Kada je izašao u oružarsko dvorište, vetar se na trenutak zakovitla oko njega. Uprkos sebi, poskočio je misleći da će pokušati da ga uhvati. Za trenutak ponovo oseti nejasan miris raspadanja, i začu kako mu se neko podmuklo smeje iza leđa. Samo na trenutak. Preplašen, načinio je krug, zabrinuto gledajući. U dvorištu popločanom grubim kamenom nije bilo nikog sem njega. Samo tvoja prokleta mašta! Ali ipak je potrčao. Učinilo mu se da je ponovo začuo smeh iza sebe, ovoga puta bez vetra.
Kada se našao u dvorištu u kome je bio naslagan ogrev, to prisustvo se vratilo, taj osećaj da je neko tu. Imao je utisak da ga iza visoko naslaganih cepanica pod dugim strehama gledaju neke oči, da ga pogledi streljaju preko poslaganih dasaka i brvana namenjenih čvrsto zatvorenoj stolarskoj radnji na suprotnoj strani dvorišta. Nije hteo da se osvrće, nije hteo da misli kako je moguće da se jedan par očiju tako brzo premesti s jednog mesta na drugo. Kako može da pređe otvoreno dvorište, od naslaga ogreva do drvne građe, a da on ne primeti nikakav pokret. Bio je siguran da je u pitanju bio samo jedan par očiju. Umišljam. Ili, možda, već ludim. Zadrhtao je. Ne još. Svetlosti, ne još, molim te. Ukočenih leđa, prešao je preko dvorišta, a nevidljivi posmatrač ga je pratio.
Oči su stalno bile s njim. U dubokim hodnicima osvetljenim sa svega nekoliko baklji, u ostavama ispunjenim vrećama sušenog graška i pasulja, zakrčenim nakrivljenim policama na kojima su bile naslagane smežurane repe i cvekle, ili možda bačve vina, čabrovi usoljene govedine i burad tamnog piva. Nekad su ga pratile, a nekada bi već čekale kada bi ušao u prostoriju. Čuo je odjek samo svojih koraka. Nijednom nije čuo škripu vrata, sem kada bi ih sam otvorio, ali oči su bile tu. Svetlosti, zaista ludim.
A onda je otvorio vrata još jedne ostave i ispuni ga olakšanje kada je čuo ljudske glasove i smeh. Ovde neće biti nevidljivih pogleda. Rand uđe.
Polovina sobe bila je sve do tavanice ispunjena vrećama žita. U drugoj polovini mnoštvo ljudi klečalo je u polukrugu ispred jednog od golih zidova. Svi su nosili kožne prsluke i imali frizuru u obliku prevrnutih činija. To je značilo da su bili prosti radnici. Nije bilo ratničkih perčina, niti livreja. Niko ko bi mogao slučajno da ga izda. A Šta ako me izdaju namerno? Zveket kockica se čuo uprkos njihovom tihom mrmljanju, a neko se raskalašno nasmeja kada kockice padoše.
Loijal ih je posmatrao, zamišljeno trljajući bradu ogromnim prstom. Glava mu je skoro doticala grede, dva hvata od zemlje. Niko od kockara nije ga ni pogledao. Ogijeri nisu bili baš svakodnevna pojava u Krajinama, niti bilo gde drugde, ali tu su ih poznavali i prihvatali, a Loijal je bio u Fal Dari dovoljno dugo da ne izaziva mnogo uzbuđenja. Ogijerova tamna tunika s krutim okovratnikom bila je zakopčana sve do vrata, a od struka se širila i padala preko visokih čizama. Jedan od velikih džepova bio je nečim napunjen. Knjigama, bio je siguran Rand. Čak i gledajući ljude kako se kockaju, Loijal ne bi bio daleko od knjige.
Uprkos svemu, Rand uhvati sebe kako se ceri. Loijal je često tako uticao na njega. Ogijer je znao toliko mnogo o nekim stvarima, a tako malo o drugim. Izgledao je kao da želi da zna sve. Ali Rand je još pamtio svoj prvi susret s Loijalom, s njegovim ćubastim ušima, obrvama koje su visile nalik na duge brkove i nosem širokim skoro koliko i čitavo lice — video ga je i pomislio da se suočio s Trolokom. I dalje se stideo toga. Ogijeri i Troloci. Mirdraali i stvorovi iz mračnih ćoškova ponoćnih priča. Stvari iz predanja i legendi. Tako je mislio o njima pre no što je napustio Emondovo Polje. Ali otkad je otišao od kuće video je previše stvari iz priča glavom i bradom da bi ikada više bio potpuno siguran u nešto. Aes Sedai, nevidljivi posmatrači i vetar koji je mogao da uhvati i drži. Osmeh mu se izgubi s lica.
