„Soba trista šest“, ponovi Jura. „Posle devet…“
MIRZA-ČARLE: HOTEL, SOBA TRISTA ŠEST
Jura je pokušavao da nekako utuca vreme. Za nekoliko sati je obišao skoro ceo grad. Voleo je da obilazi nepoznate gradove i vidi šta ima u njima. U Mirza— Čarleu se nalazio SEUK. Pod gigantsku, prozračnu kupolu nisu nikoga puštali, ali sada je Jura već znao da SEUK znači Sistem elektronskog upravljanja i kontrole, elektronski mozak raketodroma. Ako se pođe na sever od SEUK-a, stiže se u ogroman park, sa bioskopom pod otvorenim nebom, sa dva strelišta, ogromnim stadionom, atrakcijom ‘Čovek u raketi’, muzičkim kabinama, ljuljaškama, ringišpilima, mestima za igranke i ogromnim, prozračnim jezerom, oko koga rastu araukarije i topole, i u kome se Jura sa velikim uživanjem okupao. U južnom delu grada Jura je pronašao nisku, crvenu zgradu, iza koje je otpočinjala pustinja.
Oko zgrade se nalazilo nekoliko kvadratnih atomokara, a ispred nje se šetao policajac sa pištoljem. Policajac je objasnio Juri da je crvena zgrada zatvor i da ruski momak tu nema šta da radi. Na zapadu od SEUK-a su se nalazili blokovi stambenih zgrada. Tamo je bilo mnogo velikih i malih, lepih i ružnih zgrada.
Ulice su bile uske i nisu bile asfaltirane. Prema svemu, tamo je bilo lepo živeti — bilo je sveže, kuće su se nalazile u senci, a ipak u blizini centra.
Juri se dopala zgrada gradske biblioteke, ali tamo nije svratio. Na zapadnoj periferiji grada su se nalazile administrativne zgrade, a iza njih je otpočinjao prostor na kome su se nalazila skladišta.
Skladišta su bila užasno duga, siva, od plastične mase, sa ogromnim belim ciframa na zidovima. Tu je Jura ugledao toliko kamiona i teretnih helikoptera koliko ih još nikada u životu nije video. Od stalnog i neprekidnog šuma motora bubnjalo mu je u ušima. Jura nije uspeo da napravi ni nekoliko koračaja kad je iza njega počela da zavija sirena, i on je odskočio u stranu prema nekom zidu.
Ali, iznenada se i taj zid otvorio, i kroz kao trijumfalna kapija široka vrata pravo na Juru je krenulo crveno čudovište sa točkovima visokim kao dva čoveka.
Sa visine drugog sprata iz kabine je na Juru počeo da urla šofer sa azerbejdžanskom kapicom na glavi. Čudovišni kamion se okrenuo u uskom prolazu između zgrada skladišta, a iza njega je krenuo drugi, a za drugim treći. Jura se lagano i opezno kretao pored zidova, koji su odisali jarom, zaglušen larmom, bukom i zveketom nevidljivih mehanizama.
Posle toga je ugledao nisku platformu, na koju su tovarili poznate cilindrične balone sa smesom za vakuumsko zavarivanje. Prišao je bliže, i radosno se smeškajući, stao pored čoveka koji je upravljao utovarom, uz pomoć prenosnog aparata za upravljanje koji mu je visio na vratu. Izvesno vreme je stajao i gledao kako kranovi lagano stavljaju zapakovane balone jedan na drugi. Posle toga je ozbiljno rekao:
„Ne, ovo ne može.“
„Šta to?“ s interesovanjem ga upita čovek i začuđeno ga pogleda.
„Ovaj balon.“
„Zašto?“
„Vidite i sami. Oštećena mu je slavina.“
Nekoliko sekundi čovek se kolebao.
„Ništa“, reče on. „Tamo će se već snaći.“
„Ne“, usprotivi se Jura. „Nećemo tamo da gledamo. Uklonite taj balon.“
Čovek skloni ruke sa pulta za upravljanje i zagleda se u Juru. Kran se zaustavi.
„To je sitnica“, reče čovek.
„To je ovde sitnica“, ponovo se usprotivi Jura.
Čovek sleže ramenima i ponovo stavi ruke na pult za upravljanje. Jura je pažljivo pratio istovar neupotrebljivog balona sa smesom za zavarivanje, ljubazno se zahvalio i pošao dalje. Uskoro je konstatovao da je zalutao.
