6
Zadah ludila
Perin kroz vejavicu pronađe Danila pored jedne vatre, između konja. Ostali ljudi su se ispravili i dovoljno odmakli da mu naprave mesta. Ne znajući da li da iskažu svoje saosećanje, jedva da su pogledali u njega, a ako bi ga pogledali, odmah bi skretali poglede, krijući lica pod kapuljačama. „Znate li gde su Masemini ljudi?", pitao je, a onda je morao šakom da prikrije zevanje. Njegovo telo želelo je da spava, ali nije bilo vremena.
„Oko tri milje jugozapadno", kiselo odvrati Danil i nervozno čupnu svoj brk. Dakle, pileći mozgovi su ipak bili u pravu. „Kreću se u gomilama, kao patke u Vodenoj šumi na jesen, i veliki broj njih izgleda kao da bi odrali kožu sopstvenoj majci." Konjoliki Lem al’Dai s gađenjem pljunu kroz šupljinu među zubima koju je zadobio davno, u trvenju sa stražarima trgovca vunom. Lem je voleo da se bori pesnicama; delovao je željan kavge s nekim od Maseminih sledbenika.
„Uradili bi to ako bi Masema zatražio", tiho odgovori Perin. „Najbolje je da se postarate da svako to zapamti. Čuli ste kako su umrli Berelajnini ljudi?“ Danil na to oštro klimnu, a nekolicina poče da se premešta s noge na nogu dok su ljutito mrmljali ispod glasa. „Samo da znate. ]oš uvek nema nikakvog dokaza." Lem frknu, a ostali su gledali podjednako natmureno kao i Danil. Videli su tela koja su Masemini sledbenici ostavili za sobom.
Sneg je postajao gušći, krupne pahulje sipale su po njihovim ogrtačima. Konji su repove držali podvijene da bi se zaštitili od hladnoće. Za nekoliko sati će ponovo biti žestoka mećava, ako ne i ranije. Po takvom vremenu nije bilo zgodno napustiti toplotu vatre. Nije bilo zgodno biti u pokretu.
„Povedi sve s brda i krenite ka mestu gde je bila zaseda" naredi on. To je bila jedna od odluka koje je doneo dok se vraćao. Već je predugo odlagao, bez obzira na to ko ili šta je bilo tamo. Pobunjeni Aijeli su ionako imali preveliku prednost, i ako su se kretali u bilo kom pravcu osim juga ili istoka, neko bi dosad doneo vest. Sad oni očekuju da ih prati. „Jahaćemo dok ne budem imao bolju predstavu kuda da idemo, a onda će nas Grejdi ili Niejld odvesti tamo kroz prolaz. Pošalji ljude do Berelajn i Argande. Želim da Majenci i Geldanci takođe pođu. Postavi izviđače i stražu s boka i reci im da ne traže Aijele toliko žestoko da zaborave na druge koji bi možda želeli da nas ubiju. Ne želim ni u šta da uletim pre nego što znam da je tamo. I zamoli Mudre da ostanu blizu nas.“ Nije hteo da ostavi Argandi mogućnost da pokuša da ih ispituje, uprkos njegovim naređenjima. Ako su Mudre ubile neke Geldance u odbrani, čovek bi mogao da napadne u potpunosti na svoju ruku, bez obzira na zakletvu odanosti. Imao je osećaj da će mu biti potreban svaki čovek koji može da se bori. „Budite čvrsti koliko se usuđujete."
Danil je mirno slušao bujicu naređenja, ali mu se na poslednje reći usta iskriviše u mučnu grimasu. Verovatno bi isto toliko bio rad da bude čvrst sa Ženskim krugom kod kuće. „Kako zapovedaš, lorde Perine", reče kruto, dodirnuvši pesnicom čelo pre no se bacio u svoje visoko sedlo i počeo da izdaje naređenja.
Okružen ljudima koji su uzjahivali, Perin dohvati za rukav Kenlija Merina dok je mladić još uvek bio jednom nogom u uzengiji, i zatraži mu da osedla i dovede Koraka.
Kenli se lupi pesnicom po čelu, široko se osmehnuvši. „Kako naređuješ, lorde Perine. Idem odmah."
Perin je u mislima zaječao dok je Kenli žurio ka konjima, vukući za sobom svog smeđeg škopca. Mlado štene ne bi trebalo da pušta bradu ako će je čitavo vreme česati. A ionako je bila retka i raščupana.
Čekajući na svog konja, Perin se primače bliže plamenu. Faila mu je bila rekla kako mora da živi sa svim tim „lorde Perine!" i klanjanjem i glupostima, i većinu vremena je uspevao da ne obraća pažnju na to, ali danas je to bila još jedna kap žuči. Mogao je da oseti kako se jaz između njega i ostalih ljudi iz kraja sve više širi, i činilo mu se da jedino on želi da ga premosti. Gil ga je pronašao kako mrmlja za sebe dok je grejao ruke na plamenu.
