage - baš kao Avijenda - kao što je već običaj u šatorima za preznojavanje. Sorilea, Amis, Bair, Melaina i Kimer od Tomanela Aijela. Sve su zurile u daljinu, svaka na trenutak sama sa svojim mislima.
Jedna po jedna, ispravile su leđa i sele uspravno, kao da prihvataju novo breme. To je Avijendi pružilo izvesnu utehu. Naravno, nije očekivala da će ih te vesti slomiti, ali joj je svejedno godilo što ih vidi kako okreću lica prema opasnosti, a ne od nje.
„Slepnik je sada preblizu svetu“, reče Melaina. „Sara je nekako izvitoperena. U snu i dalje vidimo mnoge stvari koje će se možda desiti, a možda i neće, ali ima tako mnogo mogućnosti da ne možemo da ih razlikujemo. Sudbina našeg naroda nejasna je našim šetačima kroz snove, baš kao i sudbina Kar’a’karna nakon što Poslednjeg dana pljune Slepniku u oko. Ne znamo je li ono što je Avijenda videla istina.“
„Moramo to da isprobamo“, kaza Sorilea, pogleda kamenog. „Moramo da znamo. Hoće li sada svim ženama biti prikazana ta vizija, umesto one druge, ili je ovo bilo jedinstveno iskustvo?“
„Elenar od Darina“, javi se Amis. „Njena obuka skoro da je završena; ona će biti sledeća koja će otići u Ruidean. Mogle bismo da zamolimo Hajdu i Šani da je ohrabre u tome.“
Avijenda se jedva suzdrža da se ne strese. Predobro zna kako Mudre ohrabruju.
„To bi bilo dobro“, kaza Bair i nagnu se napred. „Možda se ovo dešava kada neko prođe kroz staklene stubove drugi put? Možda je to upravo stoga zabranjeno.“
Nijedna nije pogledala Avijendu, ali ona je osećala da razmišljaju o njoj. To što je uradila jeste zabranjeno. Tako.de je tabu pričati o onome što se desilo u Ruideanu.
Neće biti nikakvog prekora. Ruidean je nije ubio; to je Točak izatkao. Bair nastavi da zuri u daljinu. Znoj se slivao Avijendi niz lice i nedra.
Ne nedostaje mi kupanje, kazala je u sebi. Ona nije neka mokrozemka. Ipak, šatori za preznojavanje zapravo nisu zaista potrebni sa ove strane planina. Noću nema jetke studeni, tako da vrelina u šatoru guši, umesto da pruža utehu. A vode ipak ima dovoljno za kupanje...
Ne. Stisnu zube. „Mogu li da govorim?“
„Ne budali, dete“, reče joj Melaina. Ta žena samo što se nije porodila. „Sada si jedna od nas. Ne moraš da tražiš dozvolu.“
Dete? Biće potrebno vreme da je one zaista prihvate kao jednu od njih, ali se trude. Niko joj nije naredio da skuva čaj ili sipa vodu u kazan. Pošto nema učenica, a nema ni gai'šaina pri ruci, smenjivale su se na tim poslovima.