Mogao je sve da ih prozre – sve do položaja u društvu i zemlje iz koje su došli. Trgovce i ratnike, običan svet i plemiće. Iz Kandora i Kairhijena, Saldeje i Geldana. Iz svakog naroda i skoro svakog plemena. Iznenada se zgađeno namršti. Bio je tu čak i Krpar, u jarkozelenim pantalonama i drečavožutom kaputu. Kada bude došao Dan, neki nam neće trebati.
Ni mnogi od prerušenih nisu bili ništa bolji, iako su bili maskirani i skriveni. Ispod ruba jedne tamne odore primetio je srebrom izvezene čizme visokog lorda Tira, a ispod druge odsjaj zlatnih mamuza s lavljom glavom koje su nosili samo visoki oficiri u Kraljičinoj gardi Andora. Jedan vitak čovek – to se videlo čak i ispod crne odore koja se vukla po podu i bezličnog sivog plašta zakopčanog jednostavnom srebrnom iglom – posmatrao je iz senki svoje velike kapuljače. Mogao bi biti bilo ko, iz bilo koje zemlje... da nije bilo šestokrake zvezde istetovirane između palca i kažiprsta desne ruke. A to je govorilo da je pripadnik Morskog naroda. Ukoliko bi mu pogledao levu šaku, otkrio bi oznake njegovog klana i loze. Bors nije hteo da se time zamara.
Iznenada skupi oči i pažljivo osmotri ženu toliko umotanu u crninu, da joj se nije videlo ništa sem prstiju. Na desnoj šaci počivao je zlatni prsten u obliku zmije koja jede sopstveni rep. Aes Sedai, ili barem žena koju su Aes Sedai obučavale u Tar Valonu. Niko drugi ne bi nosio taj prsten. Da li je bilo jedno ili drugo – za njega nije bilo razlike. Skrenu pogled pre no što je mogla da primeti da je gleda i gotovo istog trena uoči još jednu ženu umotanu od glave do pete u crnu tkaninu, s prstenom Velike zmije. Dve veštice nisu pokazivale da se poznaju. Sedele su u Beloj kuli kao pauci u središtu mreže i povlačile uzice na čijim su krajevima igrali kraljice i kraljevi. Uplitale su se u sve. Proklete bile i u večnoj smrti! Uhvati sebe kako škrguće zubima. Ako njihov broj mora biti manji – a mora, pre no što dođe Dan – neki će mu nedostajati čak i manje od Krpara.
Začu se zvono. Drhtav ton ispuni odaju i poput noža saseče sve druge zvuke.
Visoka vrata na suprotnom kraju odaje širom se otvoriše i u sobu kročiše dva Troloka. Crne verižnjače koje su im padale do kolena bile su ukrašene šiljcima. Svi ustuknuše. Čak i Bors.
Nadvišavali su sve u odaji. Bili su spoj čoveka i životinje od koga se stomak prevrtao. Njihova ljudska lica behu izopačena i izmenjena. Jedan je umesto usta imao krupan kukasti kljun, a glavu mu nije pokrivala kosa već perje. Drugi je hodao na papcima; lice mu se izdužilo u čupavu gubicu, a iznad ušiju povijali su se ovnujski rogovi.
Troloci se okrenuše prema vratima, ne obazirući se na ljude, i pokloniše se ponizno i prestrašeno. Jednom od njih nakostreši se perje na glavi.
Između njih zakorači Mirdraal i oni padoše na kolena. Bio je u crnom naspram kojeg su troločke verižnjače i maske na licima ljudi delovale jarko. Odora mu je padala potpuno nepomično, ne nabirući se, dok se Mirdraal kretao s gracioznošću otrovnice.
Bors oseti kako mu se usne zatežu preko zuba, napola u režanju, a napola, bilo ga je stid da prizna čak i samome sebi – u strahu. Mirdraal nije nosio masku. Jasno se videlo njegovo bolesnobledo lice – ljudsko, ali bezoko kao jaje, kao crv u grobu.
Glatko belo lice se pomeri, kao da ih sve proučava, jednog po jednog. Vidljiv drhtaj prolete kroz njih pod tim bezokim pogledom. Dok su maskirani pokušavali da se zavuku što dublje u gomilu, pokušavajući da izbegnu taj pogled, tanke, beskrvne usne iskriviše se u nešto što bi se skoro moglo nazvati osmehom. Mirdraalov pogled zbio ih je u polukrug okrenut ka vratima.
Bors proguta pljuvačku. Doći će Dan, Polučoveče. Kada Veliki gospodar Mraka dođe ponovo, odabraće nove Gospodare straha, a ti ćeš drhtati pred njima. Drhtaćeš pred ljudima. Preda mnom! Zašto ćuti? Prekini da buljiš u mene i govori!