Teritorija na kojoj su se nalazila skladišta predstavljala je u stvari čitav mali gradić, čije su ulice i uličice užasno ličile jedna na drugu. Nekoliko puta je dospevao u ulice koje su izlazile pravo u pustinju. Na kraju takvih ulica nalazile su se table sa natpisima: NAZAD! ZONA OPASNOG ZRAČENJA! Brzo se smrkavalo, nad skladištima su se upalile svetlosti reflektora. Jura je krenuo za kolonom nekakvih kamiona sa širokim, elastičnim gusenicama i iznenada se našao na nekom širokom putu.
Jura je znao da grad treba da se nalazi sa desne strane, ali sa leve strane, u kom pravcu je otišla kolona, videle su se raznobojne svetlosti, i on krete u tom pravcu. S obe strane puta se prostirala pustinja. Ovde nije bilo ni drveća ni žbunja — samo ravan, crni horizont. Sunce je odavno zašlo, ali je vazduh i dalje bio vreo i suv.
Raznobojne svetlosti su svetlucale nad rampom. Po strani od rampe nalazila se kućica koja je ličila na pečurku. Kraj kućice je na klupi pod fenjerom sedeo policajac, koji je držao na kolenima svoj plavi šlem. Drugi policajac je koračao pored rampe. Kad je ugledao Juru, zaustavio se i pošao mu u susret. Juri se srce sledi. Policajac mu priđe i pruži ruku:
„Papers!“ Dokumenta; prim. prev. reče kao da zalaja.
Izgleda da sam uhvaćen, pomisli Jura. Ako me ovde zadrže… Pa dok razjasne stvari… I šta sam ovde tražio! Brzo je zavukao ruku u džep. Policajac je čekao sa ispruženom rukom. Drugi policajac je stavio šlem na glavu i ustao.
„Wait a minute“, Pričekajte; prim. prev. promrmlja Jura. „Odmah. . Samo nekoliko trenutaka… Fuj, đavo te odneo, kud si se zavukao…“
Policajac spusti ruku.
„Rus?“ upita.
„Da“, reče Jura. „Odmah… Vidite, ja imam samo preporuku od preduzeća…
Fabrika metalokonstrukcija u Vjazmi…“ Na kraju je pronašao preporuku.
„Ne treba“, iznenada dobroćudno reče policajac. Priđe i drugi policajac i upita:
„What’s the matter? The chap hasn’t got his papers?“ Šta se dešava. Momak nema dokumenta; prim. prev.
„Ne“, reče prvi. „To je Rus…“
„A“, ravnodušno reče drugi, odmahnu rukom, okrete se i krete natrag ka svojoj klupi.
„Jednostavno sam hteo da vidim šta je ovde“, reče Jura.
„Ovde je raketodrom“, odgovori policajac, koji je očigledno bio raspoložen za razgovor. „Eno, tamo“, pokazao je rukom prema rampi. „Tamo se ne može.“
„Ne, ne“, brzo reče Jura. „Hteo sam samo da pogledam.“
„Pogledati se može“, reče policajac. Prišao je rampi. Jura je krenuo za njim.
„To je raketodrom“, ponovi policajac.
Pod jarkim srednjoazijskim zvezdama svetlucala se ravnina, koja kao da je bila pokrivena staklom. Daleko, tamo gde je nestajao put, sevalo je nešto nalik na neke blede munje, svetlosti reflektora kretale su se i izvlačile iz pomračine gigantske maglovite siluete. S vremena na vreme čulo se i nekakvo tutnjanje.
Kosmički brodovi — sa zadovoljstvom pomisli Jura. On je, razume se, znao da Mirza-Čarle, kao i ostali raketodromi na Zemlji, služi samo za letove u blizini Zemlje, da su prave rakete za međuplanetarne letove fotonske rakete tipa Hius, Džon Braun, Janči suviše ogromne i nezgrapne da bi startovale pravo sa Zemlje, ali i te siluete koje su se videle nad horizontom izgledale su ogromne.
„Rakete, rakete“, lagano promrmlja policajac. „Koliko ljudi samo odleće tamo“, podigao je prema nebu palicu koja se svetlucala. „Svaki sa svojim nadama. I koliko ih se samo vraća u zatvorenim olovnim kovčezima! Ovde, kraj ove rampe, mi postrojavamo počasnu četu. Dah staje od njihove upornosti. A ipak“, ponovo je podigao palicu, „tamo sigurno postoji neko kome se ne dopada ta upornost…“
Horizont se odjednom osvetlio zaslepljujućom svetlošću. Ognjena struja je poletela prema nebu i počela da se raspada u milijarde iskrica. Beton pod nogama je počeo da se trese. Policajac pogleda u ručni sat:
„Dvadeset časova i dvanaest minuta“, reče on. Večernji lunjik.
Negde nad njihovim glavama je nešto počelo da grokće. Uskoro su zvuci oslabili, i na kraju nestali.