„Kako zapovedaš, Veliki gospodaru, tako će i biti.“
„Treće, u vezi s onima koji su se iskrcali kod Tomanske glave, i sa Domancima. O tome nikome ni reči. Kada se vratiš u Tarabon...“
Bors shvati da je zinuo dok je slušao. Uputstva nisu imala nikakvog smisla. Kad bih znao šta je bar nekima od ostalih rečeno, možda bih mogao sve da povežem.
Odjednom oseti kao da ga neka divovska šaka grabi za glavu i mrvi mu slepoočnice. Oseti kako ga nešto podiže, a svet se rasu u hiljadu zvezda. Svaki blesak svetlosti posta slika koja mu projuri kroz glavu ili zaigra i izgubi se u daljini pre no što on mogaše da je uhvati. Neverovatno nebo pokidanih crvenih, žutih i crnih oblaka, koji su jurili kao da ih goni najsnažniji vetar na svetu. Žena – devojka? – odevena u belo utopi se u crnilo i nesta tren pošto se pojavila. Gavran ga pogleda u oči i poznade ga, pa nestade. Oklopnik pod surovim šlemom oblikovanim, oslikanim i pozlaćenom tako da liči na glavu nekog čudovišnog insekta diže mač i jurnu na jednu stranu, izgubivši mu se s vidika. Iz neke daljine dolete povijeni zlatni rog. Dok je leteo ka njemu, oglasi se jednim prodornim zvukom, dograbivši mu dušu. U poslednjem trenutku rasprši se u zaslepljujući zlatni prsten svetlosti koji ga proseče, sledivši ga gore od smrti. Vuk iskoči iz senki slepila i istrže mu grkljan. Nije mogao da vrišti. Bujica se nastavi, potapajući ga, zakopavajući ga. Jedva da je mogao da se seti ko je i šta je. S nebesa je kišio oganj, a mesec i zvezde padali su. Krv je tekla rekama, a mrtvi hodali. Zemlja se rascepila i rastopljene usijane stene letele su kroz vazduh...
Bors shvati da je u odaji s ostalima, skoro na kolenima. Većina drugih ga je gledala. Svi su ćutali. Kuda god bi pogledao, u bilo kom pravcu, skriveno Ba’alzamonovo lice ispunilo bi mu pogled. Slike koje mu preplaviše um počeše da blede; bio je siguran da mu se većina njih već izgubila iz sećanja. Oklevajući, ispravi se. Ba’alzamon stalno beše pred njim.
„Veliki gospodaru, šta...“
„Neke zapovesti suviše su bitne da bi bile znane čak i onima koji će ih izvršiti.“
Bors se skoro presamiti nadvoje dok se klanjao. „Kako zapovedaš, Veliki gospodaru“, promuklo prošapta, „tako će i biti.“
Kada se ispravi, vide da je ponovo sam i okružen tišinom. Neko drugi, tairenski visoki lord, klimnu i pokloni se nekome koga niko drugi nije video. Bors se drhtavom rukom uhvati za glavu, pokušavajući da u sećanju zadrži nešto od onoga što mu je proletelo kroz um, mada nije u potpunosti bio siguran da želi to da upamti. Poslednji ostaci pogasiše se, i on se odjednom upita čega to pokušava da se seti. Znam da je nešto bilo, ali šta? Nešto je bilo! Zar ne? Protrlja šake jednu o drugu, namrštivši se kada pod rukavicama oseti znoj. Sada svu pažnju posveti trima figurama koje su visile u vazduhu ispred Ba’alzamona.
Mišićavi mladić kovrdžave kose; seljačić s mačem i momak nestašnog lica. Bors ih je u svom umu već nazvao Kovačem, Mačevaocem i Prevarantom. Koja li je njihova uloga u zagonetci? Mora da su važni, inače im Ba’alzamon ne bi posvetio ovaj skup. Naređenja koja je samo on dobio značila su da bi bilo kada mogli da umru, a mora da je i bar neko od ostalih imao zadatak podjednako smrtonosan po tu trojicu. Koliko su zaista bitni? Plave oči mogle su da znače plemstvo Andora – ne previše verovatno s tom odećom – a bilo je i Krajišnika sa svetlim očima, kao i nešto Tairenaca, a i da ne govorimo o nekolicini iz Geldana i, naravno... Ne, od toga nema vajde. Ali žute oči? Ko su oni? Šta su oni?
