Rand zakorači da se suoči s Ba’alzamonom. Nevoljno obrazova prazninu, posegnu za Istinskim izvorom, ispuni se Jednom moći. Nije moglo drugačije. Možda nikakvih izgleda nije imao protiv Mračnoga, ali ako je izlaza bilo, bilo je u Moći. Natopila ga je. Izgledalo je kao da je prožela sve njegovo, odeću, mač. Osećao se kao da bi trebalo da sija poput sunca. Bio je ushićen; povraćalo mu se.
„Sklanjaj mi se s puta“, reče grubim glasom. „Nisam zbog tebe došao!“
„Devojka?“, nasmeja se Ba’alzamon. Usta mu se pretvoriše u oganj. Opekotine mu behu skoro izlečene, ostavile su za sobom tek nekoliko ružičastih ožiljaka koji su se već gubili. Izgledao je kao zgodni sredovečni muškarac. Izuzev usta i očiju. „Koja, Lijuse Terine? Ovog puta niko ti neće pomoći. Moj si, ili si mrtav. A tada si ionako moj.“
„Lažove!“, odreza Rand. Zamahnu ka Ba’alzamonu, ali štap od nagorelog drveta odbi njegovo sečivo uz kišu varnica. „Oče laži!“
„Budalo! Zar ti one druge budale koje si prizvao nisu rekle ko si?“ Oganj Ba’alzamonovog lica buktao je od smeha.
Rand se naježi, čak i plutajući u praznini. Da li bi lagali? Ne želim da budem Ponovorođeni Zmaj. Čvršće stisnu balčak. Rasecanje svile, ali Ba’alzamon je odbijao svaki udarac; varnice su letele kao od kovačevog čekića i topionice. „Imam posla u Falmeu, a ne s tobom. Nikad s tobom“, reče Rand. Moram da mu držim pažnju dok ne oslobode Egvenu. Na onaj čudan način, video je da bitka besni među maglom pokrivenim dvorištima i otvorenim konjušnicama.
„Ti jadna bedo. Dunuo si u Rog Valera. Sada si povezan s njim. Misliš li da će te crvi iz Bele kule sada pustiti? Staviće ti lance oko vrata tako teške da ih nikada nećeš prekinuti.“
Rand beše toliko iznenađen da je to čak i u praznini osetio. On ne zna sve. Ne zna! Bio je siguran da mu se to videlo na licu. Da bi prikrio, pojuri na Ba’alzamona. Kolibri ljubi ružu. Mesečina na vodi. Lasta u vazduhu. Munje su sevale između mača i štapa. Magla beše zasuta varnicama. Ali Ba’alzamon ustuknu. Oči su mu buktale kao pomahnitala ložišta.
Ivicom svesti, Rand vide da Seanšani uzmiču ulicama Falmea, očajnički se boreći. Damane su kidale zemlju Jednom moći, ali to nije moglo da naškodi Arturu Hokvingu, niti drugim junacima Roga.
„Hoćeš li ostati puž pod kamenom?“, prosikta Ba’alzamon. Tama iza njega ključala je i komešala se. „Ubićeš se na licu mesta. Moć u tebi besni. Izgara te. Ubija te! Jedino ja na čitavom svetu mogu te naučiti kako da je kontrolišeš. Služi me i živi. Služi me ili umri!“
„Nikad!“ Moram dovoljno dugo da ga zadržim. Požuri, Hokvinže. Požuri! Ponovo se baci na Ba’alzamona. Poleće golubica. List koji pada.
Ovog puta on je morao da ustukne. Nejasno vide da se Seanšani ponovo probijaju među štalama. Još više se nape. Orao grabi ribu. Seanšani popustiše pred naletom. Artur Hokving i Perin, jedan kraj drugog, behu na čelu. Vezivanje slame. Ba’alzamon dočeka njegov udarac u fontani nalik na grimizne muve, i on morade da odskoči da mu štap ne bi razneo glavu; očeša mu kosu. Seanšani jurnuše napred. Pravljenje varnice. Varnice poleteše kao kiša, Ba’alzamon odskoči od njegovog udarca, a Seanšani se povukoše na kaldrmisane ulice.
Randu dođe da zavija. Odjednom shvati da su dve bitke povezane. Kada je on napredovao, heroji koje je Rog prizvao potiskivali su Seanšane; kada je uzmicao, Seanšani su napredovali.
„Neće te spasti“, reče Ba’alzamon. „One koje su te možda mogle spasti biće odnete daleko preko Aritskog okeana. Ako ih ikada više budeš video, biće okovane robinje. Uništiće te za svoje nove gospodare.“
Egvena. Ne mogu da dozvolim da joj to urade.
