Okrećući svoje sečivo na svetlu, Lan reče: „U Ratu Senke, Jedna moć beše korišćena kao oružje, a oružje beše načinjeno Jednom moći. Nekako je koristilo Jednu moć. Bilo je u stanju da uništi čitav grad jednim udarcem, da opustoši zemlju ligama unaokolo. I dobro je što je izgubljeno tokom Slamanja. Dobro je i to što se niko ne seća kako se pravi. Ali bilo je i jednostavnijeg oružja – za one koji su morali da se suoče s Mirdraalima, i još gorim stvorovima koje načiniše Gospodari straha. Licem u lice, sečivom naspram sečiva.
Aes Sedai su Jednom moći izvlačile iz zemlje gvožđe i druge metale, topile ih i oblikovale. Sve uz pomoć Moći. Mačeve i drugo oružje. Veliki broj je preživeo Slamanje sveta, ali ljudi koji su se bojali i mrzeli Aes Sedai uništili su mnoga od njih, a ostala su nestala tokom godina. Malo ih je preostalo, i samo je nekolicina znala Šta su zaista. Bilo je legendi o njima: naduvane priče o mačevima čudesnih sposobnost – slušao si priče zabavljača. Ali i stvarnost je dovoljna. To su sečiva koja se neće ni skrhati ni slomiti, niti otupeti. Video sam ljude koji ih oštre – pretvaraju se da ih oštre, kad smo već kod toga – ali samo stoga što nisu bili u stanju da poveruju kako maču nije potrebno oštrenje nakon upotrebe. Samo su zaludno trošili bruseve.
To oružje načinile su Aes Sedai, i nikada više neće biti novog. Kada se sve završilo, rat i Doba okončali su se u istom trenutku. Svet beše razoren. Bilo je više nesahranjenih mrtvih no živih, a živi su bežali, pokušavajući da pronađu bilo kakvo sklonište. Svaka druga žena je jecala jer nikada više neće videti muža ili sinove. Kada se sve završilo, preživele Aes Sedai zakleše se da nikada više neće načiniti oružje da jedan čovek ubije drugog. Sve Aes Sedai zakleše se tako, i od tada nijedna nije prekršila zavet. Čak ni Crveni Ađah, a njih baš i nije briga Šta će biti s muškarcima.
Takav mač, mač običnog vojnika“ – Zaštitnik vrati sečivo u kanije namrštivši se slabašno, skoro tužno, ako je njemu ikakvo osećanje moglo da se pripiše – „postao je nešto više. Mačevi načinjeni za lordove-generale, sečiva koja nijedan kovač ne bi mogao ni da ogrebe, a već označena čapljom, postala su veoma tražena.“
Rand se trgnu dalje od mača na svojim kolenima. Mač pade, a on ga ne razmišljajući zgrabi pre no što je udario o kameni pod. „Hoćeš da kažeš da su Aes Sedai napravile ovo? Mislio sam da pričaš o svom maču.“
„Nisu sva sečiva sa znakom čaplje rad Aes Sedai. Malo ljudi je tako vešto s mačem da bi bili proglašeni majstorom sečiva i dobili mač označen čapljom, ali bez obzira na to, nije preostalo sečiva Aes Sedai ni za šačicu njih. Većinu su napravili majstori kovači, od najboljeg mogućeg čelika, ali ipak su načinjeni ljudskim rukama. Taj mač, čobanine... taj mač bi mogao da ispriča priču od tri hiljade godina, pa i više, kad bi mogao da govori.“
„Ne mogu da pobegnem od njih“, reče Rand, „zar ne?“ Balansirao je mačem ispred sebe. Nije izgledao ništa drugačije no ranije. „Rad Aes Sedai.“ Ali dobio sam ga od Tama. Moj otac mi ga je dao. Nije želeo ni da razmišlja kako je čobanin iz Dve Reke došao do mača označenog čapljom. Bilo je opasnih strujanja u takvim mislima, dubina u koje nije želeo da zalazi.
