U taj mah, oko metalnog stakla izbačenog sa prispelog broda, iznikla je bela nabrana futrola koja se kao prazan rukav primicala „Teluru“. Prednja figura na platformi, u kojoj je Mut Ang instinktivno naslutio komandanta i ravnog sebi po rangu, počela je da gestikulira, prinoseći ruke grudima. Ljudi sa „Telura“ hitro su reagovali, izbacivši iz donjeg dela broda cev-koridor, pomoću koje se brodovi spajaju u kosmičkom prostoru. Onda su od mekog drveta napravili mostić za prelaz. Drvo je na kosmičkom mrazu trenutno izmenilo svoj molekularni sastav i postalo čvršće od čelika. Za to vreme, na ispustu drugog broda pojavio se ekran u obliku kocke od crvenog metala, sa zatamnjenim prednjim delom. Dve bele figure nagnule su se nad njim, ispravile se, i onda odmakle u stranu. Pred očima Zemljana na ekranu se pojavila silueta slična čoveku, čiji se gornji deo ritmički dizao i spuštao. Male bele strelice čas su ulazile u figuru, čas izlazile iz nje.
— Genijalno jednostavno: disanje! — uzviknula je Afra. — Oni žele da nam pokažu sastav svoje atmosfere. Ali, šta je to što dišu?
Kao da odgovara na njeno pitanje, model je nestao i pojavila se nova slika: crna tačka u prstenastom oblaku — verovatno jezgro atoma, okruženo tankim elipsama svetlećih tačaka — elektrona. Mut Ang je osetio kako mu se steže grlo. Na ekranu su se videle četiri figure: dve u sredini, jedna iza druge i — dve bočne, spojene crnim strelicama. Zemljani su uzbuđeno brojali elektrone. Oh! — žalosno uzviknu Afra Devi. — Fluor …!
Kada su Zemljani istakli tablicu svoje atmosfere, astronauti su primetili kako se bela figura na mostiću nepoznatog broda trgla i podigla ruku ka školjki skafandra, na način razumljiv čoveku sa Zemlje. Izgleda da su ista osećanja, samo još snažnija, prožela i komandanta prispelog broda.
— Hoćemo li graditi pregrade, a posle spajati koridore? — upita Jas Tin komandanta.
Mut Ang se nije kolebao.
— Fluor koji oni dišu za nas je smrtonosan, baš kao što je kiseonik za njih. Mnogi naši materijali, boje i metali otporni na kiseoničku atmosferu mogu da se razgrade od njihovog disanja. Umesto vode, oni imaju tečan fluorni vodonik — čistu fluorovodoničku kiselinu koja kod nas razjeda staklo i razara gotovo sve minerale u čijem je sastavu silicijum. Eto zašto moramo da stavimo providnu pregradu, otpornu na kiseonik; oni će takođe staviti pregradu od materijala koji fluor ne može da uništi. Hajde, treba da požurimo. O svemu ćemo detaljno razgovarati dok pripreme budu okončane …
U biblioteci „Telura“ posao je bio u punom jeku. Svi članovi posade birali su stereofilmove i magnetske foto-snimke o Zemlji, kao i reprodukcije najboljih umetničkih dela. Hitno su se pripremali dijagrami i crteži matematičkih funkcija, sheme kristalastih materija najrasprostranjenijih u Zemljinoj kori, na drugim planetarna i na Suncu. Astronauti su pakovali obertonske zvučnike koji tačno reprodukuju ljudski glas, u futrole otporne na fluor.
U kratkim prekidima između jela i odmora, astronauti su razgovarali o neobičnoj atmosferi u kojoj su živeli putnici kosmosa sa kojima su se slučajno sreli. Na planeti tuđinaca verovatno je postojao fluoro-vodonički okean. Razvijajući fluorovodonik pomoću energije zračenja svoje zvezde, biljke te planete akumulirale su ugljenik i lučile fluor, kojeg su, pomešanog sa azotom, udisali ljudi i životinje, dobijajući energiju od sagorevanja ugljenika u fluoru. Nametao se samo jedan zaključak: životinje i ljudi na nepoznatoj planeti mora da izdišu fluorički ugljenik i fluorovodonik.
Ovakva razmena materija daje jedan i po put više energije nego što je slučaj na Zemlji sa njenom kiseoničkom osnovom. Nije onda čudo što je takav metabolizam omogućio da se razvije viši misaoni život. Međutim, velika aktivnost fluora u poređenju sa kiseonikom zahteva i veću radijaciju zvezde. Da bi energija zračenja bila u stanju da razbije molekul fluoričnog vodonika u biljnoj fotosintezi, potrebni su ne žuto-zeleni zraci kao za vodu, već zraci moćnijih kvantova — plavi i ljubičasti. Očigledno da je zvezda — sunce tuđinaca plava i vrlo visoke temperature.