Trže se kada ga neko dodirnu po ruci. Pogleda i vide da kraj njega stoji jedan u belo odeveni mladi sluga. I ostatak njih se vratio. Bilo ih je više no ranije, po jedan za svakoga pod maskom. Trepnu. Ba’alzamon je nestao. Mirdraal takođe. Tamo gde su bila vrata kroz koja je Mirdraal ušao sada se nalazio samo grubi kamen. Ali tri lika još su bila u vazduhu. Osećao se kao da zure u njega.
„Ako ti je volja, moj lorde Borse, odvešću te do tvojih odaja.“
Izbegavajući te mrtve oči, on još jednom baci pogled ka pojavama u vazduhu, a onda pođe za slugom. Nelagodno se pitao kako li je mladić znao koje ime da upotrebi. Tek kada se neobična izrezbarena vrata za njim zatvoriše i kada pređoše desetak koraka, shvati da je sam sa slugom u jednom hodniku. Sumnjičavo se namršti pod maskom, ali pre no što i stiže da otvori usta, sluga progovori: „I ostale vode do njihovih odaja, moj lorde. Ako ti je volja, moj lorde? Vremena nema, a naš Gospodar je nestrpljiv.”
Bors zaškrguta zubima, kako zbog nedovoljnih podataka, tako i zbog nagoveštaja da je po položaju jednak sluzi, ali ćutke pođe za njim. Samo budale besne na sluge, a što je još i gore, setivši se njegovih očiju nije bio siguran da bi to išta vredelo. I kako je znao Šta sam hteo da pitam? Sluga se nasmeši.
Bors se nije osećao ni najmanje prijatno, sve dok ne stiže do sobe u kojoj je čekao kada je došao, a ni tamo mu baš nije bilo lagodno. Čak i to što je video da su pečati na njegovim bisagama netaknuti bilo je mala uteha.
Sluga je ostao u hodniku. „Možeš se presvući u svoju odeću, moj lorde. Niko neće videti kada odeš odavde, niti kada dospeš na svoje odredište, ali možda bi najbolje bilo da tamo stigneš već pristojno obučen. Neko će uskoro doći da ti pokaže put.“
Vrata se sama od sebe zatvoriše.
Čovek koji se nazivao Bors zadrhta. Beše to jače od njega. Užurbano smrvi pečate i otkopča bisage, pa izvadi plašt koji je obično nosio. U pozadini uma jedan glasić pitao se da li je obećana mu moć, pa čak i besmrtnost, bila vredna još jednog takvog sastanka, ali on se na to nasmeja. Za toliko moći, hvalio bih Velikog gospodara Mraka pod samom Kupolom istine. Setivši se zapovesti koje mu je Ba’alzamon dao, opipa zlatno razgranato sunce na grudima svog belog plašta i crveni pastirski štap iza sunca, simbol njegovog svetovnog položaja. Skoro se nasmeja. Čekao ga je posao. Veliki posao u Tarabonu i na Almotskoj ravnici.
1
Plamen Tar Valona
Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treće doba – Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo, u Planinama Duma uzdigao se vetar. Ovo nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nije bilo ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.
Vetar je duvao na jug. Bio je rođen među crnim, kao nož oštrim planinskim vrhovima, gde je smrt hodila visokim prevojima, ali se krila od stvari opasnijih čak i od sebe. Duvao je preko neprohodnih šuma Velike pustoši. Šuma koje behu ukaljane i izopačene dodirom Mračnoga. Kada je prešao nevidljivu liniju koju su ljudi zvali granica Šijenara, bolesno sladak miris iskvarenosti već je izbledeo. Drveće je bilo prepuno prolećnih cvetova. Trebalo bi da je leto već stiglo, ali i proleće je kasnilo, a zemlja je žurila da nadoknadi izgubljeno vreme. Svaki žbun bio je ukrašen mladim zelenilom, a svaka grana je bujala. Polja su kiptela od bogatih useva. Vetar ih je talasao, kao da su jezera. Skoro da su rasli pred očima. Davno pre no što je dosegao Fal Daru, grad na brdima opasan zidinama, miris smrti je skoro sasvim iščileo.
Vetar je zavijao oko kula tvrđave u srcu grada. Činilo se kao da na vrhu jedne od njih dvojica ljudi plešu. Zidine Fal Dare behu čvrste i visoke – i tvrdinje i grada. Niko ih nikada nije zauzeo. Niko ih nikada nije izdao neprijatelju. Preko krovova pokrivenih šindrom vetar je ječao. Njegova žalopojka vila se oko visokih kamenih odžaka i još viših kula.