„Da li zaista želiš da pobegneš, čobanine? Ponovo pitam: zašto onda nisi već otišao? Mač? Za pet godina mogao bih da te učinim dostojnim njega. Mogao bi da postaneš majstor sečiva. Brz si u zglobovima, imaš dobru ravnotežu i ne ponavljaš greške. Ali ja nemam pet godina da ih posvetim podučavanju, a ti nemaš pet godina za učenje. Nemaš čak ni godinu, i svestan si toga. Kako stvari stoje, nećeš se povrediti kada zamahneš njime. Ponašaš se kao da je tom maču mesto tu, na tvom pojasu, čobanine. Većina seoskih siledžija će to osetiti. Ali skoro da imaš takvo držanje otkako si ga opasao. Zašto si, onda, i dalje ovde?“
„Met i Perin su i dalje ovde“, promumla Rand. „Ne želim da odem pre njih. Neću ih nikada vi... Možda ih ne vidim... godinama, možda.“ Naslonio je glavu na zid. „Krv i pepeo! Oni barem samo misle da sam lud što neću kući s njima. Ninaeva me gleda ili kao da imam šest godina i odrao sam koleno, pa će ona da ga izleći, ili kao da sam stranac. I to neko koga bi mogla da uvredi ako gleda pomnije. Ona je Mudrost, a sem toga, mislim da se nikad ničega nije plašila, ali ona...“ Odmahnuo je glavom. „A Egvena! Svetlost me spalila! Ona zna zašto moram da idem, ali svaki put kad to spomenem ona me pogleda i ja se zavežem u čvor...“ Sklopio je oči i pritisnuo čelo balčakom, kao da može da istisne ono o čemu razmišlja. „Želeo bih... želeo bih...“
„Želeo bi da sve bude kao ranije, čobanine? Ili bi želeo da devojka pođe s tobom, umesto u Tar Valon? Misliš da će odustati od toga da postane Aes Sedai u zamenu za život lutalice? S tobom? Ako joj to predočiš na pravi način, možda i pristane. Ljubav je čudna.“ Lan je iznenada zvučao umorno. „Čudna da čudnija ne može biti.“
„Ne.“ Želeo je to – da ona hoće da pođe s njim. Otvorio je oči, ispravio se i rekao čvrstim glasom: „Ne, ne bih joj dozvolio da pođe sa mnom ako bi htela.“ Nije mogao to da joj uradi. Ali, Svetlosti, zar ne bi bilo slatko, makar samo na trenutak, kada bi rekla da želi? „Postane tvrdoglava kao mazga ako utuvi u glavu kako pokušavam da joj govorim Šta da radi, ali ovoga mogu da je poštedim.“ Želeo je da je ona ostala u Emondovom Polju, ali od toga nije bilo ništa od trenutka kada je Moiraina došla u Dve Reke. „Čak i ako to znači da će zaista postati Aes Sedai!“ Pocrveneo je kada krajičkom oka vide da je Lan podigao obrvu. „I to su tvoji razlozi? Želiš pre no što pođeš da provedeš s prijateljima što više vremena možeš? Zato odugovlačiš? Znaš Šta te juri.“
Rand gnevno skoči na noge. „Dobro, u pitanju je Moiraina! Ne bih ni bio ovde da nije nje. A ona neće ni da priča sa mnom.“
„Bio bi mrtav da nije nje, čobanine“, ravnim glasom reče Lan, ali Rand brzo nastavi: „Ona mi govori... govori mi užasne stvari o meni“ – stegao je balčak tako jako da mu je šaka pobelela. Da ću da poludim i umrem! – „a onda odjednom neće da mi kaže ni dve reči. Ponaša se kao da se nisam promenio otkada me je pronašla, a to mi takođe smrdi.“
„Hoćeš da se ponaša prema tebi onako kako bi trebalo?“
„Ne! Nisam tako mislio. Neka sam spaljen, ne znam Šta hoću da kažem. Ne želim to, a prestravljen sam drugim stvarima. A sada je otišla nekud, nestala...“
„Rekao sam ti da ponekad mora da bude sama. Nije na tebi, ili bilo kome, da preispituje njene postupke.“
„...a da nikome nije rekla kuda ide, niti kada će se vratiti. Niti da li će se vratiti. Sigurno može da mi kaže nešto što će mi pomoći, Lane. Nešto. Mora. Ako se ikada vrati.“
„Vratila se, čobanine. Sinoć. Ali mislim da ti je rekla sve što može da kaže. Zadovolji se time. Saznao si od nje Šta se moglo.“ Lan odmahnu glavom i reče oštrijim glasom: „Sigurno je da ništa nećeš saznati ako sediš tu. Vreme je da se malo radi na ravnoteži. Prođi kroz Rasecanje svile. Počni od Čaplje u ševaru. Zapamti da je položaj čaplje samo za vežbanje ravnoteže. Ako ga koristiš u pravoj borbi, ostavlja te otvorenim. Možeš da zadaš udarac iz tog položaja, ako čekaš da protivnik krene prvi, ali nećeš uspeti da izbegneš njegovo sečivo.“
„Mora da može nešto da mi kaže, Lane. Taj vetar... Nije bio prirodan. I nije me briga koliko smo blizu Pustoši.“
„Čaplja u ševaru, čobanine. I pazi na zglobove.“
S juga se začu slabašna jeka truba, a zatim, sve glasnije i glasnije, fanfare praćene ravnomernim tutnjanjem bubnjeva. Rand i Lan se zgledaše na trenutak, a onda ih je bubnjanje privuklo ka zidu, a njihove poglede ka jugu.