„Ali zašto bi lord Agelmar želeo da mene zadrži unutra?“ Masema je pogledom odmeravao Randove bisage i zavežljaje na njegovim leđima. Rand je pokušavao da ne obraća pažnju na njega. „Ja sam njegov gost“, nastavio je da se obraća Raganu. „Tako mi moje časti, mogao sam da odem u bilo kom trenutku proteklih nekoliko nedelja. Zašto bi se ta naredba odnosila na mene? To jeste naredba lorda Agelmara, zar ne?“ Masema na te reči trepnu i još više se namršti. Izgledalo je kao da je skoro zaboravio na Randove zavežljaje.
Ragan se nasmeja. „A ko bi drugi izdao takvo naređenje, Rande al’Tore? Naravno, Uno mi ga je preneo, ali čije bi naređenje moglo biti?“
Masema je netremice gledao Randa. „Hteo sam samo da se prošetam malo sam, to je sve“, reče Rand. „Pokušaću onda u nekom od vrtova. Nema zečeva, ali barem nema ni gužve. Svetlost vas obasjala i mir vam bio naklonjen.“
Okrenuo se i otišao ne čekajući odgovor na blagoslov, čvrsto rešen da se ni zbog čega ne približava bilo kom vrtu. Nek sam spaljen, kada se ceremonije završe Aes Sedai bi mogle biti u bilo kojem od njih. Svestan da ga Masema i dalje posmatra – bio je siguran da je to Masema – nastavio je da hoda kao da se ništa nije desilo.
Zvonjava iznenada prestade i on se spotače. Vreme je prolazilo. I to mnogo vremena. Dovoljno da Amirlin Tron dovedu do njenih odaja, da ona pošalje po njega i da otpočnu potragu kada vide da ga nema. Čim je kapija nestala s vidika, ponovo se dao u trk.
Piljarska kapija, blizu vojničkih kuhinja, kroz koju je u utvrdu pristizala hrana, bila je zatvorena i zamandaljena. Ispred nje su stajala dva vojnika. Prošao je užurbano kraj njih, preko kuhinjskog dvorišta, kao da nije ni imao nameru da se zaustavlja.
Pseća kapija, na zadnjem kraju tvrđave, kroz koju je samo jedan čovek mogao da prođe, takođe je bila čuvana. Okrenuo se pre no što su ga stražari videli. Iako je utvrda bila velika, nije bilo mnogo kapija, a ako je i Pseća bila čuvana, bile su i ostale.
Možda će moći da nađe neki konopac... Popeo se jednim od stepeništa na vrh spoljašnjeg bedema, sve do nazubljenog grudobrana. Osećao se loše. Bio je veoma visoko i vrlo izložen, ako bi onaj vetar dunuo ponovo, ali odatle se preko visokih dimnjaka i strmih krovova pogled pružao sve do gradskih zidina. Čak i posle skoro mesec dana, očima koje su navikle na prizore iz Dve Reke kuće su i dalje delovale čudno. Strehe skoro da su doticale tlo, kao da su se kuće sastojale samo od krovova. Odžaci su bili nakrivljeni kako bi snežni nanosi mogli da spadaju. Tvrđava je bila okružena širokim popločanim trgom, ali na samo stotinu koraka od bedema bile su ulice pune ljudi koji su se bavili svojim svakodnevnim poslovima. Keceljama opasani trgovci stajali su ispred svojih radnji, seljaci odeveni u prostu odeću došli su u grad da kupuju ili prodaju, prodavci, zanatlije i pučani okupili su se u grupice, sigurno da popričaju o iznenadnoj poseti Amirlin Tron. Video je kako se taljige i ljudi ulivaju u grad kroz jednu od kapija. Bilo je očigledno da stražari tamo nisu imali nikakva naređenja da bilo koga zaustave.
Osvrnuo se ka najbližoj stražari; jedan od vojnika mu mahnu oklopljenom rukom. Nasmejavši se ogorčeno, uzvratio je pozdrav. Nije bilo ni stope zidina koja nije bila pod budnim očima stražara. Naslonivši se na grudobran, pogledao je niz ulegnuća u kamenu za postavljanje odbrambenih oruđa, niz visoku liticu, sve do suvog šanca daleko ispod sebe. Bio je dvadeset koraka širok i deset dubok, obložen glatkim klizavim kamenom. Nizak zid, iskošen tako da nije bilo nijednog skrovitog mesta, okruživao je šanac da neko ne bi slučajno upao, a dno je bilo šuma zašiljenog kolja. Čak i da je imao konopac da se spusti i da ga niko od stražara ne ugleda, nikada ne bi mogao da pređe preko toga. Ono što je služilo da drži Troloke napolju podjednako dobro je služilo da njega drži unutra.
