U kafeu su bila samo dva posetioca. Jedan od njih je spavao za stočićem u uglu, naslonivši neočešljanu glavu na ruke. Pored njega u travi ležao je umašćeni ruksak.
Drugi posetilac, krupan čovek u kariranoj košulji, lagano je i s uživanjem jeo svinjski ragu i razgovarao preko dva stočića sa barmanom. Razgovor se vodio ruski. Kad je Jura ušao, barman je govorio: „Mene se ne tiču fotonske rakete i atomski reaktori. Ja hoću da govorim o kafeima i barovima. U to se ipak nešto i razumem. Uzmite ovde, u Mirza-Čarleu, vaše, sovjetske, i naše, zapadne kafee. Ja znam obrt svakog ugostiteljskog preduzeća u gradu. Ko ide u vaše, sovjetske, kafee? I, što je najvažnije — zašto? U vaše, sovjetske, kafee idu uglavnom žene da jedu sladoled i igraju s pilotima koji ne piju.“
U tom trenutku barman ugleda Juru i zastade.
„Evo momka“, reče. „To je ruski momak. On je došao u Miki Maus danju. Znači, on je upravo stigao ovamo. On hoće da jede.“
Čovek u kariranoj košulji s interesovanjem pogleda u Juru.
„Dobar dan“, reče Jura barmanu. „Ja odista hoću da jedem. Kako se to radi kod vas?“
Barman poče gromko da se smeje.
„Kod nas se to radi isto onako kao i kod vas“, reče on. „Brzo, ukusno i ljubazno. Šta biste hteli da jedete, mladiću?“
Čovek u kariranoj košulji reče:
„Napravite mu rusku čorbu od kvasa sa ledom i svinjsku šniclu, Džojse. A vi, druže, sedite kod mene. Pre svega, ovde zbog nečega duva promaja, a, drugo, tako ćemo moći udobnije da vodimo ideološku borbu sa starim Džojsom.“
Barman se opet nasmeja i nestade iza šanka. Jura, zbunjeno se smeškajući, sede pored karirane košulje. „Ja vodim sa Džojsom ideološku borbu“, objasni čovek u kariranoj košulji. „Već pet godina se trudim da mu dokažem da u Sunčevom sistemu postoji još nešto osim objekata u kojima se pije.“
Barman se pojavi iza šanka noseći na poslužavniku duboki kartonski tanjir sa čorbom i hlebom.
„Čak vas i ne nudim da pijete“, reče i vešto stavi poslužavnik na sto. „Odmah sam shvatio da ste vi ruski momak. Svi vi, Rusi, imate nekakav poseban izraz lica. Ne mogu da kažem, Ivane, da mi se taj izraz ne dopada, ali kad ga vidim — odmah izgubim osećaj žeđi. I hteo bih da se borim za neko zvanje, pa makar i na štetu svoje sopstvene radnje.“
„U slobodnom poslovnom čoveku je progovorila savest“, reče Ivan. „Pre godinu dana mi je pošlo za rukom da ga ubedim da je nemoralno terati ljude, koji nisu nikome ništa skrivili, da piju.“
„Naročito ako se to radi besplatno“, reče barman i ponovo poče da se smeje. On je pri tome očigledno mislio na prvo, besplatno piće.
Jura je slušao, sa zadovoljstvom posmatrajući ledenu, veoma ukusnu čorbu. Po ivici tanjira se video natpis na engleskom jeziku, koji je Jura preveo ovako: KAD POJEDEŠ DO DNA, NA DNU TE ČEKA IZNENAĐENJE.
„Stvar čak nije ni u tome, Džojse, što zbog vaše klijentele moramo da držimo u Mirza-Čarleu međunarodnu policiju“, lenjo reče Ivan. „Ja ću za sada ostaviti po strani pitanje o tome zašto baš zahvaljujući preimućstvima zapadnih kafea pred sovjetskim čovek ima izvanredno laku mogućnost da izgubi svoj prirodni ljudski lik. Tužno je gledati vas takvog, Džojse. Ne kao barmana, već kao čoveka.