„Vaš gospodar dolazi.“ Mirdraalov glas zašušta poput suve zmijske kože koja se mrvi. „Na trbuhe, crvi! Puzite, ako nećete da vas njegov sjaj oslepi i spali!“
Borsa obuze bes, koliko zbog reči, toliko i zbog načina na koji behu izgovorene. Ali onda vazduh iznad Polutanove glave zatreperi i on shvati značenje tih reči. Ne može biti! Ne može... Troloci već behu na trbusima. Migoljili su se kao da pokušavaju da se ukopaju u pod.
Bors se baci na tlo ne čekajući da vidi da li se još neko pomerio i jeknu udarivši o kamen. Njegove usne počeše da izgovaraju reči nalik na bajalicu protiv opasnosti – i bile su bajalica, doduše slaba protiv onoga čega se on bojao. Čuo je kako stotinu drugih glasova, slabašnih od straha, govori to isto licem prema podu.
„Veliki gospodar Mraka je moj Gospod i služim ga svim svojim srcem, sve do poslednje niti moje duše.“ Negde u njegovoj podsvesti neki glas poče prestravljeno da brblja: Mračni i svi Izgubljeni vezani su... Stresavši se, ućutka ga. Davno je odbacio taj glas. „Gle, moj Gospod je gospodar smrti. Ne tražeći ništa ja mu služim sve do Dana Njegovog dolaska. A opet, služim mu sa sigurnom i izvesnom nadom u večiti život.“ ...Vezani u Šajol Gulu, gde ih Tvorac zatoči u trenutku stvaranja. Ne, sada služim drugog gospodara. „Svakako će verni biti uzdignuti nad zemljom, uzdignuti nad nevernicima, uzdignuti nad prestolima, a opet ja služim ponizno sve do Dana Njegovog Povratka.“ Ruka Tvorčeva štiti nas sve i Svetlost nas čuva od Senke. Ne, ne! Drugi gospodar. „Neka bi Dan Njegovog povratka stigao što pre. Neka bi Veliki gospodar Mraka brzo došao da nas vodi i vlada svetom dok je sveta i veka.“
Čovek koji je sebe zvao Bors završi kredo dišući teško, kao da je pretrčao deset milja. Hrapavi glasovi svuda oko njega govorili su mu da nije jedini.
„Ustanite. Svi vi, ustanite.“
Iznenadi se kada začu taj glas, sladak poput meda. Svakako niko od njegovih sadrugova što su ležali na trbusima pritisnuvši maskirana lica o kockice mozaika na podu ne bi progovorio, ali to nije bio glas kakav je očekivao od... Oprezno, on podiže glavu tek koliko da pogleda jednim okom.
U vazduhu iznad Mirdraala lebdela je figura muškarca. Rub njegove krvavocrvene odore visio je čitav hvat iznad Polutanove glave. Nosio je i krvavocrvenu masku. Da li bi se Veliki gospodar Mraka pojavio pred njima u obličju čoveka? I pride – maskiran? Ali opet, Mirdraal je drhtao i skoro se tresao od straha dok je stajao u njegovoj senci. Mogla se osetiti prestravljenost u Mirdraalovom pogledu. Bors potraži odgovor koji je njegov um mogao da pojmi a da se ne rasprsne. Možda je to jedan od Izgubljenih.
Ta misao beše tek nešto manje bolna. Čak i tako, to je značilo da je Dan povratka Mračnoga blizu – ako je jedan od Izgubljenih na slobodi. Izgubljeni, trinaestoro najmoćnijih rukovalaca Jednom moći u Dobu koje beše prepuno moćnih, behu zapečaćeni u Šajol Gulu zajedno s Mračnim. Zapečatio ih je daleko od sveta u kome žive ljudi Zmaj sa Stotinom sadrugova. A u odgovor na postavljanje tih pečata muška polovina Istinskog izvora beše ukaljana i svi muški Aes Sedai, ti prokletnici koji su koristili Moć, poludeše i razoriše svet, skrhavši ga poput glinene činije smrskane o stene. Time beše okončano Doba legendi pre no što oni umreše raspadajući se živi. Prikladna smrt za Aes Sedai, što se njega ticalo. I predobra za njih. Jedino je žalio što su žene bile pošteđene.
Polako, bolno, natera se da duboko potisne paniku. Zatočio ju je, čvrsto je držeći, iako je vrištala da izleti napolje. Bilo je to najbolje što je mogao da uradi. Niko od onih koji su ležali nije ustao, a svega nekoliko se usudilo da makar podigne glavu.
„Ustanite.“ Glas prilike s crvenom maskom ovoga puta zazvoni naredbom. On pokaza obema rukama. „Na noge!“
Bors poče da ustaje teturavo i nespretno, ali na pola puta zastade. Te ruke behu prekrivene užasnim opekotinama, išarane pocrnelim tkivom. Golo meso između opekotina bilo je crveno poput odore koju je ta pojava nosila. Da li bi se Mračni prikazao tako? Ili jedan od Izgubljenih? Pogled iz proreza za oči i te krvavocrvene maske lagano pređe preko njega i on se žurno ispravi. Učinilo mu se da je osetio vrelinu otvorenog ložišta.