Žena podiže glavu. Oči joj se raširiše. Lagano se zavali na naslon stolice.
„Ti… nisi odleteo?“ reče ona.
„Nisam.“
„Poći ćeš kasnije?“
„Ne. Ostajem ovde.“
Nastavila je da ga posmatra široko otvorenih očiju. Trepavice su joj bile jako našminkane. Pod očima se videla mreža borica. A koža na njenom, nekada glatkom, vratu bila je opuštena.
„Šta to znači — ostaješ?“ nepoverljivo ga upita. On se uhvati za naslon stolice.
„Možemo li da sednemo?“ upita. „Ovo je Griša Bikov. Sin Bikova.“
Tada se ona nasmeši Griši onim naviknutim, obećavajućim, zanosnim osmehom, koji je Dauge toliko mrzeo.
„Drago mi je“, reče. „Sedite, momci.“
Griša i Dauge sedoše.
„Ja sam Marija Sergejevna“, reče ona razgledajući Grišu. „Ja sam sestra Vladimlra Sergejeviča Jurkovskog.“
Griša spusti oči i nakloni se.
„Poznajem vašeg oca“, nastavila je. Prestala je da se smeška. „Ja sam mu obavezna za mnogo šta, Grigorije… Aleksejeviču…“
Griša je ćutao. Osećao se nelagodno. Ništa nije shvatao. Dauge reče napregnutim glasom:
„Šta ćeš da piješ, Maša?“
„Džejm“, odgovori ona, osmehujući se svojim zanosnim osmejkom.
„To je sigurno jako?“ upita Dauge. „Uostalom, svejedno. Griša, molim te, donesi dva džejma.“
Posmatrao je. Gledao je njene glatke, pocrnele ruke, razgolićena, takođe pocrnela ramena, laku, svetlu haljinu sa jedva nešto dubljim izrezom nego što je voleo. Ona se odlično sačuvala za svoje godine, a kosa joj je bila ista kao i nekada — bronzane boje, bez ijedne sede dlake; teška, duga, bila je upletena u kiku i zavijena u punđu kakvu više niko ne nosi. Nasmešio se, lagano otkopčao mantil i skinuo topli šlem sa glave.
Njeno lice se trglo kad je ugledala njegovu golu glavu sa retkom sedom kosom kraj ušiju. On se na to ponovo nasmešio.
„No, kao što vidiš, susreli smo se“, rekao je. „A šta ćeš ti ovde? Čekaš
nekoga?“
„Ne“, odgovori ona. „Nikoga ne čekam.“ Pogledala je kroz prozor, i on je najednom shvatio. „Ispraćala si“, tiho je rekao.
Klimnula je glavom.
„Koga? Nije moguće — nas?“
„Da.“
Srce prestade da mu kuca.
„Mene?“ upitao je tiho. Uto je prišao Griša i stavio na sto dve zamagljene ledene čaše.
„Ne“, odgovori ona.
„Volođu?“ upitao je sa gorčinom.
„Da.“
Griša se tiho udalji.
„Kakav mio dečak“, reče ona. „Koliko mu je godina?“
„Osamnaest.“
„Zar osamnaest? Interesantno! Znaš, on uopšte ne liči na Bikova. Čak nije ni riđ.“
„Da, vreme prolazi“, reče Dauge. „Čak ni ja više ne letim.“
„Zašto?“ ravnodušno ga upita.
„Zdravlje.“
Brzo je bacila pogled na njega.
„Da, ne izgledaš baš najbolje. Reci…“ ona je poćutala. „I Bikov će sigurno uskoro prestati da leti?“
„Šta?“ upita je on začuđeno.
„Ne volim kad Volođa odlazi na let bez Bikova“, rekla je ona gledajući kroz prozor. Ponovo je poćutala. „Mnogo se bojim za njega. Ti ga bar dobro poznaješ.“
„A kakve veze sa tim ima Bikov?“ upita je Dauge zlobno.
„Sa Bikovom je sigurno“, odgovori ona jednostavno. „No, a kako stoje tvoje stvari, Grigorije? Nekako mi je to čudno — da ti više ne letiš.“
„Radiću u institutu“, odgovori Dauge.
„Raditi“, odmahnula je glavom. „Raditi… Pogledaj na šta ličiš.“
Dauge se osmehnu.
„Zato se ti uopšte nisi promenila. Udata?“
„Odakle ti takva ideja?“ pobuni se ona.
„Ja sam takođe ostao neženja.“
„Ne čudi me.“
„Zašto?“
„Ti nisi za brak.“
Dauge se nekako neprirodno nasmeja.