„Oprosti mi što ti smetam, moj lorde", reče Gil, naklonivši se i nakratko skinuvši svoj mlitavi šešir, otkrivši glavu s proređenom kosom. Odmah zatim ponovo je vratio šešir na glavu da bi se zaštitio od snega. Teško je podnosio hladnoću, budući da je bio gradskog soja. Punački čovek nije bio ulizica - malo kaemlinskih gostioničara je to bilo - ali je delovalo kao da u izvesnoj meri uživa u svečanom ophođenju. Sasvim sigurno se uklopio u svoj novi posao dovoljno dobro da Faila bude zadovoljna njime. „Reč je o mladom Talanvoru. S prvom svetlošću je osedlao konja i otišao. Rekao je da si mu dao dozvolu, ako... ako se družine koje su otišle u potragu ne vrate do tada, ali sam se zapitao, jer nikog drugog nisi pustio."
Budala. Sve je govorilo da je Talanvor iskusan vojnik, mada nikad nije bio potpuno jasan u vezi sa svojim poreklom, ali sam protiv Aijela bio je poput kunića koji juri lasice. Svetlosti, želim da jašem s njim! Nije trebalo da slušam Berelajn u vezi sa zasedama. Ali bila je još jedna zaseda. Aragandini izvidnici bi mogli završiti na isti način. Ipak, morao je da krene. Morao je.
„Da", reče glasno. „Rekao sam mu da može." Ako kaže drugačije, možda će morati da ga ukori. Lordovi su morali da rade takve stvari. Ako ikad ponovo vidi čoveka u životu. „Zvučiš kao da bi i sam želeo da pođeš u lov."
„Meni je... Majgdin veoma draga, moj lorde", odgovori Gil. Glas mu je bio tih i dostojanstven, premda pomalo krut, kao da je zaključio da mu je Perin rekao da je previše star i debeo za taj zadatak. Sasvim sigurno je mirisao na ljutnju, trnovito i žustro, mada je njegovo lice, crveno od hladnoće, bilo mirno. „Ne kao Talanvoru - ništa poput toga, naravno - ali veoma draga, u svakom slučaju. I gospa Faila, naravno", dodao je brzo. „Stvar je u tome što mi se čini da poznajem Majgdu ceo život. Ona zaslužuje bolje."
Kad je Perin uzdahnuo, pred ustima mu se pojavi izmaglica. „Razumem te, gazda Gile." I jeste razumeo. On sam je hteo da spase sve, ali je znao da, ako bi morao da bira, spasao bi Failu a ostale ostavio. Sve se može ostaviti da bi se ona spasla. U vazduhu je visio težak miris konja, ali on namirisa još nekoga ko je bio ljutit i osvrnu se preko ramena.
Lini je zurila u njega iz sredine meteža, pomerajući se tek toliko da je ljudi, koji su se gurali da načine neskladne kolone, ne bi prevrnuli. Jednom koščatom rukom stezala je kraj svog ogrtača, a drugom je držala batinu okovanu mesingom, dugu gotovo koliko i njena ruka. Bilo je čudo što i ona nije otišla s Talanvorom. „Javiću ti čim budem nešto saznao", obeća joj on. Zavijanje u stomaku iznenada ga snažno podseti na ono varivo koje je odbio. Gotovo da je mogao osetiti ukus ovčetine i sočiva. Još jednom nezadrživo zevnu. „Oprosti mi, Lini“, reče on kada je ponovo mogao govori. „Nisam mnogo spavao prošle noći. Ni jeo. Ima li ičega? Malo hleba i bilo čega što je pri ruci?"
„Svi su odavno jeli", odreza ona. „Ostaci su bačeni, a lonci očišćeni i sklonjeni. Srkni iz previše posuda i zaslužio si bol u stomaku koji će te cepati nadvoje. Naročito kada to nisu tvoje posude." Dok joj se glas pretvarao u nezadovoljno mrmljanje, namrštila se ka njemu još na trenutak pre nego što je otišla, streljajući pogledom ljude.
„Previše posuda?", promrmlja Perin. „Nisam imao nijednu; u tome je moja muka, a ne bol u trbuhu." Lini se probijala preko logora između konja i kola. Trojica-četvorica su joj se u prolazu obratila, a ona se brecnula na svakoga, čak zamahujući i batinom ako im brecanje ne bi stavilo do znanja kako treba da je se klone. Žena mora da je potresena zbog Majgdin. „Ili je to jedna od njenih izreka? Obično imaju više smisla nego ovo."