„Sve priče su istinite“, tiho reče.
Loijal trznu ušima i okrenu glavu ka Randu. Kada je video ko je tu, široko mu se nasmeši i priđe. „Ah, tu si.“ Glas mu je bio nalik na brujanje bumbara. „Nisam te primetio na Dobrodošlici. To je bilo nešto što nisam ranije video. Dve stvari: šijenarsku Dobrodošlicu i Amirlin Tron. Izgledala je umorno, zar ti se ne čini tako? Biti Amirlin sigurno nije lako. Pretpostavljam da je gore no biti Starešina.“ Zastao je, zamišljenog izraza lica, ali samo na tren. „Reci mi, Rande, da li se i ti kockaš? Ovde igraju jednostavniju igru, sa samo tri kockice. U stedingu koristimo četiri. Ne daju mi da igram, znaš. Samo kažu: ’Slava graditeljima’, i neće da igraju protiv mene. Mislim da to nije pošteno, a ti? Kockice koje koriste jesu strašno male“ – namrštio se na jednu od svojih šaka, dovoljno veliku da pokrije čitavu ljudsku glavu – „ali i dalje mislim...“
Rand ga zgrabi za ruku i prekinu ga. Graditelji! „Loijale, Ogijeri su sagradili Fal Daru, zar ne? Znaš li neki izlaz, izuzev kapija? Neki tunel, slivnik. Bilo Šta, samo da je dovoljno veliko da se čovek provuče. Još i ako je bezbedno od vetra, bilo bi sjajno.“
Loijal se bolno namrštio. Krajevi obrva skoro da su mu doticali obraze. „Rande, Ogijeri su sagradili Mafal Dardanel, ali taj grad je uništen u Troločkim ratovima. Ovo su“ – on širokim prstom dodirnu zid – „sagradili ljudi. Mogu da nacrtam kako je Mafal Dardanel bio sagrađen – video sam kartu jednom, u nekoj staroj knjizi u Stedingu Šangtai – ali o Fal Dari ne znam ništa više od tebe. Ali jeste dobro sagrađena, zar ne? Jednostavna i ozbiljna, ali dobro sagrađena.“
Rand klonu na zid, čvrsto zatvorivši oči. „Potreban mi je izlaz“, prošapta. „Kapije su zaprečene, a stražari nikog ne puštaju, ali potreban mi je izlaz.“
„Ali zašto, Rande?“, polako reče Loijal. „Niko te ovde neće povredi ti. Jesi li dobro? Rande?“ Iznenada podiže glas: „Mete! Perine! Mislim da je Rand bolestan.“
Rand otvori oči i vide kako njegovi prijatelji ustaju iz grupe kockara. Met Kauton, dugonog kao roda, s blagim osmehom na licu, kao da zna nešto smešno što niko drugi ne zna. Čupavi Perin Ajbara, širokih ramena i mišićavih ruku jer je radio kao kovačev šegrt. Obojica su i dalje nosili svoju odeću iz Dve Reke, jednostavnu i jaku, ali iznošenu.
Met baci kocke nazad u polukrug dok je izlazio, a jedan od ljudi uzviknu: „Čekaj, južnjače, ne možeš da prekineš dok dobijaš.“
„Bolje nego dok gubim“, reče Met nasmejavši se i nesvesno dodirnu kaput kod struka, a Rand se žacnu. Met je tu držao bodež s rubinom u balčaku, od koga se nije odvajao. Bodež od koga nije mogao da se odvoji. Bilo je to izopačeno sečivo iz mrtvog grada, Šadar Logota. Izopačeno i iskvareno zlom koje beše skoro podjednako loše kao sam Mračni. Zlom koje je pre dve hiljade godina uništilo Šadar Logot, ali i dalje živelo u napuštenim ruševinama. Ta izopačenost će ubiti Meta ako zadrži bodež, a ubiće ga još brže ako ga ostavi. „Imaćeš drugu priliku da povratiš svoj novac.“ Podozrivo šmrktanje ljudi koji su klečali govorilo je da nisu mislili kako je to moguće.
Perin je sledio Meta oborenih očiju. Ovih dana je stalno gledao u zemlju, a ramena mu behu pogrbljena, kao da nosi neki teret prevelik čak i za njih.
„Šta je bilo, Rande?“, upita Met. „Beo si kao tvoja košulja. Hej! Gde si našao tu odeću? Pretvaraš se u Šijenarca? Možda ću i ja sebi kupiti takav kaput, i finu košulju.“ Zatresao je džep kaputa i začu se zveckanje novčića. „Izgleda da imam sreće s kockama. Skoro da ne moram ni da ih pipnem da bih dobio.“