Iznenada se osetio umorno, iscrpljeno. Amirlin Tron je ovde, i nema izlaza. Nema izlaza, a Amirlin Tron je tu. Ako je znala da je i on tu, ako je ona poslala vetar koji ga je zatočio, onda ga je već lovila svojim moćima Aes Sedai. Zečevima je bilo lakše da umaknu njegovim strelama. Ali on je odbijao da odustane. Neki su tvrdili da ljudi iz Dve Reke mogu da uče mazge tvrdoglavosti. Kada ništa drugo ne bi preostalo, Dvorečani su se držali toga.
Spustivši se sa zida, počeo je da luta kroz utvrdu. Nije pazio kuda ide. Samo mu je bilo bitno da je negde gde ga ne očekuju. Nije se ni približavao svojoj sobi, konjušnicama, niti bilo kojoj kapiji – Masema je možda bio voljan da rizikuje pridiku od Una i da prijavi njegov pokušaj da izađe.
Nije se približavao ni vrtovima. Mislio je samo da se drži dalje od bilo koje Aes Sedai. Čak i Moiraine. Ona je znala za njega. Uprkos tome nije učinila ništa da mu naškodi. Još ne. Koliko si ti upućen? Šta ako se predomislila? Možda je ona poslala po Amirlin Tron.
Osetivši se izgubljeno na trenutak, oslonio se na zid hodnika. Kamen pod njegovim ramenima bio je grub. Rand se zagleda u daljinu, praznog pogleda. Video je stvari koje nije želeo da vidi. Smiren. Zar bi to bilo toliko loše? Da se sve ovo završi? Zaista završi? Sklopio je oči, ali i dalje nije mogao da zamisli sebe šćućurenog poput zeca, bez izlaza, i Aes Sedai koje ga okružuju kao orlušine. Ljudi koji su smireni skoro uvek ubrzo umru. Prestanu da žele život. Predobro je pamtio reči Toma Merilina da bi se suočio s tim. Stresavši se brzo, požurio je niz hodnik. Nije trebalo da se zadržava na jednom mestu, da ga ne bi pronašli. A koliko vremena imaš pre no što te pronađu? Sada si kao ovca u toru. Koliko dugo? Dotakao je balčak mača na svom boku. Ne, ne ovca. Ni za Aes Sedai, niti za bilo koga drugog. Osećao se pomalo budalasto, ali odlučno.
Ljudi su se vraćali svojim poslovima. Kuhinja najbliža Velikoj dvorani bila je ispunjena žagorom glasova i lupanjem šerpi. Amirlin Tron i njena družina gostiće se večeras u Velikoj dvorani. Kuvari i sluge trčkarali su za svojim poslovima; psi su pokretali mehanizam koji je obrtao pečenje na vatri. Rand se probi kroz vrelinu i paru, kroz mirise začina i kuvanja. Niko ga nije ni pogledao. Svi su bili prezauzeti.
Zadnje dvorane, gde su u malim odajama živele sluge, komešale su se kao rastureni mravinjak dok su muškarci i žene jurili da se obuku u svoju najbolju odeću. Deca su se igrala u uglovima, da ne bi smetala. Dečaci su mahali drvenim mačevima, a devojčice se igrale izrezbarenim lutkama. Neke od njih glasno su govorile da je baš njena lutka Amirlin Tron. Većina vrata bila je otvorena, a dovraci zaprečeni samo zavesama od perli. To je obično značilo da je onaj ko tamo živi slobodan da prima posetioce, ali danas je značilo da su stanari jednostavno u velikoj žurbi. Čak i oni koji su se klanjali Randu činili su to u hodu.
Da li će neko od njih, kada budu pošli da služe, čuti da je tražen i reći da su ga videli? Da li će progovoriti nekoj Aes Sedai i reći gde mogu da ga nađu? Pogledi ljudi kraj kojih je prolazio iznenada postaše podmuklo odmeravanje i proučavanje iza njegovih leđa. Umislio je da su čak i deca počela oštrije da ga gledaju. Znao je da mu se samo pričinjava – bio je siguran da je tako; moralo je biti – ali kada su odaje služinčadi ostale za njim, osetio je olakšanje, kao da je utekao iz zamke pre no što se sklopila.
Neki delovi tvrđave bili su prazni. Ljudi koji su obično radili tamo pušteni su zbog iznenadnog praznika. Primer je bila oružareva kovačnica. Sve vatre behu zapretene, a nakovanj je ćutao. Bio je tih, hladan, beživotan. Ali ipak, Rand je osećao da kovačnica nije prazna. Naježio se i okrenuo oko sebe. Nije bilo nikoga. Samo veliki četvrtasti sanduci s alatkama i burad za kaljenje, prepuna ulja. Dlačice na vratu mu se naježiše i on se ponovo okrenu. Na zidovima su visili čekići i mašice. Besno je prešao pogledom preko velike sobe. Nema ovde nikoga. To ja samo umišljam. Onaj vetar, i Amirlin... To je dovoljno da čovek počne da umišlja.