„Užasna vrućina“, reče Jura.
„A gde letimo?“ upita čovek u belom odelu.
„Treba da stignem na Saturn.“
„Oho!“ reče čovek. „Tako mlat, a feć na Saturn! Znači — mi ćemo sretati i sretati!“
Lupi Juru po ramenu, i tada primeti policijska kola. „Mećunarotna polisija“, reče svečano. „Oni mora, imaju sve počasti.“
Važno klimnu Juri glavom i krete dalje. Kad je stigao do policijskih kola, on se prenuo, zauzeo svečani stav i prineo desni kažiprst glavi. Plavi šlemovi su se trgli iza sna i ponovo zauzeli nepokretan položaj.
Jura uzdahnu i lagano krete ka hotelu. Trebalo je negde pronaći načelnika raketodroma. Usput nikoga nije sreo, i nije imao koga da pita. Razume se, mogao je da pita i policajce, ali Jura nije hteo da im se obraća. Nije mu se dopadalo što sede tako nepokretno. Jura je uzgred zažalio što nije upitao čoveka u belom odelu, ali se onda setio da je ljubazna dežurna sigurno morala sve da zna o Mirza-Čarleu. On se čak zaustavio za jedan trenutak, ali je onda ipak krenuo dalje. Na kraju krajeva, nema smisla oduzimati ljudima toliko vremena. Ništa, saznaću već nekako, pomislio je i krenuo dalje.
Išao je po ivici jarka, trudeći se da ne ide po suncu, pored jarko obojenih automata sa soda-vodom i sokovima, pored praznih klupa i stolica za ležanje, kraj belih kućica koje su se krile u senci bagrema, kraj velikih betonskih ploča na kojima su bili smešteni prazni atomokari. Na jednoj od tih ploča nije bilo suncobrana i od bleštavih, ispoliranih krovova mašina dizala se jara. Bilo je žalosno posmatrati ta kola, koja su tu, na suncu, stajala, sigurno, nekoliko časova. Prošao je kraj ogromnih reklama koje su na tri jezika obećavale zdravlje Herkulesa onima koji piju vitaminizovano kozje mleko Golden Horih, kraj nekih čudnovatih, izmučenih ljudi koji su spavali u travi stavivši pod glavu zavežljaje, ruksake i koferčiće, kraj kola-čistačica koja su stajala na ivici puta, kraj pocrnele dece, koja su se pljuskala vodom iz jarka. Nekoliko puta su ga prestizali prazni autobusi. Prošao je ispod plakata koji se raširio preko celog puta: MIRZA-ČARLE POZDRAVLJA DISCIPLlNOVANE VOZAČE. To je bilo napisano na engleskom.
Prošao je pored kućice saobraćajca na uglu, skrenuo nadesno i izišao na Bulevar prijateljstva — glavnu ulicu Mirza-Čarlea.
Bulevar je već bio pust. Radnje, bioskopi, barovi, kafei — sve je bilo zatvoreno. Sijesta — pomislio je Jura. Na bulevaru je bila užasna, neizdržljiva vrućina. Jura se zaustavio kraj automata i ispio čašu toplog soka od pomorandže.
Podigavši obrve, prišao je drugom automatu i popio čašu odvratno tople soda-vode. Da, pomisli. Sijesta. Bilo bi najbolje kad bi čovek mogao da se zavuče u frižider…
Sunce je pržilo — belo, kao obavijeno maglom. Senki nije bilo. Na kraju bulevara, u izmaglici, videla se gromada hotela. Jura krete ka njemu, osećajući kroz đonove cipela usijani asfalt. Isprva je koračao brzo, ali taj tempo nije mogao da izdrži — od vrućine je izgubio dah, znoj mu je liptao po licu.
Dugačka, široka limuzina se zaustavi kraj trotoara. Šofer sa ogromnim, tamnim naočarima otvori vrata i obrati se Juri:
„Slušaj, prijatelju, gde se ovde nalazi hotel?“
„Tamo, napred, na kraju bulevara“, reče Jura. Šofer ga pogleda, zadovoljno klimnu glavom i upita:
„Da nećeš i ti tamo?“
„Tamo“, s uzdahom odgovori Jura.
„Sedi“, reče šofer.
Jura radosno uđe u kola.
„Odmah se vidi da si ovde stranac, kao i ja“, reče šofer. Kola je vozio jako sporo. „Svi mesni stanovnici sede u hladovini. Upozoravali su me da ovde treba stići predveče, ali takav sam ti čovek — ne volim da čekam. A nije trebalo da žurim. Ovo je neko zaspalo carstvo.“
U kolima je vazduh bio čist, prohladan.