— Paradoks! — umeša se u razgovor Tej Eron, vraćajući se iz radionice. — Fluorični vodonik lako se pretvara u gas.
— Da, na temperaturi od plus dvadeset — primeti Kari, pošto je pogledao u priručnik.
— Da li se mrzne?
— Na minus osamdeset.
— Iz toga sledi da njihova planeta mora biti hladna! To nije u skladu sa plavom vrelom zvezdom.
— Zašto? — primeti Jas Tin. — Njihova planeta može da bude veoma udaljena od svoje zvezde. Okeani mogu da se nalaze u umerenim ili polarnim zonama. Ili…
— Verovatno postoje mnoga „ili“ — reče Mut Ang. — Bilo kako bilo, brod sa fluorne planete je pred nama i uskoro ćemo saznati sve detalje njihovog života. Važnije je da sada imamo na umu da se fluor veoma retko javlja u vasioni, mada se on, prema poslednjim istraživanjima, pomakao sa četrdesetog na osamnaesto mesto po stepenu rasprostranjenosti. Međutim, naš kiseonik zauzima u vasioni treće mesto po ukupnoj količini svojih atoma, odmah posle vodonika i helijuma, a za kiseonikom idu azot i ugljenik. Prema drugom sistemu izračunavanja, kiseonika ima dvesta hiljada puta više od fluora. To može da znači samo jedno — broj planeta sa fluornom atmosferom je ništavan.
— Sad razumem očajanje njihovog komandanta — zamišljeno reče Afra Devi. — Oni traže sebi slična bića i njihovo razočaranje je veoma veliko.
— Ako je to tačno, onda znači da oni odavno istražuju i da su već nailazili na misaoni život…
— Verovatno je i on bio kiseoničkog tipa — dodade Afra.
— Ali, mogu da postoje i drugi tipovi atmosfere — javi se Tej Eron.
— Na primer, hlorna ili sumporna, čak i sumporovodonična.
— One nisu pogodne za viši život! — pobedonosno je uskliknula Afra. — Sve one pri razmeni materija daju tri puta, pa čak i deset puta manje energije nego kiseonik, životvorni gas Zemlje!
— To se ne odnosi na sumpornu atmosferu — promrmlja Jas Tin. — Ona ima istu energiju kao i kiseonik.
— Vi imate u vidu atmosferu od sumporastog anhidrida i okean od tečnog sumpora? — upita Mut Ang.
Inženjer potvrdi.
— U tom slučaju, sumpor ne zamenjuje kiseonik, već vodonik naše Zemlje — mršteći se reče Afra. — To je najobičniji element vasione. Teško da će sumpor, na koji se retko nailazi, biti čist zamenik vodonika. Nema sumnje da je takva atmosfera još ređa pojava nego što je fluor.
— Uz to, samo na veoma vrelim planetarna okean od sumpora može biti tečan — dodao je Tej listajući priručnik.
— Čini mi se da je Afra u pravu — umeša se komandant. — Sve atmosfere koje smo nabrojali suviše su velika retkost u poređenju sa našom, koja se sastoji od najrasprostranjenijih elemenata u kosmosu.
— Kako je divno što je naša atmosfera upravo takva. Očekuje nas susret s velikim brojem sličnih planeta! — oduševljavala se Afra.
— Rekao bih da prvi susret nije takav — primeti Tej.
Afra pocrvene i htede nešto da kaže, ali se tada pojavi brodski hemičar i saopšti da je zaštitna pregrada gotova.
Astronauti su učvrstili providnu tablu na kraju svog koridora. Bele figure tuđinaca učinile su to isto u svom koridoru. Zatim su se Zemljani i tuđinci sreli u praznom prostoru, pomažući jedni drugima u kretanju preko prelaznog mostića. Pomilovati rukav skafandra, ili rame — izraz nežnosti i prijateljstva — bilo je u jednakoj meri gest razumljiv i jednima i drugima.
Zbog ispupčenja nalik na rogove, tuđinci su onemogućavali Zemljane pri pokušaju da razgledaju njihova lica kroz zasenčene šlemove. I dok su se glave Zemljana videle relativno jasno, dotle su ispupčena prednja oklopna stakla na šlemovima tuđinaca, sakrivena pod šipkastom nastrešnicom školjke, ostala neprozirna za zemaljske oči. Samo nepogrešiv ljudski instinkt govorio je da ih tuđinci napregnuto i dobronamerno posmatraju.