Ba’alzamonov glas uguši mu misli. „Samo na jedan način možeš se spasti, Rande al’Tore. Lijuse Terine Rodoubico. Ja sam tvoj jedini spas. Služi mi, i daću ti svet. Odupiri se, i uništiću te kao što sam to toliko puta ranije učinio. Ali ovoga puta uništiću ti dušu, uništiću te potpuno i zauvek.“
Ponovo sam pobedio, Lijuse Terine. Ta misao bila je van praznine, ali morao se napregnuti da je zanemari, da ne misli na sve živote u kojima ju je čuo. Podiže mač, a Ba’alzamon pripremi štap.
Rand shvati, tek sada, da se Ba’alzamon ponaša kao da ga sečivo sa čapljom može povrediti. Čelik ne može da povredi Mračnoga. Ali Ba’alzamon je oprezno posmatrao mač. Rand beše jedno s mačem. Osećao je svaku njegovu česticu, sićušne deliće hiljadu puta manje no što se to okom može videti. I oseti Moć koja ga je prožimala kako teče i u mač i spaja se sa zamršenim obrascima koje su Aes Sedai stvorile tokom Troločkih ratova.
A tada začu drugi glas. Lanov glas. Doćiće vreme kadaćeš nešto želeti više od života. Ingtarov glas. Svakičovek ima pravo da odabere kadaće Vratiti mač. Ugleda sliku Egvene, s okovratnikom, kako živi život kao damane. Niti mog života u opasnosti. Egvena. Ako Hokving uđe u Falme, moćiće da je spase. Pre no što shvati šta radi, zauze prvi položaj Čaplje u tršćaku, stojeći na jednoj nozi, visoko podignutog mača, otvoren i bez odbrane. Smrt je lakša od pera, dužnost teža od planine.
Ba’alzamon ga pogleda. „Zašto se ceriš kao idiot, budalo? Zar ne znaš da mogu potpuno da te uništim?“
Rand oseti spokoj veći čak i od praznine. „Nikada ti neću služiti, Oče laži. Tokom hiljadu života, nikada nisam. Znam. Siguran sam u to. Dođi. Vreme je da se umre.“
Ba’alzamon razrogači oči; u trenu se pretvoriše u oganj od koga se Randu oznoji lice. Crnilo iza Ba’alzamona proključa oko njega, a lice mu poprimi tvrd izraz. „Onda umri, crve!“ Udari štapom kao da je koplje.
Rand jeknu kada oseti kako mu probada bok, kao usijani žarač. Praznina zadrhta, ali on je se držao poslednjim ostacima snage, i zabi sečivo sa čapljom u Ba’alzamonovo srce. Ba’alzamon vrisnu, i tama iza njega vrisnu. Svet preplavi oganj.
48
Prvo prisvajanje
Min se polako probijala uz kaldrmisanu ulicu, gurajući se kroz gomilu ljudi koji su prebledelih lica stajali i piljili. Barem oni koji nisu histerično vrištali. Nekoliko ih je bežalo, očigledno bez predstave kuda, ali većina ih se kretala poput loših marioneta. Više su se plašili da odu no da ostanu. Nadala se da će videti Egvenu, Elejnu ili Ninaevu, ali videla je samo Falmejce. A nešto ju je vuklo, kao da je privezana nekom uzicom.
Jednom se osvrnu. Seanšanski brodovi su goreli. Na ulazu u luku videla je još lađa u plamenu. Mnoga četvrtasta plovila već su se gubila u zalazećem suncu, ploveći na zapad brzo koliko su damane mogle da nateraju vetrove da ih nose, a jedan mali brod hitao je dalje od luke, naginjući se da uhvati vetar koji će ga povesti duž obale. Talas. Nije krivila Bejla Domona što ih nije duže čekao, ne nakon onog što je videla. Mislila je da je pravo čudo što je i toliko ostao.
U luci je bilo jedno seanšansko plovilo koje nije gorelo, mada beše crno od ugašenih vatri. Dok je veliki brod mileo prema ulazu u luku, iza litica koje su je grlile iznenada se pojavi jedan konjanik. Jahao je po vodi. Min samo otvori usta. Srebro zasja kada taj konjanik podiže luk; srebrna igla zari se u kutijasti brod, sjajna linija koja je povezala luk i njega. Uz gromoglasnu riku, koju je čak i sa te udaljenosti mogla da čuje, vatra ponovo buknu na prednjoj kuli, a mornari pojuriše po palubi.