„A po mome mišljenju“, reče Jura, „ovo je interesantan gradić. Nikad ranije nisam bio u međunarodnim gradovima. Ovde je sve interesantno isprepletano i izmešano. Kara-Kumi i međunarodna policija. Da li ste ih videli sa plavim šlemovima na glavi?“
„Video sam“, namrgođeno je rekao šofer. „Tamo ih, na putu, ima koliko hoćeš…“
pokazao je glavom nekud iza sebe, „najmanje tridesetak. Kamioni su se sudarili.“
„Kako to ‘sudarili’?“ začudi se Jura. „Kakvi kamioni? Automati?“
„Ma ne, kakvi automati“, progunđa šofer. „Oni… Varjaški gosti. Dobili su svoje… Bitange pijane.“ Zaustavio je kola ispred hotela i rekao:
„Stigli smo. Ja ću skrenuti prvom ulicom desno. Jura iziđe iz kola.“
„Veliko hvala.“
„Nema na čemu“, reče šofer. „Do viđenja.“
Jura uđe u hol i priđe recepciji. Službenica na recepcijl je upravo razgovarala telefonom i Jura, pošto sede u fotelju, poče da razgleda slike po zidovima. I ovde je sve bilo izmešano. Pored tradicionalnih medveda Šiškina nalazila se velika slika pokrivena fluorescentnim bojama koja baš ništa nije prikazivala.
Izvesno vreme Jura je sa tihom radošću upoređivao te slike. To je bilo odista zabavno.
„Izvolite, m’sje“, reče službenica stavljajući ruke na sto.
Jura se nasmeja.
„Ja, vidite, nisam m’sje“, reče on. „Ja sam običan sovjetski drug.“
Žena se takođe nasmeja.
„Da budem otvorena, tako sam i misliia. Ali, nisam htela da rizikujem. Često nam dolaze stranci, koji se vređaju kad ih oslovljavamo sa ‘druže’.“
„Čudaci“, reče Jura.
„Odista“, složi se službenica. „Čime mogu da vam pomognem, druže?“
„Znate“, reče Jura, „ja moram da dođem do načelnika raketodroma. Da li možete nešto da mi posavetujete?“
„A šta da vam savetujem?“ začudi se službenica. Digla je slušalicu telefona i okrenula broj. „Valja?“ upita ona. „Ah, Zoja? Slušaj, Zoječka, ovde Kruglova.
Kada tvoj danas prima? Aha… Shvatam… Ne jednostavno jedan mladić… Da…
No, dobro, izvini, hvala…“
Ekran videofona je sve vreme ostao slep i Jura to shvati kao loš znak. „Loša stvar“, pomisli.
„No, stvar stoji ovako“, reče službenica. „Načelnik je jako zauzet i moći će da vas primi tek posle šest.“
„Napisaću vam adresu i broj telefona“, brzo je pisala na papiru sa zaglavljem hotela. „Evo. U šest sati se ili javite telefonom ili sami otiđite. To je tu, odmah pored nas.“
Jura je ustao, uzeo list papira i zahvalio se.
„A gde ste odseli?“ upita službenica.
„Znate“, reče Jura, „za sada još nigde. A i neću. Moram da odletim još danas.“
„A“, reče žena. „No, onda, srećan put. Srećna plazma, kako kažu naši međuplanetarci.“
Jura se još jednom zahvali i iziđe na ulicu.
U tihoj, zasenčenoj ulici u blizini hotela on pronađe kafe u kome je sijesta bila ili već završena ili još nije ni otpočela. Pod širokim, šarenim suncobranom, na travi su bili razmešteni stolovi, mirisalo je na pečenu svinjetinu. Iznad suncobrana visila je firma: FYOUR OLD MICKEY MOUSE, Vaš stari Miki Maus; prim. prev. sa slikom poznatog mišića Volta Diznija. Jura neodlučno kroči pod nadstrešnicu.
Razume se, takvi kafei postoje samo u međunarodnom gradu. Iza dugačkog, metalnog šanka, ispred dugog niza flaša sa šarenim etiketama, sedeo je ćelavi barman rumenog lica u beloj bluzi sa zasukanim rukavima. Njegove velike, dlakave pesnice su ležale među srebrnim čašama i zvonima, koja su pokrivala činije sa besplatnim zakuskama. S leve strane barmana nalazila se srebrna mašina, čiju namenu Jura nije znao, iz koje se dizala struja mirišljave pare. Sa desne njegove strane pod staklenim zvonom na kartonskim poslužavnicima videli su se svi mogući sendviči. Nad glavom barmana su se nalazila dva plakata. Jedan, na engleskom jeziku, obaveštavao je posetioce da je ‘prvo piće besplatno, drugo dvadeset i četiri centa, a svako sledeće osamnaest centi’. Drugi plakat, na ruskom jeziku, glasio je: VAŠ STARI MIKI MAUS BORI SE ZA ZVANJE KAFEA ODLIČNE USLUGE.