„Ne napadaj me“, reče on. „Ja sam hteo samo da porazgovaramo.“
„Ranije si umeo da budeš interesantniji.“
„Zar sam ti već dosadio? Razgovaramo tek pet minuta.“
„Ne, zašto?“ učtivo je rekla. „Ja te slušam sa velikim zadovoljstvom.“
Zaćutali su. Dauge je slamkom mešao tečnost u čaši.
„A Volođu pratim uvek“, reče ona. „Imam drugove u upravi i uvek znam kada ćete poleteti. I odakle. I uvek vas pratim.“ Izvukla je slamku iz čaše, izmrvila je prstima i bacila u pepeljaru. „On je jedini čovek koji mi je blizak u vašem sumanutom svetu. On me ne trpi, ali ipak — on je jedini čovek koji mi je blizak.“ Podigla je čašu i popila nekoliko gutljaja. „Sumanuti, ludi svet. Glupo doba“, reče umorno. „Ljudi su potpuno zaboravili kako se živi. Rad, rad, rad…
Sav smisao života je u radu. Svi stalno nešto traže, nešto grade. Zašto? Ja shvatam, to je sve bilo potrebno ranije, kad ničega nije bilo dovoljno. Kad je to bila ekonomska borba. Kad je još trebalo dokazivati da mi možemo da radimo ne samo isto već i bolje od njih. Dokazali smo. A borba se nastavila. Nekakva potajna, nevidljiva. Ja je ne shvatam. Možda ti to shvataš, Grigorije?“
„Shvatam“, reče Dauge.
„Ti si uvek sve shvatao. Ti si uvek shvatao svet u kome živiš. I ti, i Volođa, i taj dosadni Bikov. Ponekad mislim da ste svi vi jako ograničeni ljudi. Vi jednostavno niste u stanju da postavite pitanje ‘zašto’?“ Ponovo je popila nekoliko gutljaja. „Znaš, nedavno sam se upoznala s jednim učiteljem iz škole.
On uči decu strašnim stvarima. On ih uči da je mnogo interesantnije raditi nego zabavljati se. I — deca mu veruju. Da li shvataš? Pa to je strašno! Ja sam razgovarala sa njegovim učenicima. Učinilo mi se da me oni preziru. Zašto? Zbog toga što hoću da proživim svoj jedini život onako kako ja to hoću? Zbog toga što želim da uživam u stvarima koje volim?“
Dauge je odlično zamislio taj razgovor Marije Jurkovske s petnaestogodišnjim dečacima i devojčicama iz rejonske škole. Kako da to shvatiš, pomislio je. Kako možeš da shvatiš, mislio je on, kako nedeljama i mesecima udaraš glavom o zid, ispisuješ gomile papira i desetine kilometara prelaziš po kabinetu ili pustinji i stalno ti se pri tome čini da rešenja nema, i da si ti običan glupi crv, i ti čak više ne veruješ da to mora tako, a onda nastupa onaj divan trenutak kad na kraju otkrivaš kapijicu u zidu, i još jedan zid ostaje za tobom, i ti si ponovo bog, i vasiona ti je ponovo na dlanu. Uostalom, to čak ne mora ni da se shvati.
To treba osetiti. Rekao je:
„Oni takođe hoće da prožive svoj život onako kako to žele. A vi hoćete dve različite stvari.“
Resko mu se usprotivila:
„A šta ako sam u pravu ja?“
„Ne“, reče Dauge. „U pravu su oni. Oni ne postavijaju pitanje ‘zašto’?“
„A možda oni jednostavno nisu u stanju da široko misle?“
Dauge se osmehnu. Šta ti znaš o širini misii, pomisli on.
„Ti piješ hladnu vodu kad je vrućina“, reče on strpljivo, „i ne pitaš ‘zašto’.
Jednostavno piješ, i osećaš se dobro…“
Prekinula ga je:
„Da, meni je dobro. I dajte mi da pijem moju hladnu vodu, a oni neka piju svoju!“
„Neka“, mirno se složi Dauge. On sa čuđenjem i radošću oseti da njegova nepodnošljiva tuga lagano nestaje. „Mi i nismo govorili o tome. Tebe interesuje ko je u pravu. Dobro. Čovek — on više nije životinja. Priroda mu je dala razum.
A razum neizbežno mora da se razvija. A ti gasiš, uništavaš u sebi razum.
Namerno ga uništavaš. Ti si tome posvetiila ceo svoj život. A postoji još mnogo ljudi na Planeti koji uništavaju svoj razum. Oni se zovu malograđani.“
„Hvala.“
„Nisam hteo da te uvredim“, reče Dauge. „Ali, meni se učinilo da ti hoćeš da vređaš nas. Širina pogleda… Kakvu vi možete imati širinu pogleda?“