Energičan čovek, zlatne, maljave ruke, daleko od toga da bude glup. A čime se on bavi? On stoji za šankom, kao neki stari automat-prodavac, i svako veče, ovlaživši prste, broji prljave papiriće.“
„Vi to nikada nećete shvatiti, Ivane“, veličanstveno izgovori barman. „Takav pojam kao što su čast i obrt lokala za vas je tuđ. Ko ne zna Miki Mausa i starog Džojsa? U svim uglovima vasione znaju moj bar! Kud idu vaši piloti kad se vrate s nekog, tamo, Jupitera? K Miki Mausu! Gde naše vrbovane skitnice provode svoj poslednji dan na zemlji? Kod Miki Mausa! Ovde! Kraj ovog ovde šanka! Kud idu da zaliju nesreću ili da proslave neku radosnu vest? Ovamo, k meni! A kud idete da ručate vi, Ivane?“ Poče da se smeje. „I vi idete starom Džojsu! Razume se, vi nikada nećete svratiti k meni uveče. Jedino možda u sastavu patrole reda i poretka. I ja znam da u dubini duše vi dajete prednost vašim, sovjetskim kafeima. Ali, zbog nečega ipak dolazite ovamo! Kod Miki Mausa ili kod starog Džojsa — nešto vam se ovde dopada, zar ne? Zbog toga se ja i ponosim svojim lokalom.“
Barman odahnu i ispruži kažiprst:
„I još nešto. Oni prljavi papirići, o kojima vi govorite. U vašoj poludeloj zemlji svi znaju da je novac prljav. Ali, u mojoj zemlji svi znaju da prljavština nažalost, nije novac. Novac treba zaraditi! Zbog toga lete naši piloti, zbog toga se vrbuju naši radnici. Ja sam star čovek i sigurno nikad neću moći da shvatim čime se kod vas mere uspeh i sreća. Kod vas sve dubi na glavi. A kod nas je sve jasno i razumljivo. Gde se sada nalazi osvajač Ganimeda kapetan Hepton? On je direktor kompanije Minerals Limited. Šta je sada poznati navigator Sajrus Kembel? Vlasnik dva najveća restorana u Njujorku. Razume se, nekad ih je znao ceo svet, a sad su oni u senci, ali — zato su oni pre bili sluge i išli su tamo kud su ih drugi slali, a sad oni sami imaju sluge i šalju ih tamo kud oni hoće. Ja takođe neću da budem sluga. I ja hoću da budem gospodin.“
Ivan zamišljeno reče:
„Nešto ste ipak shvatili, Džojse. Vi nećete da budete sluga. Sad vam ostaje još
samo sitnica — da prestanete da želite da budete gospodin.“
Jura je pojeo čorbu i ugledao iznenađenje. Na dnu tanjira je bio natpis: OVO JELO JE PRIPREMILA ELEKTRONSKA KUHINJSKA MAŠINA ORFEJ FIRME KIBERNETIKS LIMITED.
Jura odmače tanjir od sebe i izjavi:
„A po mome mišljenju, užasno je dosadno ceo život provestl za šankom.“
Barman popravi na zidu ram s natpisom na engleskom jeziku: NOŠENJE VATRENOG ORUŽJA U MIRZA-ČARLEU SE KAŽNJAVA SMRĆU, i reče:
„Šta to znači ‘dosadno’? Šta je to veseo, a šta dosadan posao? Posao je posao, rad je rad.“
„Rad mora da bude interesantan“, reče Jura.
Barman sleže ramenima.
„Zašto?“
„Kako zašto?“ reče Jura začuđeno. „Ako rad nije interesantan, onda treba… treba… Pa kome je potrebno da posao bude neiteresantan? Kakva korist od tebe ako te ne interesuje posao koji radiš?“
„Tako mu, starcu, i treba“, reče Ivan.
Barman teško ustade sa svog mesta i izjavi:
„To nije pošteno. Ti vrbuješ sebi saveznike, Ivane, a ja sam sam.“
„I vi ste takođe dvojica“, reče Ivan. Prstom je pokazivao na čoveka koji je spavao u uglu.
Barman ga pogleda, odmahnu glavom i skupivši prljavo posuđe, ode za šank.
„Kakav orah, a?“ reče Ivan poluglasno. „Kako se bori za čast lokala, a? Trebalo bi s njim da započneš raspravu. Ni u čemu vi jedan drugoga ne biste razumeli. Ja se stalno trudim da nađem sa njim zajednički jezik. Sve u svemu — divan je to čika.“
Jura zatrese glavom.
„Ne“, reče on. „Nije on nikakav divan čika. Samozadovoljan je i glup. I žao mi ga je. Pa, zašto živi čovek? Da celog života crnči samo zato da bi zaradio izvesnu sumu novca? Zaradiće i vratiće se kući. A onda?“
„Džojse!“ uzviknu Ivan. „Imamo jedno pitanje za vas!“
„Idem!“ povika barman.
Pojavio se iza šanka i postavio pred Juru tanjir sa šniclom i flašicu soka od grožđa.
„Na račun lokala“, reče pokazujući na flašicu i sede.
Jura reče:
„Hvala, a zašto?“
„Slušajte, Džojse“, reče Ivan. „Evo, ovaj ruski momčić pita šta ćete raditi kad se obogatite?“
Izvesno vreme Džojs je zaprepašćeno gledao Juru. „Dobro“, reče. „Ja znam kakav odgovor čeka momak. Zbog toga ću postaviti pitanje ja. Momak će odrasti i postaće muškarac. Celog života će da radi… kako ono rekoste… na svom interesantnom poslu. No, na kraju će ostareti i više neće moći da radi. Šta će onda da radi, čime će da se bavi ovaj momčić ovde?“